Vera i večera

Činjenica da je više od sto Srba pristalo da služi neprijateljsku vojsku zapravo i ne iznenađuje

„A ja što ću, ali sa kime ću?
Malo rukah, malena i snaga,
jedna slamka među vihorove,
sirak tužni bez nigđe nikoga“

Ovako je to mudri Vladika Rade u „Gorskom Vijencu“ opisivao teskobu borbe srpskog naroda u Crnoj Gori protiv Turaka usred prebega Srba ka Muhamedanskoj veri, pošto su im Turci nudili brojne povlastice. Na kraju je i kletvu bacio:

„Bog vas kleo, pogani izrodi,
što će Turska vjera među nama?
Kuda ćete sa kletvom prađedovskom?
Su čim ćete izaći pred Miloša
i pred druge srpske vitezove,
koji žive doklen sunce grije“.

POTURICA GORI OD TURČINA
Možda bi danas nešto slično mogli da bacimo na Srbe koji su spremni da služe tzv. vojsci Kosova. Nije da ih je malo. Videli smo tokom kidnapovanja Marka Đurića da su neki spremni i da se svojski angažuju u takvim akcijama, a sve zarad toga da se što bolje dodvore neprijatelju. Inače, ne postoji bolji i agilniji poslušnik od onog koga si regrutovao iz neprijateljskih redova, a koji izrazi volju da ti bude pokoran. Što bi mi Srbi rekli – od Turaka su samo gore poturice.

Ipak, nisam neko ko ima nameru da osuđuje. Odavno sam prihvatio činjenicu da u savremenom svetu obraz ne igra nikakvu ulogu, osim ako se sami u sebi ne držite iskrene vere u Gospoda, koja opet povlači da su čast i poštenje nešto što ne smete da naružite. No, danas takve koji drže do morala nazivaju budalama, dok prebege i preletače društvao hvali.

Otuda, u savremenom svetu, gde je sasvim normalna pojava da je čovek čoveku vuk, činjenica da je više od sto Srba pristalo da služi neprijateljsku vojsku zapravo i ne iznenađuje. Savremeno čovečanstvo zagovara da kolektiv nije bitan, već je bitan čovek kao pojedinac. Danas je sasvim prihvatljivo da je njegov lični interes uvek iznad interesa kolektiva. Tog Srbina ne zanima što je Srbin, niti činjenica da su oni kojima služi do pre nekoliko godina kasapili njegove rođake ili prijatelje prodajući im organe. Njemu su isprali mozak i ubedili ga da će jednog dana možda i on moći dobro da zaradi tako što će kasapiti svoje sunarodnike. Jer, zašto bi se neprijatelj prljao kada ima saveznika u protivničkim redovima spremnog da se isprlja.

Vratimo se na velikog Njegoša i istragu poturica, odnosno zapitajmo se da li danas možemo očekivati čvrstu veru i težnju da se živi od časti, kada smo u 19. veku u jednoj Crnoj Gori, tada baziranoj na teokratskom uređenju, imali one koji su bez problema bili spremni da prodaju veru za večeru. Moj odgovor je da možemo.

KUKOLj I ŽITO
Bez obzira što je danas društvo svakako daleko iskvarenije, bez obzira na činjenicu da je danas lični interes odavno potisnuo ljubav prema otadžbini i narodu kojima pripadate, ipak, baš kao i tada, Gospod, a sa njim i sam narod, umeli su da žito odvoje od kukolja.

Ti nesrećenici koji pristanu da služe šiptarsku vojsku, ne mogu i ne smeju da budu nikakav primer, čak ni negativan. Oni moraju da budu ignorisani. Od te šake izdajnika, kojih uvek ima i uvek će ih biti, daleko su značajniji primeri, i to istinski uzori, oni Srbi na Kosovu i Metohiji koji se bore za svoje ognjište, koji imaju puno dece i koji po cenu života ne žele da napuste ono što su im đedovi stvarali i za šta su bili spremni glavu da daju.

Tih 1000 i kusur evra koje će neki Srbin dobiti da obuče terorističku uniformu nisu i nikada neće biti vredniji od obraza koji nema i nikada neće imati cenu. Obraz je svetinja, ma koliko to danas u savremenom svetu otrcano zvuči. Gospod to ume da uredi, da onaj ko se vere i obraza držao ipak i u ovom teškom zemaljskom životu prođe bolje nego onaj kome su pohlepa i lični interesi dušu izjeli.

Uostalom, pogledajte gomilu bezličnih faca likova koji su bili ili su još uvek predvodnici domaćeg nevladinog sektora zaduženih za medijsko bacanje fekalija po Srbima. Zarad ličnog interesa su opanjkavali svakog ko je branio otadžbinu. Oni danas možda ovozemaljski lepo žive, jer imaju sredstava, zarađenih na blaćenju sopstvenog naroda. Ali duše nemaju, jer na ulici mnogi čak ne žele ni da ih uvrede, već se od njih sklanjaju. Od toga gore kazne nema, koliko god da se pravite da vas je baš briga, jer bolje je čak i da te na ulici neko opsuje, makar ćeš znati kakvu emociju ima prema tebi, nego da doživiš da te društvo prezire u tišini.

Lični interes nikada ne može biti iznad čvrste vere i čestitog života.

 

*Autor je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke

Politika
Pratite nas na YouTube-u