Čak i u kontekstu geopolitičkih okolnosti u kojim je postistina puštena s lanca, saopštenje ruskog predsednika Vladimira Putina, izrečeno preko telefona svom iranskom kolegi Hasanu Rohaniju, da bi bilo kakvi dalji napadi Zapada na Siriju mogli da ,,dovedu do haosa u međunarodnim odnosima“, trebalo bi posmatrati kao ono što u suštini i jeste – masivni eufemizam. Prema Kremlju, Putin i Rohani su se složili da su napadi onoga što cinici nazivaju F.U.K.U.S. (Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD) naneli štetu šansama za postizanje smislenog političkog rešenja u Siriji.
To znači da su Putin i Rohani svesni da Vašington, London i Pariz ne prezaju ni od čega da se vrate u igru, sudarajući se direktno sa mukotrpnim astanskim mirovnim procesom koji vode Rusija, Iran i Turska. Značajno je da je irački ministar spoljnih poslova Ibrahim al Džafari podsetio aktuelnog američkog državnog sekretara Džona Salivana, takođe preko telefona, da je ,,neophodno kao prioritet postaviti iznalaženje političkog rešenja, kao i da bi trebalo da sirijski narod sam odluči o svojoj sudbini“.
To u suštini znači da format ,,četiri plus jedan“ – Rusija, Sirija, Iran, Irak i Hezbolah – koji su bili u prvim redovima uništavanja Islamske države i drugih kripto-džihadističkih grupa u Siriji, ostaju u sinhronizaciji. Protivteroristička vrhovna komanda ,,4+1“ je bila u Bagdadu. Koliko god možda Bagdad bio ideološki divergentan sa Damaskom, njihova zajednička strategija je izgrađena na borbi protiv salafijsko-džihadističkih grupa svih boja.
UJEDINjENI FRONT
Irak je, zajedno sa Libanom, bio jedna od jako malog broja država Bliskog istoka koje su osudile anglo-američko-francuski napad. Petrodolarski klub iz GCC (misli se na Savet za saradnju u Zalivu, prim. prev.) – predvođen Kućom Sauda – ga je očekivano podržao, pošto njihova agenda nikada nije skretala sa puta promene režima.
Moskva, Damask, Teheran i Bagdad predstavljaju jedinstven front dok navodni hemijski napad na Dumu – što je poslužio kao povod za agresiju – biva raskrinkan. Uz to, bez odgovora ostaju i neprijatna pitanja o tome zašto je više od stotinu raketa bilo neophodno da bi se uništile tri pretežno prazne zgrade državnih naučnih centara u Damasku i Homsu.
Iako su Damask i Bagdad proglasili pobedu, salafijsko-džihadistička galaksija je teško ranjena i u Siriji i u Iraku, ali nije istrebljena. Turska i dalje gaji neke prilično gadne veze. Tako da ključna varijabla u Astanskom procesu – koji uključuje kompleksne ekonomske i vojne balanse – ostaje Ankara, koja nema nameru da odustane od svojih koprcajućih operacija u Siriji dok potpuno ne obuzda kurdski YPG.
Uzgred, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je, za razliku od svojih partnera, podržao napade na Siriju. Istovremeno, Erdogan grebe da ruski raketni sistem S-400 bude dostavljen Turskoj što je pre moguće, koliko god to iritiralo NATO. Pravi test za partnere iz Astane biće Idlib – koji je već predmet žestokih pregovora. Iranski specijalni izaslanik za sirijska pitanja, Ali Akbar Velajti, je već registrovan kako govori da je sledeći ratni cilj Idlib.
Moskva podstiče Erdogana da preda kurdski kanton Afrin – kojim trenutno upravlja turska vojska – Damasku. I dalje nema dokaza da će ovo biti prihvaćeno. Ruske snage jesu napustile Afrin pre turske ofanzive. Pa bi Turci, recipročno, trebalo da napuste svoje baze po Idlibu.
Ključno je to što trojka SAD-UK-Francuska – da i ne pominjemo Kuću Sauda – apsolutno nema načina da utiče na ovu dinamiku na terenu.
IRAN NA METI FINANSIJSKIH RAKETA
Ako su napadi na Siriju de facto doprineli ,,haosu u međunarodnim odnosima“ o kojem govori Putin, to bi mogla da bude tek priprema za glavno jelo, odnosno sudbinu JCOPA, poznatijeg kao Iranski nuklearni sporazum, o kojem će se odlučivati sledećeg meseca.
Šefica spoljne politike EU Federika Mogerini je pred sastanak Saveta za spoljne odnose EU u Luksemburgu bila nedvosmislena: ,,Evropska unija je uvek bila jasna da je za nas vitalno da se sporazum održi. To je strateški interes za Evropsku uniju i držaćemo ga se“.
Osvrćući se na 12. maj, koji je u stvari krajnji rok za odluku Trampove administracije, Mogerinijeva je dodala: ,,Radimo sve što možemo sa našim američkim partnerima kako bi bili sigurni da sve strane ostaju potpuno posvećene punoj implementaciji sporazuma“.
Svi u Briselu znaju da se Teheran potpuno pridržava JCOPA, kao što je uostalom i saopšteno od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u deset uzastopnih izveštaja. Ipak, Francuska, Britanija i Nemačka se tu i tamo igraju sa idejom sankcija protiv iranskih ,,paravojnih grupa i njihovih komandanata“ koji se bore na strani Damaska, kako bi udovoljili predsedniku Trampu. Italija, podržana od strane Austrije, se žestoko protivi.
U suštini, kao što su diplomate potvrdile za ,,Asia Times“, Trampov krajnji rok za ,,ispravljanje“ JCOPA jednostavno neće biti ostvaren. Ono što zaista zanima članicce EU je, sudeći po govorkanjima u diplomatskim krugovima, uvećanje lukartivnog poslovanja sa Iranom.
OGRANIČEN PRISTUP AMERIČKIM DOLARIMA
Sve ovo se događa dok guverner Centralne banke Irana Valijolah Sajf osuđuje ono što bi se moglo nazvati finansijskim raketnim napadom: ,,Neprijatelji izvan naših granica, različito prerušeni, dolivaju ulje na vatru ovog problema i trude se da naprave teže uslove za naš narod“.
Valijolah je mislio na krizu rijala. Iranska valuta se menjala po kursu od četrdeset hiljada za jedan američki dolar 2017, ali je pala na 60.000 rijala za jedan dolar. Teheran je onda brzo objavio plan za postavljanje valutnog klina na 42.000 rijala za dolar.
Rasprostranjeno uverenje u Teheranu je da vahabijski neprijatelji iz Rijada i Emirata ograničavaju pristup Teherana američkom dolaru. Da i ne pominjemo da neke krute finansijske sankcije vašingtonskih banaka ostaju na snazi.
Teheran očekuje težak period. Uprkos tome što EU ostaje posvećena JCOPA, nova runda sankcija Vašingtona, koje entuzijastično zagovara Džon ,,bombardujte Iran“ Bolton, na kraju bi mogla sa tržišta da izgura čak pola miliona barela iranske sirove nafte na dnevnom nivou.
Ako se Vašington unilateralno povuče iz JCOPA, ili počne da insistira na izmenama koje su za Teheran neprihvatljive, plan ,,B“ već postoji: Moskva i Peking su voljni i sposobni da pomognu Teheranu da obnovi svoj civilni nuklearni program. O tome je već u januaru diskutovao zamenik načelnika Organizacije za atomsku energiju Irana (AEOI) Mohamed Ahmadijan. Kina aktivno razmatra mogućnost izgradnje malih nuklearnih centrala u Iranu.
Sve to još jednom ukazuje na masivni evroazijski integrativni projekat – ukrštanje Inicijative pojas i put (BRI) i Evroazijske ekonomske unije (EEU) – pod nimalo slučajnim vođstvom tri ključna čvorišta: Kine, Rusije i Irana.
A kao šlag na tortu, u ovom slučaju evropsko krilo NATO-a je isključilo retoriku agresije; psi rata (,,pravi muškarci idu u Teheran“) mogu ponovo da laju, ali čak ni to neće naterati karavan EU da odustane od poslovanja sa Persijom.
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
Asia Times
