Skripalje nisu otrovali Rusi, već, sve je očiglednije, njihovi britanski domaćini.
Asad nije koristio hemijsko oružje protiv terorista u Dumi. Ako ga je iko uopšte koristio – a za sad, osim novinarke CNN koja je, uz značajno mrmljanje, nešto njušila ispred kamere, dokaza za to nema – to su bili sami teroristi, tj. „umereni pobunjenici“ prema zapadnomedijskom novogovoru.
Jedino su transparentne istrage, po jasno utvrđenim međunarodnim pravilima, mogle da utvrde definitivnu istinu. Ali, zapadnim silama takve uopšte nisu potrebne. Naprotiv – SAD, Velika Britanija i Francuska su požurile sa preduzimanjem jednostranih poteza, upravo da bi predupredile mogućnost da istrage dođu do zaključaka koji im ne bi odgovarali, odnosno koji bi im oduzeli izgovore za proterivanje dodatnih desetina ruskih diplomata, za najnovije „humanitarno bombardovanje“ i, uopšte, za dodatno dizanje lokalnih, regionalnih i globalnih tenzija.
Ništa novo. Sve već viđeno – od razbijanja Jugoslavije, Vase Miskina, Markala 1 i 2, i Račka, pa do Sadamovog „oružja za masovno uništenje“, Libije, „hemijskog napada“ u Siriji 2013, kijevskog Majdana…
Uostalom, kako bi išlo sa nemačkim napadom na Poljsku posle Glajvica, da je efikasni Rajh dozvolio nekoj tamo mlohavoj međunarodnoj komisiji da ispita dokaze da je Poljska bila dovoljno blesava da prva napadne hiljadugodišnje carstvo u nastajanju.
Zajednička crta globalne zapadne politike od (navodnog) kraja Hladnog rata jeste sistematsko lansiranje velikih laži kao povoda za vojne, diplomatske, političke i/ili ekonomske agresije, uz koordinirano sekundiranje zapadnih diplomata i medija, čiji je glavni zadatak da savršeno ozbiljnih lica golu laž predstave kao „nepobitnu činjenicu“, na osnovu koje se konstruiše nečija „nepobitna krivica“, na osnovu koje se, opet, agresor predstavlja kao nekakav anđeo pravedne osvete, kome ne treba nikakav drugi mandat osim mandata neba, čiji je on jedini zastupnik.
Zašto – zato.
Odnosno, kako reče jedan neimenovani član administracije Džordža Buša mlađeg nekih godinu dana posle američke invazije na Irak: „Mi smo sada imperija i, kada delujemo, stvaramo sopstvenu realnost. I dok vi izučavate tu realnost… mi ćemo ponovo delovati, i stvoriti druge nove realnosti, koje takođe možete da izučavate, i tako će se stvari same posložiti…“
I taj metod pokušaja nametanja te sve novije (virtuelne) „realnosti“ se nastavlja, kako u Siriji, tako i na našim prostorima. Tako je zapadna podrška otcepljenju tzv. Kosova „jedinstven slučaj“, odnosno nova nametnuta „realnost“ koja treba da nadomesti (nenametnutu) realnost međunarodnog prava – koja je, opet, važeća kad je reč o npr. očuvanju teritorijalne celovitosti BiH po svaku cenu.
I sad bi mi trebalo da taj blickrig nametnute šizofrenije prihvatamo kao najnormalniju stvar – kao npr. Skotovo „uverenje“ (zasnovano na ukupno nula dokaza) da su sirijske vlasti upotrebile hemijsko oružje u Guti. Na osnovu kojeg bi, valjda, trebalo da, poput ostalih imperijalnih vazala, podržimo poslednje, a eventualno i sledeće bombardovanje Sirije.
U samoj BiH, pokušavaju neprekidno da nam nametnu „realnost“ da je Republika Srpska najveći problem, da je njen predsednik „anti-državno“ nastrojen samo zato što se bori za poštovanje izvornog Dejtona, iz kog je BiH i nastala pošto je nasilno otcepila narod Republike Srpske od svoje matice. Da je grupa dece koja je boravila u kampovima u Rusiji bar jednako opasna kao paradžemati, vehabijske zajednice, povratnici iz Sirije i Bakirove sve češće pretnje naoružavanjem i novim ratom. I da glavni krivci za potpunu disfunkcionalnost BiH nisu njene (zapadne) arhitekte i psi čuvari, već Rusi, koje niko nije ni konstatovao dok se gradilo Dejtonsko zdanje i prateće dejtonske političke klase tokom poslednjih par decenija.
Srbiju pritiskaju da se priključi antiruskim sankcijama koje su nametnute na osnovu lažnih povoda, a BiH da postane kandidat za „demokratski klub“ EU i NATO kao čist zapadni neokolonijalni protektorat, sve sa stranim sudijama koje sede u Ustavnom sudu i zapadnim ambasadorima koji zavrću ruke lokalnim političarima kako bi pristali na menjanje izbornih zakona neposredno uoči samih izbora. A ko se buni – protivnik je demokratije!
Može li se ostati normalan a praviti se da je sve ovo u redu, da imamo posla sa normalnim ljudima i državama, da je ovo uobičajeni način vođenja međunarodne politike i međunarodnih odnosa?
Kada se poslednji put ovoliko javno i bestidno lagalo na međunarodnom planu u cilju opravdavanja agresije, to je bilo od strane sila Osovine uoči Drugog svetskog rata. Da li je zabijanje glave u pesak i glumljenje normalnosti tada ikome pomoglo – osim, eventualno, kao taktika za kupovinu vremena, u cilju spremanja na najgore?
Ali, jedno je jednostavno primiti k znanju laži gospode (među kojima se možda nađe i poneko pošten) poslate u inostranstvo da lažu za dobrobit svoje zemlje, kako je (polu)duhovito posao diplomata opisao engleski pisac i diplomata Henri Voton još početkom 17. veka, a sasvim drugo prihvatiti i normalizovati obrasce koji proističu iz te iste matrice laži. Kao npr. intervjuisanje Haradinaja. Ili prihvatanje čak i mogućnosti da se nelegalna NATO agresija kruniše priznavanjem nametnute „realnosti“ u oblandi nekakvog „pravno obavezujućeg sporazuma“.
Ili da je BiH bila „nevina i naivna žrtva“ agresije suseda, a ne brutalni, verolomni, secesionistički poligon za pravljenje Islamske države nekih četvrt veka pre ISIS-a.
Ili da su zapadni (dvostruki) standardi „ideal kome težimo radi nas samih i budućnosti naše dece“.
Nazivanje stvari pravim imenom nije samo puka retorička vežba, niti lagan način da se „spase duša“. U vreme sveopšte laži, govoriti istinu nije samo revolucionarni akt, kako je to besmrtno konstatovao Orvel, već – uz konsekventno delovanje, makar i na nivou simbolike (npr. nepružanje ruke nekim od onih koji se posebno ističu u laganju za svoju zemlju) i adekvatna sredstva odbrane – i jedini istinski zalog za (nekakvu) budućnost.
Jer, jednom kad vas odnese mutna Marica besomučnih laži, povratka više nema.
Izvor Sve o srpskoj, 23. april 2018.
