U vremenu u kojem nacionalna bezbednosna strategija predsednika Trampa navodno polazi od ,,principijelnog realizma vođenog ishodima, a ne ideologijom“, tri nove knjige zauzimaju različita stanovišta u dugoj borbi između realista i neokonzervativaca. Kolekcija eseja Roberta Kaplana, ,,Povratak sveta Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“, predstavlja vešto sastavljenu argumentaciju za racionalan pristup međunarodnoj bezbednosti koja baštini i idealistički impuls Amerike. Eliot Abrams, sa druge strane, pravi strastveni pledoaje za povratak agendi širenja demokratije tako obožavanoj među neokonima. To je jasno i iz naslova njegove knjige – ,,Realizam i demokratija: Američka spoljna politika nakon arapskog proleća“ – međutim, on pokušava da prikrije svoje intervencionističke poglede terminologijom realiste. Harlan Ulman mapira treći kurs. Njegova ,,Anatomija neuspeha: Zašto Amerika gubi svaki rat koji započne“ zastupa stav da u suštini ni jedan ni drugi pristup nisu konzistentno poduprti onime što on naziva ,,trezvenim strateškim razmišljanjem“, što je rezultovalo nazadovanjima američke politike na bojištu i izvan njega.
KAPLANOV POGLED
Kaplan (na slici ispod) zasluženo nosi reputaciju nekoga ko izbegava ideologiju, makar i samo zbog njegovih napuštanja staza poraženih politika i istorijske perspektive koja ga je ubedila da je potrebno stvari posmatrati onakvim kakve jesu, a ne onakvim kakvim bi mi želeli da ih vidimo. Njegovo jedinstveno kombinovanje geografije, istorije, kulture i ekonomije čini ga mudrim savetodavcem donosiocima odluka koji su prečesto zatvoreni u svojim kancelarijama, a putovanja provode u hotelskim sobama, na luksuznim večerama ili organizovanim turama između zvaničnih susreta. Istovremeno, on prosečnom čitaocu nudi sofistikovanu ali čitljivu analizu evoluirajućeg međunarodnog sistema, uz veliki fokus na pad vestfalijanskog poretka koji elaborira u uvodnom i vodećem eseju po kom je nazvana cela knjiga.
Kaplan nudi neobičan pogled na ruski i kineski ekspanzionizam. On tvrdi da je ,,geografsko srce“ izazova koji Rusija predstavlja ,,basen Crnog mora: tu se Rusija ukršta sa Ukrajinom, Turskom, Istočnom Evropom i Kavkazom. Ili drugačije objašnjeno, tu se Evropa susreće sa Bliskim istokom i tu se sudaraju bivši ruski, osmanski i habzburški konfliktni sistemi“. Njega brine da su zapadni kreatori politike poklanjali premalo pažnje ovom geopolitičkom vrtlogu. On ističe strateški značaj Bugarske koja je zasigurno NATO saveznik, ali ,,samo kao jedna od mnogih zemalja koje su nevidljive političkoj eliti Vašingtona i koje posledično nikada nisu deo razgovora“.
Kineski izazov je sasvim drugačiji. Kaplan piše:
,,globalizacija, sa svojim preuveličanim akcentom na pomorske linije komunikacija, učinila je neminovnom kinesku projekciju sile sa kontinentalne kopnene mase u otvorena mora. Pošto to zahteva da Kina ostane sigurna na kopnu, takođe podrazumeva permanentno potčinjavanje muslimanskih Ujgura, Tibetanaca i građana Unutrašnje Mongolije (autonomna pokrajina NR Kine; prim. prev). I tako dobijamo strategiju Jedan pojas-jedan put. Ukratko, etnički demoni unutar granica Kine teraju je da vojno i ekonomski zahvata mnogo dalje od svojih granica“.
Uprkos tome, on vidi značajnu i dugoročnu pretnju obema zemljama u obliku unutrašnjeg truljenja autoritarnosti, koje bi dovelo u pitanje centralnu kontrolu nad nečim što se suštinski može nazvati imperijama, kao i u slučaju Irana i Turske. On predviđa sličan izazov i visoko centralizovanoj vladavini iranskih mula – što se nedavno obistinilo na ulicama svakog većeg iranskog grada – kao i turskom Redžepu Tajipu Erdoganu čije će imperijalne ambicije teško biti održive u dužem periodu. Kako Kaplan navodi, ,,imperijalna iskustva Turske, Irana, Rusije i Kine objašnjavaju geopolitičku strategiju svake od ovih zemalja sve do danas“. Međutim, on dalje primećuje da ,,zbog načina na koji komunikacione tehnologije osnažuju pojedince i male grupe – uz nestabilnost koja izranja iz sve veće prepletenosti kriza širom sveta – pretnje imperijalno orijentisanim centrima moći sada su veće nego ikad“.
Štaviše, globalizacija predstavlja izazov mnogim zemljama na dva različita načina. S jedne strane, ona podstiče ,,nastanak globalne kulture koja se proteže preko kontinenata“, ali istovremeno ,,upravo zbog toga što su religija i kultura oslabljeni globalizacijom, one moraju da budu ponovo pronađene na načine koji su žešći, više monohromatski i ideološki, i to sredstvima komunikacione revolucije“. Kao primer potonjeg on navodi ,,Boko Haram i Islamsku državu koji ne predstavljaju islam sam po sebi, nego islam raspaljen tiranskim konformizmom i masovnom histerijom izazvanom internetom i društvenim mrežama“. Sukobljavajući se sa Semjuelom Hantingtonom, Kaplan zaključuje da ,,to što se odvija nije takozvani sukob civilizacija, nego sukob veštački rekonstruisanih civilizacija“ čija moć leži u strahu i eksploataciji sve globalnijih mreža.
Uz sve to, Kaplan očekuje dalji uspon tekućeg populističkog nacionalizma, poput onog koji je doveo do bregzita i koji je dao vetar u leđa nagonima za samostalnošću Škotske, Katalonije i severne Italije od njihovih centralnih vlasti. On vidi naprsle države širom Evroazije – i Afrike takođe – kao opstajuće, ali potopljene u trend lojalnosti gradovima, regionima i plemenima koji dolazi u prvi plan. Njegov zaključak jeste da ,,zapadna civilizacija ne biva uništavana, nego se razređuje i raštrkava“.
Kaplan naslovljava prvo poglavlje svoje knjige ,,Strategija“, i prirodno je što kreatorima politike u Vašingtonu namenjuje svoj savet o tome kako bi strategija trebalo da izgleda. Kaplanov recept za Ameriku – čiji je udeo u vestfalijanskom modelu očigledno bio povezan sa stvaranjem njenog posleratnog međunarodnog vojnog, ekonomskog i finansijskog poretka – je dvojak. Prvo, on upozorava da bi Vašington morao da bude pažljiv da ne forsira promene režima, naročito kod svojih suparnika Rusije i Kine. Štaviše, ide i korak dalje. On bi izbegavao bilo kakav stepen mešanja u unutrašnju dinamiku drugih zemalja. ,,Svet je dovoljno neprijatno zakomplikovan (sve više je takav) i bez naše potrebe da namećemo svoje vrednosti unutrašnjim sistemima drugih zemalja. Stoga bi trebalo da krenemo da se pitamo kako da delujemo sa oprezom i uzdržanošću, bez skretanja u neoizolacionizam“. Svrgavanje trenutnih vladajućih struktura u Pekingu i Moskvi bi moglo da dovede do haotičnog raspada jedne ili obe zemlje, što bi se moglo proširiti kroz evroazijski kopneni masiv ako se ima u vidu povezanost savremene međunarodne sredine. Svet regiona i gradova-država koji su međusobno u ratu bi bio najgori košmar za Ameriku.
Njegov drugi savet koji se toga tiče jeste da Vašington usvoji model opreza devetnaestovekovne Britanije kada primenjuje vojnu silu, dok istovremeno nastoji da održi monopol u pomorskoj kontroli istočne hemisfere. Ovo drugo neće biti nimalo lako, međutim, i to ne samo zbog toga što kineska flota nastavlja da raste i širi svoju zonu delovanja u otvorenim morima. Kako Kaplan ističe u svom eseju o opadanju američkih pomorskih snaga naslovljenom ,,Elegantno opadanje: Rastući značaj mornarice“, Sjedinjene Države će morati ponovo da razmotre svoj pristup pomorskoj moći koja ostaje vitalna za nacionalnu bezbednost. Neki od njegovih predloga su prilično radikalni, poput delegiranja nekih misija privatnim mornaričkim kompanijama, praktično se vraćajući u eru gusarenja na koje se mlada američka republika veoma oslanjala. Drugi su više konvencionalni, poput opremanja velikih nosača aviona laserskim oružjem, ili uvećanja broja podmornica u floti. Njegova centralna teza jeste da se opadanje flote može kontrolisati i preokrenuti dokle god njen fundamentalni značaj za nacionalnu bezbednost ima centralno mesto u umovima kreatora politike u godinama koje dolaze.
Veće oslanjanje na mornaricu i, usled implikacija tekućih mera štednje i Zakona o kontroli budžeta iz 2011. godine, neširenje, pa čak i smanjivanje armije – odnosno, kako to Kaplan kaže, ,,naša kopnena strategija bi trebalo da bude sekundarna i da prati našu vazdušnu i pomorsku strategiju, a ne obrnuto“ – čini manje verovatnim da će Sjedinjene Države preduzeti još koju operaciju promene režima poput one u Iraku. U drugom eseju, u odeljku knjige pod naslovom ,,Rat i njegovi troškovi“, Kaplan se bavi pitanjem da li je ono što je počelo kao ,,Operacija iračka sloboda“, a nastavlja se do danas, bilo vredno utrošenih ljudi i materijala. Njegov odgovor je nedvosmislen: ,,nakon više od 4.000 mrtvih, što je broj koji je još uvek u porastu, odgovor u godinama koje dolaze će i dalje biti ne“.
Njegov pogled reflektuje njegovu sveukupnu skeptičnost povodom američkog srljanja u spoljne avanture, naročito kada se one ne tiču direktno američke nacionalne bezbednosti, kao što je bio slučaj sa Irakom ili Vijetnamom, koji Kaplan naziva ,,prljavim, loše osmišljenim“ ratom. Štaviše, on je sumnjičav prema promeni režima bilo da ona uključuje upotrebu vojne sile ili ne. U tom smislu, on prati stope Henrija Kisindžera kome se neskriveno divi i koji je tema jednog poglavlja knjige, u odeljku posvećenom ,,Misliocima“. Ali on ima mnogo toga da kaže i u korist drugog realiste koji je bio predmet značajne kritike, Semjuela Hantingtona, zastupnika teze o ,,sukobu civilizacija“. Kaplan vidi Hantingtona kao intelektualnog giganta koji je uspeo da spoji liberalizam starog kova i podršku izvozu američkih ideala sa potrebom da se očuva američka moć. Kaplan praktično govori svojim čitaocima da američki konzervativizam ne mora da bude hladnog srca i da svakako može da promoviše američke vrednosti bez da ih nameće onim kulturama koje bi mogle da im se opiru, ili da preduzima vojne akcije protiv onih koji im se opiru.
Kaplanovo delo uključuje i esej, napisan decenijama ranije, koji će sigurno privući posebnu pažnju. U poglavlju nazvanom ,,Kada Severna Koreja padne“, Kaplan spekuliše o efektima koje će kolaps severnokorejskog režima imati na Južnu Koreju, Ameriku i korejske susede. On primećuje da:
,,mnogi Južnokoreanci imaju interes u opstanku režima familije Kim ili nečeg sličnog njemu, jer bi njegov kolaps izazvao period ekonomske žrtve za koji niko u Južnoj Koreji nije spreman… Kineske infrastrukturne investicije već postavljaju temelje za tampon državu nalik na Tibet u najvećem delu Severne Koreje, kojom bi Peking indirektno vladao preko svojih korejskih kompanjona jednom kada režim familije Kim propadne… Sa tačke gledišta prosečnog Južnokoreanca, izgleda da Kinezi imaju bolju ponudu nego Amerikanci, čiji bi plan o slobodnom i demokratski ujedinjenom poluostrvu zahtevao da južnokorejski poreski obveznici plate najveći deo troškova. Što Vašington uže bude posmatrao stvari u terminima demokratskog Korejskog poluostrva, to će Peking imati veći potencijal da isključi Sjedinjene Države iz ovog pitanja“.
Ovo je gledište koje bi, u trenutku kada predsednik pokušava da napravi sporazum sa Kim Džong-unom, trebalo da navede na razmišljanje kreatore politike u Trampovoj administraciji.
DEMOKRATIJA JE UNIVERZALNA VREDNOST
U kontrastu sa Kaplanovim opreznim realizmom, Eliot Abrams (na slici ispod) strastveno i silovito zastupa stav da je demokratija, ta kvintesencijalna američka vrednost, zapravo univerzalna, i da bi Vašington morao da učini sve što može kako bi je promovisao u arapskom svetu, tom zapećku demokratske stagnacije. Kao nepostiđeni neokonzervativac – njegova intelektualna iskrenost je u oštrom kontrastu sa mnogim od njegove neokonzervativne sabraće koji poriču intelektualnu raskoš – on posvećuje značajan deo početka svoje knjige razmatranju političkih debata iz sedamdesetih i osamdesetih. Abrams je princ neokonzervativnog pokreta. Povezan brakom sa neokonzervativnom prvakinjom Midž Dekter, suprugom Normana Podhoreca, (Eliot Ambras je bio oženjen ćerkom Midž Dekter i Normana Podhoreca, Rejčel Abrams, prim. prev.), radio je za senatore Henrija ,,Skupa“ Džeksona i Patrika Mojnihena, liberalne jastrebove Demokratske partije koji su bili politički očevi neokonzervativnog pokreta. Ne iznenađuje da je Kisindžer meta posebnih kritika zbog toga što je držao da je detant sa Sovjetima vredniji od ljudskih prava, a naročito zbog toga što se protivio amandmanu Džekson-Vanik koji je povezivao trgovinu sa SSSR-om sa slobodom emigracije sovjetskih Jevreja. U stvari, kako Kaplan ističe, ali ne i Abrams, jevrejska emigracija iz SSSR-a je zapravo opala nakon što je Kongres usvojio amandman. Abrams će samo reći da se ,,debata nastavlja o tome da li je amandman doveo do veće emigracije“, što je naravno drugačije od saopštenja da je imao upravo suprotan efekat. Abrams potom iznenađujuće tvrdi ,,da se slobodno može reći da je emigracija rasla svaki put kada su Sovjeti nešto hteli od Sjedinjenih Država, od uvećanja trgovine do sporazuma SALT 1 i SALT 2“. Ističući da je bilo kakva sovjetska veza između želje za uvećanom trgovinom i emigracijom bila diskutabilna, on propušta da spomene da su neokonzervatici, bilo muški ili ženski, bili oštri protivnici SALT sporazuma. Očigledno da su, iako protiv toga da ,,realizam“ gazi humanitarna pitanja, smatrali savršeno prihvatljivim da ideologija koja je oponirala kontroli naoružanja to čini.
Nakon pružanja pregleda prastarih bitaka između neokona i realista, Abrams se potom vraća temi svoje knjige: agendi slobode i Arapima. On zaključuje da uprkos kulturnim i istorijskim razlikama sa Zapadom, stanovnici arapskog sveta vrednuju i žude za demokratijom isto onoliko koliko i ljudi u drugim zemljama. Koristeći obimne, uistinu predugačke, citate predsednika Džordža V. Buša, on tvrdi da je Buš u stvari bio jedini predsednik koji je razumeo da promocija ljudskih prava ne podrazumeva samo fokus na pojedince poput disidenata utamničenih od strane diktatorskih režima, nego nastojanje da se seme demokratije posadi kroz veću podršku političkim zajednicama koje nastaju. Iz tog razloga on je kritičan prema Džimiju Karteru koji je, iako je uzdigao značaj ljudskih prava, činio to samo u kontekstu prava pojedinaca, bez poziva na sveobuhvatne promene u vladanju.
Abramsova posvećenost promeni načina na koji se vlada u arapskom svetu podrazumeva čak i ulogu za islamističke partije. On smatra da bi ih učešće u vlasti učinilo umerenijim, dok bi njihovo izuzeće samo dovelo do otuđenja i, konačno, pobune.
Abrams posvećuje najveći deo svoje pažnje nemonarhijskim arapskim zemljama – Libiji, Egiptu, Siriji i Jemenu pre svih. Sa upadljivim izuzetkom Bahreina, koji je pridružio uz četiri republike, on zaključuje da tradicionalne monarhije – zalivske zemlje, Jordan i Maroko – imaju prednost u legitimitetu i postepenim (iako zastajukućim) poduhvatima reformi. Ali baš kao što su reforme saudijskog princa Mohameda bin Salmana bile manje usredsređene na demokratiju, a više na unapređenje ekonomskih i socijalnih uslova prosečnih Saudijaca, isto se može reći za reforme koje preduzimaju drugi tradicionalni vladari. Neki, kao kralj Mohamed od Maroka ili kralj Abdulah od Jordana, kao i kuvajtski emir, rade sa parlamentima, čak dopuštajući islamistima da se kandiduju i osvajaju poslanička mesta na parlamentarnim izborima. Ipak, vlast čvrsto ostaje u rukama kraljevskih porodica i njihovih najlojalnijih pristalica. Vladajuće porodice drugih tradicionalnih monarhija, uključujući Bahrein, takođe zadržavaju vlast. Štaviše, Abrams ne daje dovoljno priznanja bahreinskoj familiji Al Kalifa za pokušaje sporazumevanja sa šiitskom većinom, niti bilo gde spominje pokušaje Irana da koristi šiite kako bi destabilizovao ono što naziva svojom četrnaestom provincijom (kako je Sadam nazivao Kuvajt svojom devetnaestom provincijom).
Abrams ukazuje na američki uspeh u promociji demokratije u posleratnoj Nemačkoj i Japanu, na Tajvanu, u Južnoj Koreji i na Filipinima, u Latinskoj Americi, posebno El Salvadoru, kao i u sovjetskoj centralnoj i istočnoj Evropi. Svako od ovih mesta, sa izuzećem Japana, Tajvana i Koreje, je imalo neki nivo demokratske tradicije pre nego što su pala u ruke autokrata i diktatora. Štaviše, i Japan je imao parlament pre Drugog svetskog rata, a potom, nakon što je pretrpeo jedini nuklearni napad u istoriji, nije imao izbora nego da prihvati Ustav koji su napisali Amerikanci. Što se tiče Tajvana i Koreje, oboje su patili pod diktatorima decenijama pre nego što su se transformisali u demokratije.
Abrams posvećuje relativno malo mesta američkim naporima za promociju demokratije u Iraku – po cenu mnogih života i mnogo novca – nakon inicijalne pobede nad Sadamom. On ispravno saopštava da je prvobitna motivacija za napad na Sadama bilo uverenje, i to kako se kasnije videlo pogrešno iako ne manje legitimno, da je Sadam posedovao oružja za masovno uništenje. Iako priznaje da je Irak bio ,,močvara“, sve što govori o tekućem američkom angažmanu tamo jeste da je ,,pošteno reći da je kombinacija retorike Bušove administracije u slučajevima Avganistana i Iraka dovela do rasprostranjenog zaključka da su te invazije… bile tesno povezane, pa možda i da su bile neizbežni produkti agende slobode“. On međutim u nastavku praktično opovrgava da je to uopšte bio slučaj: ,,Ovo svakako nije bio pogled koji smo mi unutar administracije usvajali. Imali smo na umu paletu tradicionalnih i netradicionalnih pristupa za promenu režima na Bliskom istoku“. To je možda bio Abramsov lični stav. To nije bio stav drugih neokona, naročito onih koje je Ahmed Čalabi (Ahmed Čalabi je bio predsednik i osnivač tzv. Iračkog nacionalnog kongresa, opozicione organizacije u egzilu koja je tesno sarađivala sa Pentagonom i CIA, prim. prev.) naveo na zaključak da će uklanjanje Sadama ne samo dovesti do demokratskog Iraka, nego i do lančane reakcije koja će uvesti demokratiju u druge arapske zemlje, pa samim tim i do uslova za mir sa Izraelom. Svakako, kada se ima u vidu uticaj koji je Čalabi imao u Vašingtonu u ranim danima Bušove administracije, oni koji su povezivali promenu režima u Iraku sa agendom slobode nisu bili tako daleko od istine.
Abrams implicitno kritikuje Kondolizu Rajs zbog toga što je težila izraelsko-palestinskom mirovnom sporazumu po cenu agende slobode. On navodi da je, u traženju sporazuma koji bi bio završni kamen u zdanju predsednikovog i njenog mandata, ona smatrala da bi ,,pritisak na Arape povodom internih reformi morao da bude na drugom mestu u odnosu na Anapolis proces (nazvan po konferenciji u Anapolisu, Merilend, iz novembra 2007, koja je trebalo da uspostavi kurs pomirenja za Izrael i Palesitnu, prim. prev.) s obzirom na to da se očekivao obnovljeni napor na izraelsko-palestinskom frontu. On ne spominje sopstveni skepticizam povodom dvodržavnog rešenja koje je bilo podloga čitavog mirovnog procesa. Nedavno je ,,Džuviš insajderu“ saopštio sledeće:
,,Dugo sam verovao i javno govorio da je nezavisna i suverena palestinska država nerealna i da zapravo nije održiva. Pripala bi ili Izraelu, ili Jordanu, a mnogo je logičnije da bi imala neki odnos sa Jordanom, koji je muslimanska arapska država“.
Nije ni čudo što bi podredio mirovni proces Izraela i Palestine agendi slobode.
Abrams priznaje da izbori ne donose nužno demokratiju. Štaviše, Abrams se slaže da je učešće Hamasa na palestinskim izborima 2006. bilo katastrofa. To ga, međutim, ne navodi na uskraćivanje podrške izborima u potencijalnim demokratijama, ili na isključivanje islamista od učešća na istim. U slučaju Hamasa, on smatra da je ,,najvažnija greška Bušove administracije bila to što je dozvolila terorističkoj grupi da uđe u politiku a da nije prvo položila svoje oružje ili se obavezala da će to učiniti“. On izgleda da previđa realnost da Vašington možda ne bi bio u stanju da diktira uslove toga ko bi mogao, a ko ne bi mogao da učestvuje u izborima održanim u drugoj državi.
Abrams drži Tunis za model toga kako bi agenda slobode trebalo da funkcioniše u arapskom svetu, čak i uz učešće islamista. A ipak, Tunis je izuzetak, to je jedina zemlja koja je izašla iz arapskog proleća bez regresije u novu autokratiju kao u Egiptu, ili kolabiranja u građanski rat kao u Siriji i Jemenu. Štaviše, uprkos kleptomanskoj korupciji autoritarne Ben Alijeve vlade, Tunis je dugo bio poznat po svojoj verskoj toleranciji – Jevreji i hrišćani su slobodno mogli da se mole tamo – kao i po svom progresivnom tretmanu žena. Ovo potonje je nešto od čega je Abrams spreman da se oprosti ukoliko su drugi elementi onoga što on smatra konstitutivnim za demokratiju ispunjeni, iako bi žene mogle da imaju drugačije mišljenje.
Konačno, samo su dve druge države, obe nearapske, iskusile ne samo učešće islamista na izborima, nego i njihov dolazak na vlast, i to sa različitim nesrećnim rezultatima. Erdoganova Turska je obnovila brutalne napade na svoje Kurde, uhapsila hiljade birokrata i stotine novinara i podrila nezavisnost sudskog sistema. A ni Iran nije baš model za agendu slobode, iako ima izborni parlament u kojem čak i Jevreji mogu da sede. Niti bi trebalo zaboraviti da je upravo demokratska vajmarska Nemačka bila ta u kojoj je nacistički pokret postao najveća politička stranka u državi.
Abrams se zalaže za usmeravanje američke pomoći, i to više one privatne nego državne, razvoju političkih partija umesto nevladinih organizacija, koje uglavnom nastoje da se fokusiraju na individualna ljudska prava umesto na modifikacije režima ili njihovu zamenu. On bi uslovio bezbednosnu pomoć domaćim reformama, zaključujući da nakon pada komunizma ne postoji izgovor za podršku ,,našim kučkinim sinovima“. Ono što on izgleda ne shvata jeste da Sjedinjene Države više ne dominiraju međunarodnom ekonomijom kao što su nekada, i da države mogu i hoće da se obrate Kini kao izvoru pomoći ili alternativnom modelu uprave. Uz to, Kina nije usamljena u svojoj spremnosti da podrži autoritarne režime bez postavljanja pitanja. Indija je ista takva. Pa čak i Izrael. Sjedinjene Države jednostavno ne mogu da pucnu svojim ekonomskim i bezbednosnim prstima i zahtevaju progres ka demokratiji. Autokratije imaju drugu stranu kojoj mogu da se okrenu. I to čine.
Autokratije takođe neće sedeti skrštenih ruku pred američkim pokušajima da im uguraju nov model vladanja. Osvetiće se. Vladimir Putin je pokazao način na koji se to radi proterivanjem upravo onih institucija za koje Abrams navodi da nude najviše za podršku njegovoj agendi: Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) i Međunarodnog republikanskog instituta (IRI). Štaviše, Putin se tu nije zaustavio. On se umešao u unutrašnju američku politiku u mnogo većem obimu od bilo koje spoljne sile još od kada su Britanci podržavali Konfederaciju tokom Građanskog rata. A iako je velikom većinom glasova reizabran, on i dalje protestuje protiv američkog ,,mešanja“ u njegov izborni proces.
Ništa od ovoga ne koleba Abramsa. Njegov politički jelovnik i dalje bi nudio više američke pomoći razvoju političkih stranaka, a manje se fokusirao na podršku nevladinim organizacijama i civilnom društvu. On bi zagovarao učešće islamista u vladi. On bi uslovio bezbednosnu pomoć domaćim reformama. Pozivao bi na izbore. I on ne isključuje vojnu akciju za smenu režima, umesto da primi k znanju da trenutna američka politička klima čini takvu akciju malo verovatnom, ako ne i nemogućom. Kontrast sa Kaplanom ne bi mogao da bude veći.
TREZVEN STRATEŠKI PRISTUP
Harlan Ulman (na slici ispod) pristupa američkoj bezbednosnoj politici sa bitno drugačijeg stanovišta. Oslanjajući se na svoje iskustvo mornaričkog oficira koji je služio u Vijetnamu, kao i višeg vojnog analitičara (što je bio i dok je nosio uniformu, ali i potom, kao član nekolicine vodećih vašingtonskih tink-tenkova), Ulman smatra da od kraja Hladnog rata Sjedinjenim Državama nedostaje ,,trezveno strateško razmišljanje“ neophodno za efikasno bavljenje brzo evoluirajućom međunarodnom sredinom. Kao rezultat, ,,tamo gde je upotreba sile otišla žalosno naopako, to je bilo usled neuspeha donosilaca odluka koji su dopustili da nerazumno i manjkavo strateško razmišljanje izaziva loše odluke“. Svaka administracija nakon Kenedijeve pada pod Ulmanovu kritiku, mada on administraciju Džordža Buša starijeg tretira nešto blaže nego druge.
Ulman nudi tri preduslova za ono što uzastopno naziva ,,trezvenim strateškim razmišljanjem“ koje mora biti podloga za svaku veliku odluku koja se tiče bezbednosti nacije. Prvo, donosioci odluka moraju da imaju ,,duboko razumevanje i znanje povodom okolnosti koje okružuju i obuhvataju probleme“. Po njegovom mišljenju, odluke da se interveniše u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu i Libiji, kao i u ratu protiv ISIS, lišene su ovog standarda.
Drugo, ,,administracije nisu uspele da shvate izmenjenu stratešku sredinu svog doba“. Prema Ulmanovom mišljenju, ,,današnji spoljnopolitički intelektualni okvir ostaje velikim delom utemeljen u hladnoratovskom razmišljanju“. Kreatori politike tek treba da u potpunosti usvoje realnosti umreženog, multipolarnog sveta, pa stoga izazove prečesto posmatraju kroz ideološku prizmu umesto na osnovama realnosti. Ulman naročito ideje o ,,obuzdavanju“ (deterrence) navodi kao primer prevaziđenog razmišljanja. ,,Obuzdavanje“ više nije zavisno od sile oružja i pretnje termonuklearnim ratom, već umesto toga, kako Ulman navodi, zavisi od ,,trezvenog strateškog razmišljanja“ koje poziva na kooperaciju sa državama u pojedinim aspektima, npr. u nanošenju poraza Islamskoj državi, čak i dok postoji nadmetanje i tenzija u drugim aspektima.
Treće, Ulman poziva na ono što je nazivano ,,sveobuhvatnim upravljačkim pristupom“ (whole of government approach) kako bi se rešavali međunarodni izazovi kroz upotrebu nevojnih uticaja – što Džozef Naj naziva ,,mekom moći“. Preveliko oslanjanje na vojnu silu kako bi se kompenzovali drugi alati uticaja nikako ne može da dovede do uspeha. Niti to može oslanjanje na ,,zvučne nazive“ kao što su ,,rat protiv terorizma“ ili ,,hibridni rat“, koje on smatra ,,antitezama trezvenog strateškog razmišljanja“. Do ovog trenutka bi se čitalac toliko puta susreo sa terminom ,,trezveno strateško razmišljanje“ da bi mu on dosadio. Međutim, Ulmanov cilj bi mogao da bude da poentu ponovi dovoljno često i temeljno kako bi ona zaista počela da utiče na kreatore politike i analitičare nakon što spuste njegovu knjigu.
Ulman nastavlja sa procenama stepena primene takvog razmišljanja kod svake administracije od Džona F. Kenedija. U pojedinim slučajevima pruža neke pronicljive primedbe. Na primer, Ulman poredi ideološki i tvrdolinijaški odgovor Kenedijeve administracije na kubansku raketnu krizu kojom je pogrešno protumačena Hruščovljeva želja da se u stvari smanje vojni izdaci, sa odlukom da se osvoji Irak 2003. U prvom slučaju, Kenedi je primenio ,,sirovu vojnu snagu kako bi zatvorio raketni jaz koji nije postojao“, dok je u drugom slučaju invazija bila ,,odgovor na oružja za masovno uništenje koja nisu postojala“.
U drugim slučajevima, međutim, ne nudi uverljive alternative politikama koje su sprovođene. Primera radi, Ulman, kao i Kaplan, ali nimalo kao Abrams, pruža usiljene hvalospeve za Ričarda Niksona i Henrija Kisindžera koji su ,,ostvarili neverovatna dostignuća u odnosima sa Kinom i Sovjetskim Savezom“, ,,razumeli globalnu politiku i bili dobro potkovani istorijom“ i ,,bili dovoljno sofistikovani da iznesu dobro promišljenu ali riskantnu strategiju“. Ipak, kritikuje obojicu, a posebno Niksona, zbog ,,tajnog plana“ da se okonča rat u Vijetnamu. Umesto ,,odlaganja akcije u Vijetnamu… da je u januaru 1969. pokrenuo operaciju ,,Lajn beker 1“ (misli se na operaciju strateškog bombardovanja Severnog Vijetnama od maja do oktobra 1972. u cilju odlaganja severnovijetnamske invazije na Južni Vijetnam, prim. prev.), minirao Hajfong (američka vojska je maja 1972. minirala luku Hajfong koja je bila najveća i najvažnija u Severnom Vijetnamu, prim. prev.) i pokrenuo intenzivniju vazdušnu kampanju protiv Severa, Hanoj je mogao biti primoran da sedne za pregovarački sto“. Mogao je, ali ne nužno, a svi su generali posle bitke.
Kako bi dodatno argumentovao svoje stavove, Ulman pruža niz razgovora koje je imao sa vodećim kreatorima politike koji su bili umešani u jedan ili više konflikata koje su Sjedinjene Države vodile od Kenedijeve administracije do danas. Nisu svi ti dijalozi podjednako prosvetljujući, mogao je i da izostavi nekolicinu i njegovoj hipotezi ne bi ništa bilo oduzeto. Uprkos tome, naročito tamo gde navodi razgovore sa osobama koje dobro poznaje, kao što su Les Espin i Džon Keri (o kojem Kaplan i Abrams imaju malo toga pohvalnog da kažu), on nudi značajan uvid u njihove brige povodom ključnih političkih problema.
Podnaslov Ulmanovog pretposlednjeg poglavlja bi se podjednako uklapao i u Kaplanovu knjigu: ,,Istorija je važna“. Sumirajući svoju procenu o neuspehu prethodnih administracija da pobede u ratovima koje su započele, Ulman primećuje da one nisu nužno propuštale da primene strateško razmišljanje, nego su ga ,,prečesto pogrešno primenjivale“. Ono što je potrebno, saopštava on, je ,,pristup trezvenom strateškom razmišljanju baziran na pameti“ koja se sastoji od tri elementa istaknuta u uvodu knjige: puno znanje o ,,setu problema i rešenjima“, mentalni sklop 21. veka i ,,fokus na doticanje, uticanje i kontrolu volja i percepcija pravih i potencijalnih neprijatelja“.
Teško je ne složiti se sa Ulmanovim predlozima, ali neće svi deliti njegove premise. Pre svega, niko ne može imati puno znanje o rešenjima za dati problem. Osim toga, ,,mentalni sklop 21. veka“ bi mogao da dovede do radikalno drugačijih politika. Za Abramsa, taj mentalni sklop poziva na težište na demokratiji, za Kaplana on poziva na oprez u razmišljanju o bilo kakvoj intervenciji povodom unutrašnjih pitanja druge države. Konačno, lakše je govoriti o ,,kontroli volje“ nego izvesti to. Na neki način, Abrams bi mogao da kaže da je to upravo ono što on želi da postigne kroz umanjivanje značaja projekata dobre uprave koje Agencija za međunarodni razvoj i raznovrsne NVO sponzorišu i preusmeravanje budžetskih prioriteta na programe NDI i IRI kojim se podržava stvaranje pouzdanih političkih partija. Kaplan bi, sa druge strane, rekao da je ideja o kontroli volje samo još jedan primer američkih zabluda, što je bio glavni uzrok mnogih nevolja Vašingtona u proteklih nekoliko decenija.
Očigledno, debata o tome kako bi Amerika trebalo da se ponaša na svetskoj pozornici je daleko od gotove. U određenom obimu, Donald Tramp je potisnuo ovu diskusiju u drugi plan, jer nema tog ozbiljnog analitičara koji bi zastupao tviterašku politiku nacionalne bezbednosti. Međutim, u jednom trenutku, bilo da je Tramp i dalje u Beloj kući – možda dok bude implementirao konvencionalnije elemente svoje nacionalne strategije bezbednosti – bilo onda kad u njoj bude njegov naslednik, debata će ponovo izroniti na površinu. Onima koji žele da razumeju mnoge nijanse te debate bi valjalo da pregledaju razmišljanja Kaplana, Abramsa i Ulmana.
Dov S. Zakhajm je bio finansijski savetnik sekretara odbrane (2001-2004) i zamenik sekretara odbrane (1985-87). Potpredsednik je Centra za nacionalni interes.
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
