Globus: Hrvati u ratu u Ukrajini

Hrvatski portal Globus objavio je intervju sa dobrovoljcima koji su se priključili ukrajinskom neonacističkom bataljonu Azov

U većini ratova koji se danas vode u svetu sudeluju i stranci koji su iz svojih zemalja u kojima je mir došli kako bi se borili za neku od zaraćenih strana. Deo njih pripadnici su raznih plaćeničkih odreda. No, mnogo je i dobrovoljaca koji se vojskama priključuju besplatno ili primaju minimalnu naknadu koja definitivno nije razlog zašto su iz mira otišli u rat. Među takve spadaju i Hrvati koji za Globus otkrivaju zašto su se pridružili Ukrajincima koji se na istoku svoje zemlje i danas odupiru ruskim snagama.

“Rat je užasna stvar kao što sam i zamišljao. Nagledaš se velikih patnji, i vojnika i civila. Neću nikada zaboraviti dvoje staraca od barem 90 godina koji su sami s jednom kozom živeli u kući na području na koje su često padale ruske granate. Rat im je došao na kućni prag i nisu imali kuda da pobegnu. Znali smo da im donesemo konzerve ili neku hranu. Jednom prilikom smo došli, ali kuće više nije bilo jer je bila pogođena. Ne znam jesu li oni preživeli. Takvih ljudi mi je žao. A vojnici su nekako sami odabrali otići u rat i znali su šta im se sve može dogoditi”, govori Ivo Dumančić, četrdesetdvogodišnji Zagrepčanin koji je 2015. kao dobrovoljac proveo sedam meseci u ratu na istoku Ukrajine.

Zbog toga je napustio Hrvatsku vojsku u kojoj je bio aktivno vojno lice, po činu natporučnik, ali se, kaže, osećao neostvareno i verovao je da mu je potrebno vojničko iskustvo koje ne može steći u mirnodopskim uslovima. Sa grupom Hrvata priključuje se ukrajinskim snagama koje se bore protiv ruskih kao što su se, kaže, u Domovinskom ratu mnogi stranci priključivali Hrvatskoj vojsci.

Na pitanje je li ukrajinsko iskustvo ispunilo njegova očekivanja i prazninu koju je pre osećao odgovara potvrdno i dodaje kako je shvatio da mu to dobro ide i da sve to što je naučio u Hrvatskoj vojsci može primeniti na bojištu.

Od samog početka ukrajinske revolucije pratio je šta se događa u toj zemlji prema kojoj kao čovek, ali i kao istoričar po struci gaji simpatije zbog istorijske povezanosti s Hrvatskom. Područje današnje zapadne Ukrajine, južne Poljske i Slovačke u istorijskoj literaturi je poznato i kao Bijela Hrvatska, odakle su se Hrvati doselili ovamo gde danas žive.

“Osećao sam da moram pomoći tom narodu. Znao sam da imam znanja. Godinu dana od ukrajinske revolucije na Majdanu 2014. razmišljao sam o tome i stalno mi se motala po glavi ideja da odem onamo. Slučajno sam na Fejsbuku video objavu jednog Hrvata da skuplja istomišljenike koji bi otišli na ratište u Ukrajinu. Otišao sam na sastanak u Zagrebu na kojem nas se skupilo dvadesetak, od kojih su neki odmah odustali jer ih je zanimao samo novac, i to su tipični plaćenici. A u ovom slučaju nije bilo novca. Tako smo ostali nas sedmorica ili osmorica, ali su nam se i dalje stalno javljali novi zainteresovani za odlazak u Ukrajinu. Od tih svih ukupno stotinjak koji su pokazali interes u Ukrajinu je, na kraju, otišlo samo 17 ili 18 Hrvata. Pretežno su to bili hrvatski vojnici koji su aktivno učestvovali u Domovinskom ratu. Možda je prosek godina bio 42-43.

Ali bilo je i nešto mladih ljudi bez vojnog iskustva. Od Hrvata koji su hteli da odu u Ukrajinu očekivalo se samo da budu hrabri. Sve ostalo bismo im mi rešili što se tiče pridruživanja odredu”, priča Dumančić i otkriva kako je bio odgajan u domoljubnom hrvatskom duhu, a kada je započeo Domovinski rat, sa 16 je godina bio premlad da ode na ratište iako je to žarko želeo. Po završetku studija istorije služi vojni rok i dve godine kasnije upisuje osnovnu oficirsku školu, nakon čega 2006. dobija posao u kasarni u Bjelovaru. Oženio se i dobio dva sina koji danas imaju 7 i 9 godina. U mladosti se bavio politikom. Odlazak u Ukrajinu bila je njegova najveća životna prekretnica.

Da bi mogao otići, u Hrvatskoj vojsci zatražio je časni otpust koji je dobio 12. januara 2015. Nedelju dana nakon toga već je bio u Ukrajini. Tamo je, otkriva, proveo sedam meseci, od 18. januara do početka avgusta te godine. Sve vreme u odredu Azov.

“Borili smo se na području oko Azovskog mora i dvadesetak kilometara prema unutrašnjosti. Tamo su bile i druge dobrovoljačke jedinice i regularna ukrajinska vojska. Tada su to bile dobrovoljačke jedinice koje nisu morale da prate komandni lanac ukrajinske vojske. Tek kasnije, sredinom 2015, neke su od tih jedinica prešle pod ukrajinsko Ministarstvo unutrašnjih poslova, a neke pod Nacionalnu gardu. Počeo je da se uvodit red. Kada sam tek došao, neke od tih jedinica bile su poput bandi koje su znale i međusobno da ratuju. Neke od njih nisu ni bile na frontu, nego su u Kijevu štitile neke svoje kriminalne interese.

Kao svoju bazu koristili smo napuštenu bivšu fabriku kombajna i traktora koja je iznutra bila uništena. Tamo smo sebi uredili i smeštaj i poligon za vežbanje. No nekim drugim odredima ili bandama sviđala se ideja da tu bazu preuzmu od nas, pa smo morali čak i u Kijevu da intervenišemo protiv jedne bande. Tamo je zaista tada vladao popriličan nered, no do danas se, koliko čujem, situacija dosta popravila”, priča Dumančić. U Kijevu se, kaže, prvo susreo s jednim istoričarem koji je bio akter revolucije na Majdanu s kojim se povezao preko interneta.

“On nije znao engleski, a ja nisam znao ruski ni ukrajinski. Kod njega sam prespavao jednu noć. Sa sobom sam iz Hrvatske poveo mladog psa staforda, kujicu od dva meseca, koju sam hteo da ostavim deci kod kuće, ali moja žena nije htela da preuzme brigu o njoj. Nas trojica iz Hrvatske koji smo zajedno došli bili smo u kontaktu i s drugim ljudima s Majdana i jedan od njih nam je prepustio stan u kojem smo proveli narednih nedelju dana dok smo tražili jedinicu kojoj bismo se priključili. Nismo mnogo znali o tome. Dopala nam se jedinica Sveta Marija koja je imala izrazito hrišćanski naboj. Sve mi je to bilo vrlo simpatično, ali sam shvatio da većina ljudi u tim jedinicama nema mnogo veze s vojskom.

I onda smo šetali Kijevom i u jednoj ulici nedaleko od Majdana ugledali zastavu Azova. Nisam ništa znao o toj jedinici. Došli smo da se raspitamo. Uglavnom su govorili engleski. Primio nas je jedan Šveđanin i rekao nam je gde je baza, a mi smo mu rekli da bi trebalo doći još dvadesetak Hrvata, no na kraju nas je bilo ukupno 8 ili 9”, ističe Dumančić koji je organizovao da se iz Hrvatske dopremi razna stara oprema koju je godinama skupljao u HV-u, uglavnom stare uniforme.

“Dobili smo smeštaj u bazi u kojoj je započela pešadijska obuka koja mi se nije činila naročito kvalitetnom, pa sam sa Šveđanima uspeo da se dogovorim da ja držim obuku hrvatskim vojnicima. Kako sam u HV-u bio u artiljeriji i dobro znao izviđački posao, svima sam im predložio da budemo artiljerci i izviđači. Obuka je trajala oko dve nedelje i onda su nas poslali na teren gde nedelju-dve niko nije znao šta bi s nama. Pa su zakomplikovali nešto i rekli da nam ne valjaju papiri te da se moramo vratiti u Kijev, što smo i učinili. Put od Marijupolja do Kijeva trajao je dugo, gotovo dva dana. Mnogi od naših momaka bili su razočarani i vratili su se u Hrvatsku. Popili smo kafu s jednim hrvatskim fudbalerom, koji nam je dao nešto novca. Ostali smo samo ja i još jedan Hrvat.

Vratili smo se u Marijupolj, odakle su nas poslali u rovove s 93. bataljonom negde iznad Širokina, valjda da nas isprobaju. Tamo smo proveli dve nedelje po velikoj hladnoći, na kiši, vetru, u blatu. Naši su položaji stalno bili granatirani. To mi je bilo prvo takvo iskustvo. Napeto je bilo, ali sam shvatio da mi je zanimljivo. Nije me bilo strah jer smo bili dobro ukopani i imali smo dosta oružja. Potom su nas prebacili u bazu u Marijupolj, gde smo bili sve preostalo vreme – po nekoliko dana u bazi pa nekoliko nedelja na terenu. Nismo više išli u rovove nego su nas priključili artiljeriji i bili smo izvidnici. Komandir naše izvidničke grupe, u kojoj smo nas dvojica Hrvata bili jedini stranci, bio je jedan major ukrajinske vojske. U jednom drugom internacionalnom vodu bilo je Šveđana, Engleza, Čeha…” otkriva Dumančić te dodaje kako su ukrajinski vojnici i oficiri jako dobro prihvatili njega i hrvatskog kolegu.

“U početku su bili malo skeptični, no shvatili su da smo ozbiljni već nakon prve akcije u kojoj smo otišli 20-ak kilometara u neprijateljsku teritoriju i vratili se. Kada smo se dokazali, bilo je OK. Poštovali su nas. Kasnije nam se pridružuje još nekoliko Hrvata, od koji su se neki vrlo brzo vratili, a neki su ostali godinu dana i duže. Ukupno je kroz jedinicu prošlo 20-ak Hrvata, od kojih bih za polovinu rekao da nisu za vojsku zbog raznih razloga uključujući i zavisnost o drogi i alkoholu. Danas su, koliko znam, još dvojica u Ukrajini”, govori Dumančić, koji, srećom, nije bio ranjen uprkos žestokoj paljbi i gotovo svakodnevnom granatiranju.

Seća se kako su jednom prilikom iz rovova doneli dvojicu ranjenika i uneli ih u sanitetsko vozilo koje je 300 metara dalje bilo pogođeno granatom i dvojica ranjenika i vozač su poginuli, a lekar je ranjen. Pamti i boravak u jednoj kući u mestu Lebedinskom blizu Širokina. Tamo su bili smešteni, a Rusi su to znali i često je granatirali, ali je, srećom, nikada nisu direktno pogodili.

“Mislio sam otići u Hrvatsku i opet se vratiti u Ukrajinu, ali mi Ukrajinci više nisu dopustili povratak”, otkriva Dumančić, koji se u Hrvatsku vratio iz privatnih razloga. Do danas mu nije sasvim jasno zašto mu ukrajinske vlasti nisu dopustile povratak. Pretpostavlja da je jedan od razloga što Azov nije baš po volji vlastima jer neki njegovi pripadnici otvoreno kažu da će se nakon što završi rat s Rusijom vratiti u Kijev i svrgnuti oligarhe koji sada vladaju, a koji su se većinom obogatili u privatizaciji.

“Stoga se ukrajinske vlasti boje dobrovoljačkih odreda, od kojih su neki izrazito desno orijentisani. Zato im ne treba Azov ni stranci. Malo sam se ohladio, pa i razočarao, jer sam došao u tu zemlju spreman za nju dati život, a onda me oni ne puste natrag”, govori Dumančić, koji bi, kada bi mu se i pružila prilika, u Ukrajinu možda otišao samo turistički, pokupiti svoje stvari koje su tamo ostale. No, ako shvati da su Ukrajinci odlučili krenuti u oslobađanje svoje teritorije koja je sada pod ruskom okupacijom, rado bi, priznaje, u tome sudelovao. Njegova stafordica Iva, koju su mnogi u Azovu jako zavoleli, ostala je u Ukrajini i danas se o njoj brine sestra jednog pripadnika jedinice.

“U Hrvatskoj sam imao platu 10.000 kuna, a tokom boravka u Ukrajini primao sam mesečnu naknadu oko 200 dolara, ili 1200 kuna, što za ukrajinske prilike nije malo, odnosno triput je više od prosečne plate. Definitivno nisam otišao zbog novca, nego zato što sam mislio da mogu napraviti nešto dobro za te ljude. I zbog izazova”, govori Dumančić i tvrdi kako su on i njegovi saborci uvek gađali isključivo vojne, a nikad civilne ciljeve.

Od odlaska u Ukrajinu više nije aktivno vojno lice. Svestan je da je teško vratiti se u taj sistem jednom kada iz njega izađeš, iako bi se verovatno vratio da mu se ukaže prilika. Po povratku u Hrvatsku godinu dana proveo je radeći na zaštiti brodova koji plove opasnim svetskim morima, odnosno osiguranju od pirata. Uskoro planira da ode u Irak gde će takođe u smenama od tri meseca raditi na osiguranju inženjera na naftnim bušotinama.

Jedan od osnivača i vodećih ljudi bataljona Azov – elitne jedinice u sastavu ukrajinske Nacionalne garde u kojoj su se borili svi Hrvati koji su otišli pomoći ukrajinskoj vojsci – penzionisani je oficir Hrvatske vojske Gaston Beson (50), Francuz, hrvatski državljanin koji živi u Puli. Ratni je invalid, po zanimanju profesionalni vojnik, iskusni ratnik koji se sa samo 17 godina pridružuje francuskoj vojsci u kojoj se kao specijalac bori u Burmi, Kambodži, Laosu, Južnoj Americi… U jesen 1991. je kao 24-godišnjak došao u Hrvatsku kako bi doprineo odbrani napadnute zemlje. Borio se u Vinkovcima, a potom u Bosni i Hercegovini u Mostaru i u Posavini u 108. brigadi HVO-a.

Nakon što je bio teško ranjen u desnu nogu, vraća se u Francusku na lečenje pa neko vreme živi na Tajlandu, putuje svetom, ali ostaje zauvek vezan za Hrvatsku, u koju se definitivno odlučio preseliti 2009. Francuska mu je, kaže, prevelika. I zato, zaključuje, voli Hrvatsku, čiji je državljanin postao 1998. Otkriva kako svi članovi njegove porodice žive u Francuskoj, gde se neki od njih bave vinarstvom. On nije puno vremena proveo u Francuskoj. Rođen je u Meksiku, gde mu je otac radio kao inženjer, a veći ddo detinjstva i rane mladosti pre odlaska u vojsku proveo je u Argentini, Brazilu i drugim zemljama Južne Amerike. Tečno govori engleski, a hrvatski dobro razume, ali ipak lošije govori.

Podseća kako je u Hrvatskoj u Domovinskom ratu učestvovalo oko 500 stranaca, od kojih je 75 poginulo, a još stotinjak ih je ranjeno. Oni, tvrdi, nisu bili plaćenici, nego dobrovoljci, baš kao i Hrvati koji su se proteklih godina borili u Ukrajini.

Na samom početku rata u Ukrajini 2014. i 2015. Beson je u nekoliko navrata bio u toj zemlji i usput pomogao nekolicini Hrvata da se priključe Azovu, koji je u to vreme primao strance, među kojima je, otkriva, bilo najviše Šveđana i drugih Skandinavca te dosta pripadnika ukrajinske dijaspore. Njega u Azovu, otkriva, nisu doživljavali kao Francuza, nego kao Hrvata jer je tamo govorio hrvatski koji je sličan ukrajinskom jeziku. Svoju ulogu u ukrajinskom ratu Beson opisuje kao koordinaciju u koju spada i slanje dobrovoljaca u jedinice u kojima su potrebni, da ih uputi na prava mesta, ali i povezivanje ljudi iz vojske s raznim nevladinim organizacijama, pomaganje u pribavljanju novčanih donacija, opreme, uniformi, lekova…

Za sebe kaže da je zakleti revolucionar, idealista, a ne ideolog. Blizak je, kaže, anarhistima, a uvek je na strani slabijih protiv jačih. Budući da voli revolucije, kada je 2014. video šta se događa u Ukrajini, čim su započeli protesti protiv proruske vlasti Viktora Janukoviča, shvatio je, kaže, da ne može mirno sediti kod kuće u Puli. Kupio je kartu za Kijev i tamo se pridružio nenaoružanim aktivistima na Majdanu i s njima proveo tri meseca. Mnogo aktivista je, kaže, poginulo, ali su na kraju ostvarili cilj i prisilili prorusku vlast da odstupi.

“Toliku hrabrost nisam nikada nigde video. Mi nismo imali oružje, a oni su na nas pucali iz kalašnjikova. Dobio sam metak u nogu, a eksplozija mi je jako oštetila vid. Vratio sam se u Hrvatsku misleći da je posao u Ukrajini završen. No, usledio je ruski napad i morao sam opet onamo. Socijalna revolucija na Majdanu je zbog Putina prerasla u etnički rat. Nije nam bio plan boriti se protiv Rusa, ali nismo imali izbora. Nismo bili plaćeni. Osnovali smo Azov. Trenirao sam ukrajinske vojnike koji su bilo vrlo poslušni i brzo su učili.

Pripadnici tog bataljona nisu bila nikakvi ekstremisti. Zalažu se za socijalizam i nacionalizam, ali ne i imperijalizam, nisu za veliku Ukrajinu. Ne bore se za hrišćanstvo, nego za pravdu i socijalnu državu. Nisu ni proruski niti proevropski. Žele Ukrajinu koja će biti dobar sused Rusiji i Evropskoj uniji između kojih je smeštena”, objašnjava Beson i dodaje kako su u zemlji koja je u ratu strani vojnici ponajviše važni zbog morala jer lokalni borci tako imaju osećaj da nisu sami. Uz to, strani vojnici su najčešće vrhunski istrenirani profesionalci, iskusni vojnici.

“Moja je ratna misija s Ukrajinom završena. Ratovi se vode za teritoriju, ali meni nikada nije bio cilj ubijati ljude, nego spašavati živote. Verojatno neću završiti u raju, ali to i nije važno. Nikoga ne mrzim. Nastojim biti pozitivan i bolji čovek. Sretan sam kada vidim da su ljudi oko mene sretni. I sretan sam što sam živ jer su na frontu mnogi oko mene umirali. Život je misterija, a rat je ludost. Ne želim medalje i priznanja jer pravi heroji su mrtvi”, govori Beson koji je napisao i u Francuskoj objavio tri knjige od kojih je jedna “Život na meti”, posvećena njegovom hrvatskom ratnom iskustvu, prevedena i objavljena u Hrvatskoj.

Po njegovom mišljenju stranim dobrovoljcima novac najčešće nije motiv da iz mira idu u rat. Zašto onda odlaze?

“Ponajviše idu zbog ideala i avanturizma. Većina su bivši profesionalni vojnici koji u mirnodopskim uslovima ne znaju šta će sa sobom. Bolje im je da se bore nego da su na ulici. Na ratištu s puškom u ruci se osećaju kao ljudi. Bore se besplatno, ali se osećaju kao heroji”, zaključuje Gaston Beson.

 

Autor Boris Orešić

 

Izvor Globus/Jutarnji list, 03. april 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u