Kako je Tramp pokvario trilateralu u Ankari

O čemu Erdogan, Putin i Rohani da diskutuju – Siriji sa neograničenim vojnim prisustvom SAD ili Siriji slobodnoj od Amerikanaca?

Troje čine družinu, kaže poslovica. Ali i ako format trilateralnog razgovora u međunarodnoj diplomatiji retko daje konkretne rezultate, to je zbog nemogućnosti da se izdvoji od eksternih uticaja. Osim toga, tri učesnika uvek imaju različite interese i prioritete. Dugo očekivani trilateralni samit Turske, Rusije i Irana u Ankari 4. aprila nije bio izuzetak.

Samit se nije završio razočaranjem, ali je njegov ishod ispao mršav. Mogu se izdvojiti tri razloga. Pre svega, odgovoran bi mogao biti američki predsednik Donald Tramp.

Glavna tema samita u Ankari je bila Sirija, ali je Trampova ,,veoma skoro“ opaska (misli se na izjavu Donalda Trampa o veoma skorom povlačenju američke vojske iz Sirije, prim. prev.) u Ohaju prošlog četvrtka unela stratešku dvosmislenost čitavoj sirijskoj situaciji. A dvomislenost je uoči samita produbljena Trampovom izjavom u utorak, na sastanku u Beloj kući, kada je izrazio želju za momentalnim povlačenjem američkih snaga iz ratom razorene zemlje, pravdajući to time što su SAD već pobedile u borbi protiv Islamske države.

Tramp je rekao: ,,Želim da se povučemo, želim da vratim naše trupe kući. Vreme je. Bili smo jako uspešni protiv ISIS-a“. Tramp se doslovno prikrao do istanbulskog šatora i kidnapovao umove trojice predsednika. O kakvoj Siriji Erdogan, Putin i Rohani da diskutuju – Siriji sa neograničenim vojnim prisustvom Amerike ili Siriji slobodnoj od Amerikanaca? To je sada veliko pitanje.

RAZDOR IZMEĐU PENTAGONA I BELE KUĆE?
Uprkos tome, veoma je nejasno da li sam Tramp ima slobodu u odlučivanju. Bivši britanski ambasador u Siriji Piter Ford je to objasnio ovako: ,,Imam utisak da postoje podeljena mišljenja u Pentagonu, definitivno i u Beloj kući (povodom povlačenja američke vojske iz Sirije). Tramp iskreno želi da izađe jer to je ono za šta se zalagao u predizbornoj kampanji, ali pitanje je da li će mu to dozvoliti elementi duboke države“.

Dobra vest je što bi unutar Pentagona mogli da postoje elementi koji takođe nisu nužno presrećni povodom neograničenog vojnog prisustva u Siriji bez jasnog cilja. Vojni um ne može adekvatno da se fokusira dok ga kopkaju sumnje.

Drugo, obelodanjivanje (koje je poteklo iz Kremlja) da je Tramp pozvao Putina u Belu kuću je otvorilo čitav horizont novih mogućnosti. Šta ako združena rusko-američka mirovna inicijativa povodom Sirije bude oživljena? Tramp sada postaje akter u rešavanju sirijskog pitanja.

Suprotno tome, ako trilateralni rusko-tursko-iranski dijalog o Siriji (poznat kao Astanski proces) danas ima neku ozbiljnost, to je pre svega zbog ignorisanja sirijskog mirovnog procesa od strane Trampove administracije. Igra koju je Obamina administracija (državni sekretar Džon Keli) vodila sa Kremljem (ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov) je iščezla, a ono što danas ostaje je vojno-vojni mehanizam ,,deeskalacije“ između SAD i Rusije kako bi bili sigurni da neće pripucati jedni na druge.

Ali, ako Tramp i Putin udahnu novi život u rusko-američki združeni koreografski poduhvat za sirijsko rešenje, Astanski proces biva potisnut na začelje. Učesnici samita u Ankari su se složili da održe novi susret u Astani sredinom maja, ali mnogo toga bi moglo da se dogodi do tada.

ODLUKA O IRANSKOM SPORAZUMU
Treće i konačno, sudbina Združenog sveobuhvatnog akcionog plana (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA) ostaje ,,poznata nepoznanica“. Tramp će doneti odluku o iranskom nuklearnom sporazumu do 12. maja. A geopolitika Bliskog istoka bi mogla da se dramatično promeni u zavisnosti od toga šta odluči da uradi – naročito ukoliko Tramp povuče Sjedinjene Države iz JCPOA.

Konvencionalna mudrost kaže da promene u američkom Stejt departmentu i Savetu za nacionalnu bezbednost nagoveštavaju agresivniju američku spoljnu politiku prema Iranu. Ali postoje dobri argumenti i na drugoj strani koji govore da Tramp možda neće ,,konstatovati smrt“ JCPOA, tj. da će umesto toga osvežiti nuklearni sporazum, kao što je već dva puta učinio.

Budimo sigurni, geopolitika Bliskog istoka će se menjati u zavisnosti od stanja odnosa Amerike i Irana, a Sirija je pozornica na kojoj bi efekti toga bili najupadljiviji u kratkoročnom periodu. Shodno tome, bilo je upečatljivo da iranski predsednik Hasan Rohani na samitu u Ankari nije ,,posezao za Trampovim grkljanom“. Iran se takođe uzdržao od pokretanja novih inicijativa i delovao je manje-više zadovoljno pasivnom ulogom – razmišljajući i čekajući svoje vreme.

Imajući u vidu sve rečeno, šta je samit u stvari postigao? Za početak, trilateralni susret je uvek pre svega svojevrsna poruka. Ono što izvire iz jučerašnjeg samita na Bosforu jeste to da je zapadni uticaj u Siriji (i Levatnu) u neizbežnom opadanju. Samit je podvukao da dotične tri zemlje nameravaju da osnaže svoj uticaj u Siriji.

Potvrdivši to, ne samo da je samit pokazao nameru ove tri zemlje da prodube saradnju, nego i to da one imaju divergentne ciljeve. Primera radi, prioritet Turske bio je da Rusija i Iran nastave da prihvataju njenu vojnu operaciju. Erdogan je na zajedničkoj konferenciji za medije saopštio da ,,Turska neće stati dok svi regioni pod kontrolom PYD/PKK (kurdskih snaga), uključujući Manbidž, ne budu zauzeti… Turska ceni solidarnost Rusije i Irana sa operacijom u Afrinu, i mi ćemo uspostaviti temelje za mir u Afrinu“. Rohani i ruski predsednik Vladimir Putin nisu ni potvrdili ni porekli dogovor.

Najvažniji ishod samita je to što tri države imaju zajednički interes u prisilnoj potvrdi jedinstva i teritorijalnog integriteta Sirije i u odbacivanju ,,svih nastojanja da se stvore nove realnosti na terenu pod izgovorom borbe protiv terorizma“.

Zaključak je da Rusija, Turska i Iran imaju jaku saglasnost interesa u okončanju američkog vojnog prisustva u Siriji. Paradoksalno, ovde opet dolazimo do faktora Tramp. Njihovo krto savezništvo se suočava sa egzistencijalnom pretnjom ako Tramp nekako ostvari svoj san o vraćanju američke vojske kući iz Sirije.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times

Svet
Pratite nas na YouTube-u