Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker upozorio je evropske poslanike u Strazburu da se zemljama regiona ne sme oduzeti perspektiva članstva u Evropskoj uniji, jer bi, u suprotnom, „rat mogao da se vrati na Balkan“.
Junker se, kao što je manir zvaničnika EU u poslednje vreme, postavio kao umorni roditelj koji, kad se neposlušna deca potuku, uzme igračke i kaže – sad je dosta, ne zanima me ko je kriv, samo prekinite.
Zna, naravno, Junker da nije „rat“ neko zlokobno mitološko čudovište koje je devedesetih razorilo Balkan, a sada bi moglo da se vrati da dovrši posao. Zna da rat ima uzroke i povode, da negde mora da izbije i da neko mora da opali prvi metak. Ali, EU uporno pokušava da zadrži privid političke korektnosti, govoreći o „svim stranama“, „spuštanju lopte“, „Balkanu, „regionu“… i izbegavajući da se bavi konkretnim situacijama i konkretnim krivicama i greškama.
Legitimno je, naravno, da kažu – to su vaši problemi, vi ih rešavajte kako znate. Ali ako već zauzimaju pokroviteljsku poziciju, onda bi trebalo da, ako je već reč o mogućem ratu, kažu – ko to preti ratom i gde.
Jasno je svima da u „regionu“ istrošenom i još neoporavljenom od ratova devedesetih, teško da nekome ozbiljnom i iole normalnom može da padne na pamet da ponovo ratuje. I da je poslednje potencijalno žarište zapravo Kosovo, a varnica bi mogao da bude samo sukob oko severa KiM. Jasno je, isto tako, da je nezamisliva situacija u kojoj bi Srbija pokušala da silom vrati suverenitet na delu Kosova i Metohije i da je scenario u kome srpska vojska napada Albance ravan naučnoj fantastici.
I tu, hteli – ne hteli, dolazimo do pitanja – ako pretnja ratom postoji, zašto je tako teško reći ko bi to, na Balkanu, ponovo u rat.
Izvor Večernje novosti, 20. april 2018.
