Jeromonah Simeon: Srbine, veruj u Boga i bori se do kraja!

„Ako se rešimo na duhovnu obnovu, sve potrebno za život u Srbiji i srpskim zemljama ćemo imati“

Oče Simeone, u manastir Rukumija dolazi mnogo ljudi, vernika, da se mole i traže rešenja za svoje duhovne i druge probleme. Šta su osnovni uzroci tih problema?
— Tu su razne nevolje, muke, bolesti, nesloge, samovolje, koje opterećuju naš narod i kojima on traži olakšanja i leka u našim manastirima, crkvama, pa tako i u manastiru Rukumiji. Ne znam kako je kod drugih u pogledu težine i nevolja sa kojima narod dolazi. Rukumiji su, znam još kod pokojnog oca Save, dolazili sa velikim i teško razrešivim životnim problemima. Priča se nastavila, samo što se sada broj nevoljnika povećao. Da sada pređemo na uzroke, jer ako se oni odrede – ustanove, pomoć – lečenje ići će lakše.

Osnovni, najčešći uzrok su naši neokajani gresi. Oni opterećuju pojedinca, porodice, sela, varoši, gradove i čitav naš narod. Nadam se da će ovo što pišem izaći u Geopolitici tokom Velikog posta, da bi, koliko-toliko, pomoglo našoj duhovnoj, a time i materijalnoj obnovi. Post je vreme pokajanja za grehe male i velike, za psovke, hule, ubistva, abortuse (ubistva dece), krađe, prevare, laži, preljube – bludničenja, pijanstva, pušenje, drogiranje, tuče, gnev prejedanja, opijanje, vračanja, klevete, kršenje postova – nedržanje posta sredom i petkom tokom godine osim „trapavih sedmica“, i sva četiri godišnja posta, za nedolaženje na crkvene službe, za rad nedeljom i praznikom, za neobraćanje Bogu za pomoć u nevoljama, za prezir prosjaka. Za gordost, slavoljublje i slastoljublje, iz ovoga troga sve ostalo proizilazi. Ovaj spisak nije konačan, a mogao bi da se sredi po nekom redu, na primer, po mitarstvima kojih ima 20, na kojima se duša ispituje za učinjene grehe.

Važno je reći to da posle smrti, to jest, ishoda duše iz tela, nema više pokajanja. Zato treba sada da se pokajemo. Naša braća i sestre po Adamu, prvom čoveku, koji su izgubili veru u Živog Boga, doći će u situaciju u samrtnom času da izlaskom duše iz tela ugledaju svoje telo mrtvo, lekare i srodnike oko njega, i da se čude kako su dva Janka ili Marka, jer su do tada u telu mislili da su samo telo i da će se sve završiti u grobu.

Ima dosta Srba koji kažu da su verujući, slave slavu a retko idu u crkvu.
— Vama, braćo Srbi, koji govorite da verujete i da ste uvek verovali i Krsne slave slavili, da ste se krštenjem, venčanjem i opevali istovremeno, ali da ne držite postove i da retko odlazite na crkvenu službu, ili ste od pomenutog nešto održali, predlažem da razmislite o svemu rečenom. Posle toga rešite se da uz pomoć Živoga Boga krenete: redovno u crkvu, radi blagoslova Božijeg sa postom, molitvom, pokajanjem i ispovešću da bi se pričestili i tako se sa Bogom sjedinili.

U manastiru Rukumija posebna pažnja posvećuje se molitvama za upokojene. Koliko je važno da se molimo i činimo dobra dela za upokojenje?
— Braćo Srbi, uvek da se sećamo naših slavnih predaka, da svece, mučenike, prepodobne, pobožni narod poštujemo i da im se molimo. Naše pokojnike da spominjemo u molitvama i obavezno na zadušnice da im dajemo parastose, pomene, da im palimo sveće da činimo milostinje za pokoj duša njihovih, i time se mi Bogom bogatimo. Još je važno da im se služe Svete liturgije tj. da se pominju na proskomidiji (uvodni deo Sv. liturgije) i u toku liturgije u određene dane. Pokojni naš otac Sava je govorio: kada se odsluži četrdeset liturgija, duša koja je u paklu za jedan stepenik ide na lakše mesto.

I još je često pominjao dva čoveka koji su bili u paklenom mraku, ali su mogli da razgovaraju. Jednoga „dana“ jedan od njih je počeo da se raduje, a drugi ga pita – čemu se raduješ u ovoj našoj muci? On mu reče: „Za 300 godina u mojoj porodici rodiće se muško dete koje će kad poraste otići u manastir, postaće sveštenoslužitelj i on će me izbaviti odavde.“

Vaš duhovnik bio je otac Sava, dugogodišnji iguman manastira Rukumija. Šta biste, od toga što ste primili od oca Save, mogli da prenesete kao pouku našim čitaocima?
— Već sam pominjao oca Savu (mirsko kršteno ime Vladimir), koji je po zanimanju bio stolar, pčelar i zemljoradnik. Osim ovog navedenog, brat Vladimir bio je i služitelj Crkve Presvete Bogorodice u Klenovniku i predsednik Bogomoljačkog bratstva Uspenja Presvete Bogorodice. Pouka našoj braći od brata Vladimira, potonjeg igumana Save je sledeća: ustajao bi rano, u 3 sata. Dan je počinjao sa Bogom i redovno vršio svoje molitve. Posle toga bi namirio stoku, a onda se obukao i pošao u crkvu da sve pripremim dok ne dođe sveštenik. Služba je počinjala oko 8 sati (to je moja pretpostavka), brat Vladimir je bio pojac, mislim i čtec kanoničke crkve; posle službe morao je da uredi kako valja, govorio nam je otac Sava, da bi posle toga krenuo kući. Sve svoje kućevne poslove završavao je blagovremena pa kuća nije trpela zbog njegovog bogomoljstva i crkvene službe, i niko ništa nije mogao da mu prebaci ili da stavi primedbu ili zamerku. Otac Sava bio je u Bogomoljačkom pokretu, kao što sam već rekao. U njemu se trudio da bi na Svetoj Gori Atonskoj u isposnici Svetog Save sreo svog duhovnika shimonaha Savu, koji ga je poučio kako da se moli Bogu, a posle mu je slao pisma sa duhovnim savetima.

Sve je veće otuđenje među ljudima, pa i među mladima, među polovima uopšte. Mnogo je mladića i muškaraca u zrelim godinama neoženjenih i isto tako devojaka neudatih. Vi služite poseban moleban za brak. Šta oni koji žele da stupe u brak treba pre svega da imaju na umu i da čine?
— A sada nešto o ženidbi i udaji onih koji unekoliko kasne i o uzrocima tih zakašnjenja. Nekada, do pre četrdesetak godina, momci su se ženili odmah po povratku iz vojske. To znači oko 20-25 godine, ili možda neke više. Devojke su se udavale u sličnim godinama za svoje vršnjake nekada i nešto starije, uz blagoslov oba roditelja, ređe crkvenim venčanjem, a skoro obavezno registracijom u opštini – građanskim brakom. Do pomeranja vremena ženidbe i udaje došlo je zbog odlaska na studije. Kod svršenih studenata to je otišlo na preko 25-30, a kasnije i više godina. Danas ima neoženjenih od 20 do 40 pa čak i do 50 godina. Način upoznavanja, to jest zabavljanja kako ga nazivaju, pogrešan je, pogotovo ako se oduži na godinu, dve, pa i deset, koliko se neko dvoje „zabavljalo“ i na kraju se rastalo. Tu najviše greše i jedni i drugi zbog nekakvih provoda, zadovoljavanja strasti, i ono ljubavi što u početku beše, gresima se upropasti. Osnovno pravilo je: gledaj prema sebi, svojoj porodici, pitaj oca i mater, pitaj sveštenika, pa ako ti blagoslove, idite pa prosite devojku. Nekada su to roditelji završavali, a mladić i devojka su slušali i tako se živelo i rađalo sa Božijim i roditeljskim blagoslovom. Događalo se da neka devojka pristane i poslušanja i pođe za nekog drugog po želji oca svoga, iako je ona htela drugoga, ali sve bi izašlo na dobro zbog poslušanja i deca bi se rađala. Mislim da je ranije mukotrpno življenje na selu davalo kvalitet bračnom životu, gledano kroz hrišćansko shvatanje života.

Rešenje za našu decu u pomenutim godinama od 20 do 40 i dalje je u tome da krenu sa postom i pokajanjem, sa poštovanjem roditelja, poštovanjem Boga i Božijih zapovesti, okretanjem od greha ka Bogu, da bi ih Bog blagoslovio za bračni život i rađanje dece za Večni život. Moleban za brak u manastiru Rukumiji, osim molitvenih reči Gospodu Bogu, predstavlja i mogućnost saznanja uzroka nevolje, otklanjanje istih, kao i upoznavanje budućeg supruga ili budućeg muža. Uzrok „zašto ne ide“ su: lični, roditeljski ili porodični, a nekada i sa strane dolaze zbog sagrešenja i osvete. Važno je biti optimista a to se postiže verom, pokajanjem i ispovešću, opraštanjem, molitvom, postom, pouzdanjem u Božiju pomoć, pomirenjem sa Bogom i roditeljima.

Pita skoro jedna devojka – šta joj savetujem da radi. Rekao sam joj – moj ti je savet, čitaj Novi Zavet. „Bez Boga ni preko praga, a s Bogom i preko mora“ – često je govorio otac Sava Rukumijski kao i „Sa Bogom se sve postiže i u večni život stiže“. Veliko svetilo naše svete Crkve, Sveti vladika Nikolaj nam poručuje: „Bez Boga ni preko praga“, „Bez kralja ne valja“, „Bez doma, sudba Sodoma“.

Manastiri u Srbiji, pa i Vaš, u današnjem vremenu postali su i duhovno utočište i mesta gde se verom obnavlja snaga za borbu u svetu.
— U vremenu pod Turcima, naši sveti manastiri grejali su duše naših predaka na službi Bogu i posle službe uz gusle i neko posluženje. Zato se i kaže: „Manastiri i krivo gudalo, to je narod srpski očuvalo“. I danas većina srpskog naroda dolazi sa strahopoštovanjem i verom da će tu Bog pomoći po molitvi duhovnika. Tako to i ide i da Bog da kako bi se sve više duša okrenulo Bogu, jedinom svome prijatelju, jedinome svome Spasitelju, Višnjem Bogu i Svetome Savi – kako to ispeva Sveti vladika Nikolaj u pesmi Nebeska Liturgija. To je proročka pesma i sve se odvija kako je tamo opisano. Gospod Isus Hristos je glava Crkve, a Crkva je Njegovo Telo. Muž – domaćin –glava je domaće crkve, pravoslavne porodice, ako je on Hristov vojnik, ako se bori za Gospoda Hrista, za Krst časni i Slobodu zlatnu.

Krst nositi nama je suđeno, a od Krsta ništa jače nema. Da nam Bog da strpljenje u nošenju Krsta. Krst da nosimo na sebi, na grudima. Da se uvek pažljivo krstimo u ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Da bez roptanja podnosimo Bogom dopuštena iskušenja, radi našeg večnog spasenja. Bog je naš Nebeski Otac i nikada da ne pohulimo u nevoljama, nego da trpimo i da se molimo Ocu sa Oče naš… Nakon razgovora, molitava ili ispovesti, čovek Srbin, Srpkinja, Srpče ili čovek iz drugog nekog naroda, nosi iz Rukumije optimizam, to jest, veru da mu je već krenulo na bolje i blagodari Bogu i svetinji, to jest manastiru. Osim toga, svako može da ponese knjižice sa duhovnim sadržajima, radi saznanja šta dalje da se radi kada je već krenulo nabolje. I još iz Rukumije možete poneti: rukumijsko vino, rakiju, med, bakin kolač, medenjake, zimnicu… Imamo u prodaji ikone, krstove, kandila, kadionice, knjige, tamjan i sve drugo što je potrebno pravoslavnom domu, jednoj srpskoj kući. Sve nabrojano potrebno je da bi čovek mogao da služi Bogu i svome rodu. Naše kuće su naši vojnički položaji na kojima moramo da se borimo za Istinu, za Krst časni i Slobodu zlatnu.

To svi Srbi treba da imaju na umu, i oni na visokim položajima, i oni koji čuvaju ovce. Ovih zadnjih se smanjio broj, a bilo bi dobro da ih je više. Čuvati ovce, to je nauka. Potrebno je da se redovno napasaju i poje, preko zime da se hrane i poje, da budu u suvom i čistom stanu, da se redovno paze i muzu, da se jaganjci podoje ili napoje mlekom. Oko Đurđevdana se šišaju, a od vune se pletu topli džemperi, čarape ili se tkaju ćilimi. Da su neki duhovni pastiri čuvali beslovesne ovce, bolje bi znali da danas napasaju slovesne ovce (duše svoje duhovne dece) Istinom Pravoslavlja. To je ono što nam je predato Bogom Duhom Svetim, preko Svetih Apostola i Svetih Otaca. To što je Crkva prihvatila, što su klirici i narod svuda i svagda jednodušno verovali i držali u pogledu verovanja i bogosluženja. Vera je pravoslavna, a crkve su nacionalne, sa svojim običajima i izražavanjem naše Svete Vere.

Krsna slava je kod nas Srba naš zajednički imendan – imendan plemena u vreme krštenja, a i posle toga. Rusi slave imendane, to jest dane svetoga ili svetitelje čije ime nose. Mi unosimo slamu u crkve, u kuće za Božić, unosimo hrastov badnjak – simvol Bogomladenca Hrista, drugi unose jelku, a svi postimo do Božića i radujemo se rođenju Bogomladenca Hrista. Duh Sveti, Duh Istine je naš popa koji je uvek u Crkvi i njime se obavljaju Svete Tajne. Kako može neko da odsluži Svetu liturgiju za 50 minuta, kada se ona redovno služila za oko 80 do 90 minuta? Ko je blagoslovio skraćivanje i zašto? Kako neko može da sjedinjuje čestice sa diskosa izvađene za žive i mrtve sa putirom, i da sa njima pričešćuje verne, kada je pokojni patrijarh Pavle jasno rekao saglasno crkvenoj praksi i učenju, da se to sjedinjenje vrši obavezno posle pričešća vernih i da je to idolatrija ako se vrši prvim pomenutim načinom nekih sveštenih lica? I ne samo to, i ne samo to…

Vi često u svojim propovedima kažete da treba da služimo „Bogu i rodu“. Koliko je važno da se u toj službi rodu, bilo da smo da smo u državnoj službi ili na nekom drugom mestu u društvu, duhovno i nacionalno inspirišemo našim slavnim precima?
— Predlažem svim Srbima da poveruju gledajući zvezdano nebo, promene godišnjih doba u Srbiji i srpskim zemljama – našoj zemaljskoj Otadžbini. Neka se sete svojih pradedova, čukundedova, ratnika sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana i drugih ratišta, gde su svoje živote položili i krv prolili za Veru i Otačastvo. Da i njihovi potomci proslave Krsne slave i da više ne brukaju svoje stare u Nebeskoj Srbiji. Neka se sete najmlađeg sina našeg Nemanje, našeg cara, neka se sećaju Rastka, to jest Svetog Save Srpskog, našeg duhovnog oca, našeg drugog spasitelja. Nada nema pravo ni u kog,a do u Boga i u svoje ruke – poručuje nam veliki vladika Njegoš. Poveruj, pripremi se, krsti se, venčaj se, moli se Bogu, posti pa se i pričesti. Seti se slavnoga našega kneza Lazara, i kako je on vojsku srpsku pričestio i hrabro udario na mnogobrojniju vojsku neprijateljsku.

Neka i u tvojoj duši, Srbine brate, odjeknu njegove slavne reči: Zemaljsko je za malena carstvo, a Nebesko uvek i doveka. Izbor je njegov pravilan i Bogom blagosloven, jer da je izabrao zemaljsko carstvo, odavno bi sve iscurelo u gresima oblasne vlastele, a posle bi grehovna zaraza istrebila i narod srpski. Istrebljenje je prvo duhovno, pa posle i fizičko. Zato, brate moj, veruj i bori se do kraja, jer sa Bogom se sve postiže i u večni život stiže.
Ako se rešimo na duhovnu obnovu, sve potrebno za život u Srbiji i srpskim zemljama ćemo imati. Ako ištemo Carstvo nebesko, sve drugo će nam se dodati – rekao je Gospod. I još reče – Nebo i zemlja će proći, a Moje reči neće proći.

Svemu rečenom na kraju mogu da se dodaju dve pesme Svetog vladike Nikolaja: Pomozi nam, Višnji Bože i Budi hrabar i slobodan.

Da Bog blagoslovi srpsku mladost, da se okrene Bogu i da posluži svome srpskom rodu. Amin!

 

Autor Slobodan Erić

 

Izvor Geopolitika, 17. april 2018.

Pratite nas na YouTube-u