Neverovatno je da se evro i skupina evrozone nisu raspali do sada. To je moglo da se desi zbog Grčke 2010, ali je izbegnuto vanrednim merama evropskih vlada i Evropske centralne banke. Sada se te mere vraćaju da progone, pre svih Nemačku koja se ponaša kao sponzor dugovima preopterećenih južnoevropskih zemalja poput Italije i Španije. Ovo je glavni razlog zbog kog su antibriselske stranke koje su trijumfovale na intalijanskim izborima – Pokret pet zvezdica i Liga – odjednom digle ruke od priče o napuštanju evra. Oni su svoje opklade stavili na to da će Makron i Merkelova i njihova predložena nova arhitektura EU izvući njihovo dužničko kestenje iz vatre o trošku nemačkih poreskih obveznika. To je tempirana bomba čiji su otkucaji sve glasniji.
Deset godina od najvećeg kolapsa u istoriji finansija, izazvanog propašću američkog tržišta nekretnina 2007, evro i 19 centralnih banaka zemalja koje su ga usvojile sa nalaze na opasnom raskršću. Iz skorašnjeg obraćanja kancelarke Merkel nemačkom parlamentu, jasno je da ona pokušava da namami Nemačku u ono što ona i Makron nameravaju da postane ,,unija transfera“. U prevodu, to bi značilo da bi jake, suficitarne ekonomije Nemačke i severne Evrope, uključujući Holandiju, morale da ,,transferišu“ stotine milijardi evra kako bi subvencionisale deficite zemalja poput Italije, Španije i juga Evrope. Konačni pobednici bi bile klimave banke Francuske i juga evrozone. Ne bi trebalo da iznenađuje to što Merkelova, kao blizak saveznik bivšeg bankara Makrona, nije iskrena prema svom narodu u pogledu toga o čemu se zaista radi.
ZAMKA ZVANA TARGET 2
Tokom 2011, usred manipulisane grčke krize obveznica koja je izazvala paniku od ,,zaraze“ na tržištima evrozone, Evropska centralna banka je inicirala visoko kontroverznu i slabo shvaćenu prerušenu akciju spasavanja poznatu kao ,,TARGET 2“. Ne ulazeći u kompleksne detalje oko toga kako kroz TARGET 2 funkcioniše balansiranje centralnih banaka, on u suštini dopušta centralnim bankama zemalja evrozone koje su u krizi, predvođenih Italijom i Španijom, da izdaju državne obveznice koje će u stvari preuzeti jake centralne banke evrozone, pre svega nemačka Bundesbanka. Od 2011. i grčke krize, balansi TARGET 2 su neverovatno rasli, pa danas oni npr. samo za Bundesbanku iznose 914 milijardi evra. To je otprilike jedna trećina nemačkog BDP-a.
Cenjeni nemački ekonomista i tadašnji rukovodilac minhenskog IFO instituta, Hans Verner Sin, 2011. godine je nazvao upotrebu TARGET 2 od strane ECB ,,steltnom kaucijom ECB-a“. On je bio prvi koji je upozorio da će TARGET 2 sistem ECB-a za ciljano balansiranje ,,stvoriti javne kreditne odnose na isti način kako to čine krediti dati u sklopu zvaničnih paketa pomoći“.
Sume o kojim se govorilo 2011. bile su samo delić onoga što predstavljaju sada. Danas ogromnost ovih slabo obnarodovanih balansa centralnih banaka evrozone iz TARGET 2, naročito Bundesbanke, pravi ogroman pritisak na solventnije severne članice EU, a pre svih Nemačku, da konačno odustanu od odupiranja usvajanju plana Džordža Soroša da zemlje evra izdaju zajedničke evro-obveznice. Sa takvim evro-obveznicama, javni dug zemalja evrozone bi bio sakupljen i konvertovan u evro-obveznice evrozone sa zajedničkom odgovornošću. To bi de facto značilo da bi nemački i poreski obveznici severnih članica EU plaćali dug zemalja u krizi poput Italije, Portugala ili Grčke. Iz ovih razloga se bivši ministar finansija Volfgang Šojble snažno protivio bilo kakvom nadnacionalnom izdavanju obveznica koje bi predstavljalo masku iza koje se krije prinudno nemačko izvlačenje zemalja poput Italije ili Španije iz krize.
Kako Sin primećuje povodom tajnog izbavljenja koje je Dragijeva ECB (misli se na Marija Dragija, italijanskog ekonomistu koji je od 2011. na funkciji predsednika ECB, prim. prev.) izvela kroz slabo shvaćene kredite centralnih banaka iz TARGET 2, ,,ipak su potraživanja Bundesbanke po ‘targetu’ (prema Italiji, Španiji, itd) suštinski bezvredna, jer nikad neće dospeti, a i izdata su po kamatnim stopama koje određuju dužnici, koji drže većinu u upravnom odboru ECB. Za sada su kamatne stope podesili na nulu“. To je 914 milijardi evra danas, samo za nemačku Bundesbanku.
MERKEL, SPD I EVRO-OBVEZNICE
Sada je jasno zašto je Merkelova elegantno odgurnula Šojblea u stranu imenujući ga za parlamentarnog lidera CDU. Za njegovog naslednika, socijaldemokratu Olafa Šolca, se priča da privatno simpatiše predlog francuskog predsednika Makrona o evropskoj bankarskoj uniji i uniji transfera. U svom prvom govoru kao kancelarka nove Velike koalicije u martu, Merkelova je iskazala podršku planovima za pretvaranje 500 milijardi evra vrednog Evropskog stabilizacionog mehanizma (evropskog kriznog pomoćnog fonda osnovanog 2013) u permanentni evropski monetarni fond, tj. EU verziju vašingtonskog Međunarodnog monetarnog fonda.
U uniji transfera, zdravije zemlje evrozone bi podržavale slabije. To stoji iza Makronovog zalaganja za zajedničkog ministra finansija evrozone koji bi razvio zajednički poreski budžet za članice ECB. Pod Makronovim planom, koji su Merkelova i SPD podržali, svaki evro prenet iz severnoevropske u južnoevropsku zemlju bi umanjio potraživanja i pasive iz ,,targeta“ za jedan evro.
Dublji problem prisutan u svim ovim šemama je činjenica da zemlje ECB i evrozone nisu učinile ništa fundamentalno da raščiste haos bankarske insolventnosti. Umesto toga, ECB je pod Dragijem korišćen da stvori ono što je danas de facto nerešiv problem za Nemačku i druge jake centralne banke zemalja evrozone koje koriste balanse TARGET 2 kao ,,steltnu kauciju“. Sada je osovina Merkel-Makron spremna da lansira sledeći korak – evro-obveznice, zajedničkog ministra finansija evrozone i zajedničku fiskalnu politiku evrozone, kao i uniju transfera.
Ovo je pravi razlog zbog kog su italijanske ,,evroskeptične“ stranke odjednom odbacile izborne zahteve za referendum o napuštanju evra i EU. Shvatili su da bi Italija mogla da bude veliki dobitnik time što bi ostala i podržala uniju transfera unutar EU. Špekulanti tržištima obveznica poput Džordža Soroša mogu zadovoljno da trljaju ruke. Nemačka, Holandija i druge solventne članice EU će u stvari platiti račun. Za Nemačku, u kojoj je demografsko opadanje radno sposobnog stanovništva već očigledno (što će se samo ubrzati u godinama koje dolaze), rastući penzioni izdaci će učiniti nemačke dužničke obaveze dugoročno neodrživim. Ako se sada tome doda i fiskalni transfer od Nemačke ka prezaduženim južnim članicama EU, to će izazvati politički i ekonomski cunami.
F. Vilijam Engdal je konsultant za strateške rizike i predavač, diplomirani politikolog Prinston univerziteta i autor bestselera o geopolitici i nafti
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
