Mark Jongen jedan je od najzanimljivijih imena političke misli i filozofije u Nemačkoj i u nemačkom govornom svetu. Predaje na Visokoj školi za umetnost i dizajn u Karlsrueu, a osim toga, ono što se najčešće pominje vezano za njega jeste da je pet godina bio asistent čuvenog filozofa Petera Sloterdijka. Poreklom je iz južnog Tirola. Pored svog filozofskog i javnog, Mark Jongen ima i politički angažman. Visoki je funkcioner partije Alternativa za Nemačku. Nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora u Nemačkoj, Mark Jongen izabran je za poslanika Bundestaga.
Jongen je u izbornoj noći dao izjavu za nedeljnik „Junge frajhajt“ (Junge Freihei). Rekao je da ulazak AfD u Bundestag predstavlja novu epohu u političkoj istoriji SR Nemačke. Zadatak svoje stranke vidi u tome da bude stvarna opozicija, te da vrati debatu u parlament umesto politike bezalternativnosti. Za sebe kaže da svoj zadatak u Bundestagu vidi u borbi protiv pogrešnih ideologija.
Krajem juna Jongen je na poziv Instituta za evropske studije boravio u Srbiji, gde je održao predavanja u Beogradu i Novom Sadu. Tada je nastao i ovaj intervju. Mark Jongen je u svom obraćanju srpskoj publici posebnu pažnju posvetio kulturi i kulturnom ratu.
— Mi se danas nalazimo u kulturnom ratu, i to ne samo u kulturnom ratu u Nemačkoj, nego u Evropi i svuda. Ne radi se samo o bilo kakvom kulturnom ratu, nego se radi o kulturnom ratu za preživljavanje tradicionalne kulture kakvu poznajemo, radi se o pitanju da li će nastaviti da živi nemačka kultura u Nemačkoj, ili srpska kultura u Srbiji, ili ćemo biti svedeni na nekakvu manjinu i živeti u nekakvim rezervatima kao Indijanci u Americi.
Veliki broj migranata, koji se sa Bliskog istoka, iz Avganistana i Afrike uputio ka Evropi, imao je za konačnu destinaciju Nemačku.
— Kada je 2015. Angela Merkel, protiv ustava i protiv ostalih zakona, otvorila nemačke granice za stotine hiljada ljudi, pre svega muslimana, koji su u kulturnom smislu strani Nemačkoj, time ne samo da je povredila zakon, već je povredila integritet naroda. Drugim rečima, veliko socijalno telo naroda povređeno je i od tada postoji trauma i pod tom traumom će se dalje voditi politika. To je jedna psihopolitička perspektiva.
Ne samo da se migrantska kriza dogodila 2015. godine, taj događaj se nastavlja, jer je samo 2016. godine, zbog otvorenih granica, došlo 250 000 novih migranata u Nemačku. Ono što je bitno je da su stare partije u svom samorazumevanju uzdrmane i da nisu u stanju da se nose sa krizom na način na koji su delovale i koji smatraju za nešto što se podrazumeva.
U Zapadnoj Evropi, posebno u Nemačkoj, u vlasti i političkom životu, poseban uticaj ima levica. Kako političke snage levice gledaju na problem migranata?
— Politička levica nije u stanju da odgovori na probleme paralelnih društava, naročito islamskih, zato što sve probleme paralelnih društava u suštini svodi na socijalni faktor. To znači da svaki problem nasilja oni svode na socijalne faktore, što znači da počinioci nisu dovoljno integrisani u tržište rada. Drugim rečima: da bi se problemi rešili, potrebno je više socijalnog rada, potrebno je dati novac tim zajednicama, i u tom smislu oni nisu u stanju da shvate politički značaj kulture i religije, u skladu sa starom marksističkom parolom: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Praktično, oni negiraju postojanje kulture i religije kao političkih faktora.
A građanska desnica?
— Po svojim pretpostavkama, klasična građanska ekonomska desnica takođe nije u stanju da ceni ove kulturne i religijske faktore u politici jer oni polaze od jedne ekonomističke slike da je čovek homo economicus, koji se lako prilagođava stvarnosti i koji je samo u potrazi za profitom. To se odnosi na čitav neoliberalizam.
Kakav odnos prema kulturi i prema ovom problemu ima Alternativa za Nemačku?
— Alternativa za Nemačku koristi konzervativni pristup: za nas kultura nije samo nadgradnja socijalnih i ekonomskih faktora, mi je uzimamo za ozbiljno i smatramo da su kultura i religija temelji društva. U tom smislu, AfD mnogo ozbiljnije uzima islam i njime se ozbiljno bavi, procenjuje, čak i sa mnogo više respekta nego oni koji sve svode na ekonomsko i socijalno.
Jirgen Habermas je tvorac pojma „ustavni patriotizam“. Šta taj pojam znači i kako se on poima u stvarnosti današnje Nemačke?
— Habermas, koji je tvorac ideje ustavnog patriotizma, rekao je da u jednoj demokratskoj i ustavnoj državi većina ne sme manjini da propisuje sopstvenu kulturnu formu života i da ne sme da im to u političkoj formi propisuje kao jednu vodeću kulturu. Što se Nemačke tiče, nije problem u tome da većina nameće nešto manjini, već što se većina potpuno povlači pred zahtevima manjine. Raspeća i krstovi više ne smeju da se drže u učionicama, u školskim kantinama više nema svinjskog mesa, božićne pijace se sada nazivaju novogodišnjim pijacama, i sve te stvari dešavaju se da se ne bi uvredili muslimani. Na primeru nemačke vodeće kulture može se govoriti o onome što se naziva pruskim vrlinama, koje su dobrim delom nestale, ali su dobrim delom i tu, prisutne, kao što su marljivost, disciplina, odanost državi, i to čini dobar deo nemačke kulture.
To se ne može narediti zakonom, jednostavno se mora živeti. Pre nekog vremena, bivši predsednik Kristijan Volf eksplicitno je rekao da i islam pripada Nemačkoj. Što se AfD-a tiče, to ne stoji, niti može stajati. Izjava da islam ne pripada Nemačkoj može se jednostavno obrazložiti i Kairskom deklaracijom o ljudskim pravima koju je potpisalo 57 islamskih zemalja, u kojoj je jasno da ljudska prava dolaze posle šerijata. Dakle, tu šerijat ima primat nad ljudskim pravima. Što se tiče šerijata, on nije primenjen u istom opsegu u svim islamskim zemljama. U šerijatsko pravo spadaju i takve kazne kao što je kamenovanje za preljubu, odsecanje ruke za krađu i ostale stvari, koje ne moraju dalje objašnjavati jer je kristalno jasno da one ne pripadaju nemačkoj, srpskoj i uopšte evropskoj kulturi.
Na koji prijem nailaze u javnosti ovakvi stavovi koje promoviše Vaša partija?
— Alternativa za Nemačku nalazi se pod velikim otporom od strane establišmenta i vlasti u Nemačkoj, ali i onoga što se zove civilno društvo. Često smo optuženi da smo desničari, populisti, čak i nacisti. Automobili funkcionera Alternative za Nemačku su zapaljeni, fasade na kućama su im bile oštećivane parolama, prezentacije se bojkotuju, čak i ljudi koji treba da iznajme prostor za predavanja u hotelu i slično, suočavaju se sa snažnim pretnjama. Sve to je samo spoljni izraz tog kulturnog rata.
Kada ste govorili o kulturi, kako gledate na istočnu, pravoslavnu kulturu, s obzirom na to da u Nemačkoj žive i pripadnici drugih naroda, Srbi, Rusi, Grci, i drugi. Da li ima problema u njihovoj integraciji i koegzistenciji?
— Nema tih problema i, koliko je meni poznato, nikada ih nije bilo. A ako ih je i bilo oni su toliko marginalni da se ne mogu upoređivati sa onim što se dešavalo sa integracijom muslimana. Ovo što sam govorio tiče se ljudi koji dugo žive u Nemačkoj i potpuno su integrisani.
Što se tiče problema koji postoje, to su problemi sa kriminalnim bandama koje dolaze iz jugoistočne Evrope, pre svega iz Rumunije i Bugarske, koje su vrhunski organizovane i koje, praktično, dolaze po svoj plen u Nemačku, koristeći prednost otvorenih granica, i te bande kada obave svoj posao vraćaju se u zemlje iz kojih su došle.
Ono što mi se čini jeste da je ta podela s jedne strane na zapadnu, latinsku Evropu i istočnu, grčku, ćiriličnu, sa druge strane, umnogome prevaziđena i zastarela, prevashodno usled novih izazova na našem kontinentu. Odnos ove dve Evrope nije uvek bio sjajan, ali je to danas irelevantano u kontekstu novih pretnji evropskoj kulturi.
Da li je Rusija na meti zapadnih mejnstrim medija samo kao geopolitički protivnik, ili zato što stvara jednu drugu vrstu kulturnog modela koji nije multikulturalistički?
— Rusija sve više, postepeno, ulazi u ulogu zaštitnika (s Putinom kao simbolom) konzervativaca i nacionalnih država, odnosno svih onih koji ne žele raspad nacionalnih država, onog što se može nazvati protivnicima globalizma.
Kao što je u pitanju već naznačeno, to ne mora da ima veze sa starim geopolitičkim sukobima. Iz vremena komunizma se vidi da je tada situacija bila potpuno drugačija, tada je Rusija bila nosilac jednog postnacionalnog internacionalizma, dok je sada situacija drugačija.
Može se reći da su ti geopolitički blokovi ostali manje ili više isti, s tim što su se u idejnom smislu promenili, pa se ova komunistička, ili levičarska, ideja razlaganja nacionalnih država preselila na Zapad i tamo je amalgamirala sa neoliberalnom paradigmom, dok je Rusija prihvatila nacionalno-konzervativnu paradigmu.
To jeste i jedan od najvećih paradoksa u novijoj istoriji. Kakav je Vaš stav o Donaldu Trampu, da li je on, do sada, najveći izazov koji se pojavio u SAD – rodnom mestu globalizma – i da li će on uspeti u svojoj borbi protiv duboke države?
— Malopre smo govorili o jednom paradoksu kada je Rusija u pitanju, a sada govorimo o paradoksu kada je Tramp u pitanju. Upravo je predsednik Tramp onaj čovek koji sprečava da se usvoji transatlantski ugovor o slobodnoj trgovini, TTIP, zato što želi da sačuva Ameriku od uticaja evropskih koncerna itd. Tu se može govoriti o jednoj velikoj ironiji. Trampova pobeda prilično je uzdrmala antiglobalistički tabor koji je istovremeno bio antiamerički, zato što je sad najveća borba protiv TTIP-a došla u stvari od strane američkog predsednika, koji sada postaje saveznik. U početku se reagovalo prilično euforično, sa jednim oduševljenjem pri kome se očekivalo da će Tramp biti nekakav Putinov blizanac. Nade koje su u Trampa polagane nisu u potpunosti izneverene, ali je došlo do otrežnjenja. Ljudi koji su polagali tolike nade u Trampa, smatrajućći da je Tramp težak fenomen za klasifikovanje, sada vide da je on dosta tih nada izneverio i od njih odustao.
Ipak, njegova pozicija unutar Amerike nije laka. Ironija je da američki mejnstrim mediji optužuju Rusiju da se meša u izbore, dok se oni mešaju u sve izbore ovoga sveta.
— To su poznati američki dvostruki aršini, dupli moral. Ali, još oko Trampa, ono što je bitno jeste da on ne počinje ništa previše novo, nego se povezuje sa jednom starom američkom tradicijom izolacionizma. Uloga svetskog policajca je zaboravljena i gurnuta sa strane, ali kada se situacija sagleda odvojeno od ličnog karaktera Obame i Trampa, vidi se da se nastavlja politika koja nije toliko intervencionistička, nego se koncentriše na američke unutrašnje probleme. Ali to ne treba dovoditi u vezu sa ideološkim suprotnostima, već prosto sa tim što snage Amerike više nisu dovoljne da bi se rasprostirale po celom svetu. I još nešto o dubokoj državi: cela Amerika ne bi da sledi Trampa i njegovu politiku i, na primer, kada nemački političari i gospođa Merkel ne mogu da se uzdrže da ne komentarišu Trampa, ili kada prave koalicije sa Makronom i kritikuju Trampa, jasno je da su dobili signal od američke duboke države da se tako ponašaju.
Kakvo je Vaše mišljenje o problemu Kosova, koje za nas predstavlja duhovno i istorijsko središte?
— Što se tiče bitke na Kosovu, to mi je već poznato, kao što mi je poznato i šta Kosovo predstavlja za Srbe. U razgovoru sa prijateljima iz Srbije informisao sam se o sadašnjoj situaciji na Kosovu, kao i celokupnoj istorijskoj priči. Gubitak Kosova je fatalni gubitak ne samo za Srbe, nego i za Evropu, jer pokazuje šta i njoj može da se desi, pošto je Evropa pod pretnjom islamizacije. Utoliko više što se cela stvar dogodila pod geopolitičkim interesima koji su se pokrivali humanističkim moralom, iako s njim nemaju veze. Može se reći da se delovalo militaristički i da se to opravdavalo humanistički, što je dovelo do rezultata da je Kosovo islamizirano. I tu se može videti šta se dešava kada se deluje u skladu s tim hipermoralom.
Ni u jednoj evropskoj državi stanje u medijima nije sjajno i idealno, ali čini se da je situacija sa medijima u nemačkoj posebna.
— Ne poznajem dobro situaciju sa medijima u ostalim evropskim državama, poznajem donekle u Italiji, Austriji, Švajcarskoj. Sloboda postoji, ali u Nemačkoj je stanje gore, i to levičarsko glajšajtovanje medija je prilično uznapredovalo. Mnogo toga se ne štampa ili je pod pritiskom i unapred se karakteriše kao govor mržnje.
Da li je zbog toga teško biti desničar u Nemačkoj?
— Može se reći da je to pokazatelj da je teško biti desničar ili konzervativni mislilac u Nemačkoj, ali da to nije pravi razlog. Razlog, pre svega, leži u nemačkoj istoriji. Naravno, nije lako biti desničar ni u drugim evropskim državama, ali u Nemačkoj onaj ko kaže da je desno praktično čini intelektualno samoubistvo, zato što postoji oficijalna borba protiv desnice, to je državna politika. A pri tom se uvek mislilo na borbu protiv desnog ekstremizma. Međutim, time je zahvaćeno sve što je desno od centra i, u tom smislu, teško je biti desnica zbog toga što se to uvek povezuje sa desnim radikalizmom.
Jedan od nosilaca liste Alternative za Nemačku na prethodnim izborima, pored gospodina Aleksandera Gaulanda, bila je i gospođa Alis Vajdel. Ona politički predstavlja jednu konzervativnu partiju, a izjasnila se kao pripadnica LGBT populacije, što je neuobičajeno.
— Kada bi gospođa Alis Vajdel iz svoje seksualne orijentacije pokušala da izvodi političko-partijski program, u svojstvu LGBT promocije i tih stvari, ona ne bi mogla da bude u Alternativi za Nemačku, ali ona to ne radi. Ona ne samo da to ne radi, nego je i supotpisnik programa, prihvata i sprovodi program AfD. Iako ona ne pripada idealnoj predstavi ljudi u ovoj partiji, oni njenu orijentaciju prihvataju i tolerišu kao nešto što je u redu, a izabrali su je zbog njenih drugih kvaliteta koje takođe poseduje. Može se reći da oni praktikuju toleranciju na pravi, izvorni način. Drugim rečima, nešto tolerišu i prihvataju da postoji, iako im se to ne sviđa. I time takođe pokazuju da nemaju ništa protiv ljudi koji su drugačije seksualne orijentacije, ništa na ličnom nivou, ali samo pokazuju da imaju protiv kada iz te homoseksualne orijentacije nastaje politički program i politički aktivizam koji želi da utiče i da promeni životni stil normalne, heteroseksualne većine.
Da li AfD podržava tradicionalni brak i porodicu?
— Da, podržavamo tradicionalni brak i porodicu i mi smo partija koja je žestoko protestvovala protiv novousvojenog zakona u Evropskom parlamentu koji je, uzgred budi rečeno, podržala većina poslanika CDU, to jest građanske partije, u kome postoji brak za sve. Odnosno homoseksualni brak je legalizovan kao institucija braka, čime, praktično rečeno, postoji pravo braka za sve, i postoji pravo usvajanja dece za sve. Alternativa za Nemačku je protiv toga protestovala, i podići ćemo verovatno tužbu Ustavnom sudu tim povodom. Jer u nemačkom ustavu stoji da su brak i porodica pod posebnom zaštitom države i mi smatramo da je ovaj zakon u tom smislu protivustavan.
Za kraj, želimo da Vas pitamo da li ste prvi put u Srbiji i kakve utiske nosite?
— U suštini, ovo je prvi put da sam u Srbiji. Davno, pre rata, putovao sam Kosovom i Crnom Gorom, tada je sve to bila Srbija, ali sam tada bio samo u proputovanju. Do sada nisam bio u Centralnoj Srbiji. Pored srdačne dobrodošlice ljudi koji su me dočekali i pomogli mi da se osećam kao kod kuće, osećam veliku bliskost, prolazeći kroz Beograd, vidim jedan centralnoevropski grad, kao Beč u kome sam studirao, Novi Sad još i više… Kada bi Evropska unija bila na dobrom putu i odgovarala idealu, želeo bih i preporučio da Srbija postane deo Evropske unije, i Srbija bi tu i pripadala, naravno. Ali, pošto se Evropska unija nalazi na pogrešnom putu, nisam siguran da li bi Srbija trebalo da se tu uključi i uđe u nju.
Prevod sa nemačkog Dušan Dostanić
Razgovarao SLOBODAN ERIĆ
