Može li Skupština biti bolja

Došli smo u ćorsokak gde se više nikom i ne mili da dođe u skupštinsku salu

Da se razumemo, svi smo pomalo krivi. I vlast i opozicija. Sve dok se svi ne resetujemo i ne pokušamo da smirimo bespotrebno uzavrele strasti, imaćemo krajnje obesmišljene rasprave u parlamentu. Meni, kao poslaniku vladajuće većine, nije pravo to što smo podnosili stotine amandmana samo da bismo onemogućili opoziciju da opsturiše rad Skupštine. Sa druge strane, uz sve razumevanje da je to vid parlamentarne borbe opozicije, jer ona ima pravo da primeni opstrukciju, ipak se u svemu mora imati mera, a oni je neretko nemaju. Zato smo došli u poziciju da Skupštinu gotovo niko ne gleda i da kod većeg broja građana ona izaziva osećaj gađenja, te redovno prebacuju kanal kada naiđu na skupštinski prenos.

Ono što danas predstavlja opoziciju u parlamentu objektivno nema nikakav legitimitet, što su i izbori u Beogradu pokazali. Verujem i da sadašnji broj poslanika vlasti takođe nije adekvatan narodnom raspoloženju i ubeđen sam da bi vlast imala više poslanika kada bi se održali parlamentarni izbori. Možda nije loše razmišljati o tome kako bi se eventualno našlo rešenje za normalnije funkcionisanje parlamenta. Ipak, sve dok je ovaj sastav aktuelan, bilo bi poželjno pronaći neko rešenje. To svakako ne podrazumeva da opozicija do besmisla dovodi raspravu sa hiljadama sumanutih amandmana „briše se“, a, sa druge strane, vlast svakako ne bi trebalo da reaguje na svaku opštriju kritiku opozicije. Dogovor kuću gradi, i verujem da ima prostora za dogovor.

Elem, sa rečnikom koji se koristi mimo rasprave koju narod čuje i to što sve jedni drugima dobacujemo sa mesta jednostavno mora da se prekine. Ne može se predsednici parlamenta dobacivati da je „ćorava“ i da je „idiotkinja“ niti se sme svom kolegi da psovati majka i govoriti „majmune“, „skotino“ i slično. To ne dolikuje narodnom poslaniku, a, da ne bude da sam otkrio rupu na saksiji, ovo pišem i kao kritiku sebe samog, jer sam se i sam više puta na sličan način ponašao.

Suština rada parlamenta jeste donošenje zakona i kontrola rada vlade. Međutim, da bi se zakon doneo na kvalitetan način, potrebna je kvalitetna diskusija. Kvalitetna diskusija podrazumeva stručnost i sposobnost da ubediš drugu stranu u ispravnost onoga što iznosiš. Problem opozicije je što nema nameru da to radi, već želi najgorom opstrukcijom da sebe prikaže kao žrtvu ohole vlasti. Vlast joj neretko daje municiju time što se „upeca“ na takvo delovanje opozicionih poslanika, pa bez razloga oštrije reaguje.

Lično sam željan žustrih argumentovanih rasprava, dobrih replika i nadmudrivanja, ali toga odavno u parlamentu nema, jer jedini cilj opozicije je rasprava bez rasprave i besmislena i besciljna opstrukcija. Sa druge strane, očiti cilj vlasti je da takvo delovanje opozicije neutrališe, i došli smo u ćorsokak gde se više nikom i ne mili da dođe u salu.

Sve u svemu, neka ova kolumna bude povod da pokušamo da se dogovorimo, jer to jeste u interesu građana. Nisam pristalica toga da opozicija napušta parlament, jer nema razloga za to. Ako bi kojim slučajem tako neracionalno postupila, pa držala nekakve kao sednice na ulici, izražavam spremnost da im dođem tamo gde bi tu sednicu održali i da ih kroz uličnu rapspravu ubedim da se vrate u Skupštinu. Sa svoje strane, kao narodni poslanik Vladimir Đukanović, uvek im pružam ruku za kvalitetnu raspravu i pristojan dijalog kad god požele.

 

* Autor je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke

Politika
Pratite nas na YouTube-u