Milo Đukanović je, očekivano, novi predsednik Crne Gore. Ubedljiva pobeda u prvom krugu, omogućava mu da spoji formalnu i neformalnu vlast. Iako skoro trideset godina vlada Crnom Gorom, pokazao je da mu kraj nije ni na vidiku. Bez obzira što je Crna Gora mala, većinski nerazvijena, primitivna i što je celokupno njeno biračko telo na nivou neke izborne jedinice, bez obzira na metode DPS vladavine – ucene, pretnje, krađe, kupovinu glasova itd. – nema opravdanja za činjenicu da je u 2018. godini moguće da večni Milo ovako ubedljivo pobedi, i pored svih manipulacija i celokupnog sistema koji tome pogoduje.
Opozicija u Crnoj Gori ne može samo uzrok da traži u mafiokratiji porodice Đukanović i njenih prijatelja, jer očigledno greška mora biti neka i u ovakvoj opoziciji, kada ne nalazi način da makar načne kult neprikosnovenog Đukanovića. Sve primedbe opozicije na sistem u Crnoj Gori i sve izbore, pa i ove poslednje, u suštini stoje, i potpuno su na mestu, ali onda opozicija ako već ne može da napravi ozbiljniji rezultat od ovog poslednjeg, i zna kakva je situacija u Crnoj Gori, treba da promeni metode delovanja, i makar da bojkotuje sve buduće izbore i posveti se vansistemskom rušenju poslednjeg evropskog diktatora i velikog antisrspkog konvertita ,,Đukašenka’’.
Ono što zvuči posebno zlokobno i opasno je najava Đukanovića, da će se u novom mandatu najviše posvetiti identitetu. To u prevodu znači, da će se dodatno pojačati, ionako već ogromni, svi mogući pritisci na Srbe u Crnoj Gori i sve prosrpski orijentisane građane, možemo očekivati još žešću latinizaciju, dukljanizaciju, da se kroz obrazovni sistem, raznorazne pritiske i manipulacije, ucene oko posla i sl. ide na još veće rasrbljivanje i montenegroizaciju kako bi se još više smanjio broj Srba i kako bi se išlo ka zaokruživanju crvene Hrvatske, koja je suštinski jednaka ovakvom današnjem Montenegru.
Crna Gora je zemlja, u kojoj se, i pored strašnih pritisaka i verovatno i falsifikovanja rezultata popisa, većina ljudi i dalje izjašnjava da govori srpskim jezikom, ali je zato u Crnoj Gori službeni jezik manjinski i izmišljeni crnogorski, dok je srpski jednak svim ostalim manjinskim jezicima. Kada srpska manjina potencira tu činjenicu oko jezika, jedinstvenu u svetu, ali i to što Srba, kojih ima gotovo trećina stanovništva, gotovo nema u upravi, vlasti odgovaraju da je Crna Gora građanska multikulturna država, da nije zemlja u kojoj postoje konstitutivni narodi i sl. već je svaka individua jednaka. Naravno da to u praksi ne samo da nije tačno, nego se pod maskom lažnog građanskog multikulturalizma nastoji uništiti srpski činilac, čemu u kritičnim momentima kada je većinu potrebno namaknuti pomažu manjine. Kada bi bila tačna teza da u Crnoj Gori nije bitno ko je ko i šta, već samo individua kao građanin, onda manjinski jezik nikako ne bi mogao biti jedini službeni, a većinski srpski jezik i ćirilica žestoko diskriminisani.
Đukanović je otpcepio Crnu Goru, uveo je protivno volji ogromne većine i nedemokratski u NATO, dosledno zagovara antisrpsku politiku kroz konstitutivne akte, praksu, obrazovni sistem itd. teži ka dodatnom rasrbljivanju i zatiranju prošlosti i srpskih korena Crne Gore, kako bi poput Tuđmana, sveo Srbe na njemu bezopasnu i beznačajnu meru. Milo je najpre antisrpski nastrojen, žestoko, jer konvertiti su uvek gori od izvorno drugih naroda, a to što je i antiruski postao nastrojen je prirodna posledica i njegovog antisrpstva, ali i širih geostrateških trendova koji su ga naterali da da svoj doprinos antiruskoj histeriji i NATO drang nah ostenu. No, nikako ne smemo smetnuti sa uma, da je lider Partije bivših Srba – DPS, mnogo duže antisrbin od antirusa, a da je jedno vreme ranije bio istovremeno prorus i antisrbin.
Opasno je, što pod plaštom taze antiruske politike, uz njemu date spolja odrešene ruke, aktuelne prilike može iskoristiti kao povod da u sklopu makrogeopolitičkih tendencija uz pritiske i državno nasilje, reši njemu gorući mikroproblem, a to smo mi Srbi. Zato Srbi u Crnoj Gori, sada kada je ona već ušla u NATO nikako ne treba, pogotovo ovako postfestum, da upadaju u klopke nemoguće i jalove borbe protiv NATO, direktne, pa da se na planu velikog geopolitičkog sukoba, od kog uglavnom stradamo, bore i verovatno izgube i nastradaju, već Srbi Crne Gore treba samo u mikro, srpskom pogledu, da perfidno guraju svoje, koliko god je moguće, bez pretenzija da svesno i svojevoljno vode nekakav globalni geopolitički rat.
Naravno da pored matice Srbije, koja se podrazumeva kao glavna zainteresovana strana za sudbinu svog naroda, od drugih međunarodnih aktera u svemu tome, od Rusije Srbi dole ne mogu imati većeg globalnog saveznika, ali Srbi u Crnoj Gori ne biju potpuno istu bitku koju je bezuspešno tukla Rusija, već se ona preklapa(la) sa ruskim interesima, ali je za nas Crna Gora ono što je Rusima Ukrajina ili vraćeni Krim – egzistencijalno pitanje srpskog naroda. Za Rusiju je Crna Gora mnogo manjeg značaja nego što je nama, i ona je Rusima samo jedna mala figurica na globalnoj šahovskoj tabli. Što ne znači da i njima nije važna, pogotovo što se preko sudbine Crne Gore neposredno određuje i snaga celokupnog, Rusima savezničkog i prijateljskog, srpskog faktora i Srbije.
Posle nezavisnosti, agresivnog forsiranja izmišljenog jezika, iskrivljene istorije, antisrpstva i militantnog montenegrinstva, šta je još preostalo Milu na planu identiteta da obavi, čime je zloslutno najavio da će se pozabaviti? To je svakako crkveno pitanje i završni udar na jedinu instituciju koja još uvek koliko-toliko u igri drži srpsku stvar u Crnoj Gori i koja je zalog da se stvari u budućnosti mogu preokrenuti tako da se Crna Gora vrati tamo gde je bila i kao nezavisna u doba Petrovića – u deo (pro)srpskog sveta. Ta institucija je Srpska pravoslavna crkva – SPC.
Ukrajina i Makedonija su najsvežiji primeri šta se događa kada se država i suštinski antipravoslavni i antivernici umešaju u crkvenopravoslavne stvari – u Makedoniji se pedesetogodišnja farsa nastavlja, a Bugarska pravoslana crkva se de fakto prihvatila nekanonskog delovanja na teritoriji pod jurisdikcijom SPC koketirajući sa raskolničkom tzv. MPC prihvatajući ulogu tzv. majke crkve, ali i prenoseći nedavno njima Blagodatni oganj. U Ukrajini Porošenko najavljuje, da će svojim fanariotskim vezama i pritiscima postići cilj stvaranja autokefalne crkve, što nema veze sa realnošću, ali to što se ne može stvoriti kanonska i autokefalna, od Moskve samostalna crkva, ne znači da Porošenko ne može optočeti progon RPC i pojačati državni teror, u čemu bi mu pomogle radikalne grupe koje su već više puta upadale u manastire i crkve i pokušavali da ih preotmu, od kako ih oni pogrdno zovu ,,moskalja”.
Đukanović je najavio da mu je narednih godina, u ovoj opasnoj globalnoj, regionalnoj, ali i njemu kritičnoj – internoj, ličnoj fazi – identitet, čitaj crkveni problem glavna briga.
Poslednji je čas, da srpski narod ovo krajnje ozbiljno shvati, da se preko noći i na mala vrata ne bi desila repriza Makedonije, pa da opet ,,priučeni titoističko boljševički kartografi’’ sa kvazicrkvenim pretenzijama konfiskuju crkvenu imovinu, određuju jurisdikciju i izbace SPC iz onoga što joj oduvek pripada, a to proglase za državnu imovinu ili imovinu cetinjske nvo tzv. CPC raspopa Miraša. Obzirom na inteligenciju i pragmatičnost poslednjeg balkanskog dona, možda i nije realno da ovako ogoljeno udari u prvoj fazi na SPC i direktno, ali pod određenim okolnostima i spoljnim podsticajima ni to nije isključeno. Najradikalniji metod bi svakako bilo izbacivanje SPC iz hramova i nasilno instaliranje CPC, ali bi to naišlo i na najžešći otpor naroda, jer ovo ipak nije vreme poput onog kada je crnogorska OZNA osnivala udruženje ,,sveštenika’’!
No, šta ćemo ako tu crkvenu imovinu vlast prenese na državu i nekakvim dekretom dozvoli da i tzv. CPC mora da ima jednak pristup svim hramovima kao i SPC? Možda je najrealnije, da se u prvoj fazi već najavljenih pritisaka, pođe od nekadašnje ideje Svetozara Marovića i istupi sa perfidnim predlozima, a sve pod plaštom navodnih identitetskih kompromisa i crkvenog jedinstva, i kako bi sve to kanonski postalo vremenom izvodljivo – prva faza je da se, preko ,,kompromisa’’ ili nekakvog lažnog crnogorskog crkvenog unutrašnjeg dijaloga, dođe do pritiska i dogovora sa trenutno legalnim, legitimnim i kanonsim crkvenim strukturama u CG – sa delovimna SPC na koje bi možda pritisak Mila uspešno uticao – dođe do rešenja da se najpre raskinu što više, ako ne i sve veze sa Beogradom i izbaci potpuno iz crkve ono srpska, pa da Pravoslavna crkva u Crnoj Gori bude i zvaničan naziv nekakve nove autokefalne crkve.
Ukoliko bi se pod pritiskom SPC ili neki njeni delovi saglasili sa tim, i možda izdajnički delovi u Beogradu, išlo bi se na to da onda nema razloga da se sprečava dobijanje autokefalnosti, kada su se svi oko toga saglasili – nešto slično kao oko Kosmeta u Srbiji – gde bi lobisti nezavisnog Kosova poručili Rusima, Kinezima, Špancima – s razlogom – da nema potrebe da blokiraju tzv. Kosovo ako su se Srbi sami odrekli istog. Naravno da paralele nisu dobre i potpune, i da sa crkvenim pitanjima stvari stoje drugačije od laičkih i da je nemoguće dobiti pravu autokefalnost bez konsenzusa u celokupnom pravoslavnom svetu, a najpre je potrebno odobrenje matične crkve u ovom slučaju SPC , ali to ne znači da se ne može pribeći za makedonskim primerom. Tu komunista Milo može da se ugleda na poteze svojih drugova od 1967. pa sve do aktuelnog trenutka, ili da se ugleda u namerama na svog atlantističko-tajkunsko-kriminalnog sabrata Porošenka.
Milo predstavnicima srpske crkve u početnoj, mekšoj fazi, može suptilno zapretiti da ako se ne nagode sa njim, da uvek može izvući CPC kao adut iz rukava i dekretom ih isterati, a ubaciti Miraša u hramove. Kompromis bi, sa Milove strane bio, da sadašnji deo SPC u Crnoj Gori, napravi zaokret u pravcu raskida sa Beogradom, a da se okrene potpuno i samo ka Crnoj Gori, čime joj dokazuje lojalnost, a oni koji već vrše crkvene poslove zadržavaju sve dotadašnje privilegije. Lakše mu je da proba da napravi puč u aktuelnoj organizaciji, pa i ako ne uspe, može delimično da uspe i napravi razdor, a ako uspe, celokupna infrastruktura i organizacija koja je već postojana, ostaje, ali menja stranu. Ne mora da se gradi novo iz temelja i potpuno. Naravno da su ovo, verujemo i nadamo se, samo Milove i montenegrinske puste želje, ali on će pokušati ovim putem, jer igranje samo na neuglednog raspopa Miraša unapred mu je osuđeno na propast.
Sreća je, za razliku od Makedonije, što SPC u Crnoj Gori, iako po rezultatima raznih izbora, pa i ovih poslednjih se to nikada ne bi reklo, uživa ogromno i apsolutno većinsko poverenje pravoslavnih građana, tako da bi otvoreno nasilje i progon SPC možda bili kontraproduktivni po Đukanovića i ubrzali bi njegov pad sa vlasti, jer bi to bila crvena linija. A, opet ne treba smetnuti sa uma ni njegovo iskustvo, visprenost, odlučnost i to da je razne faktore preveo žedne preko vode u svojoj karijeri i mnoge crvene linije je bespovratno, neke i neosetno uspeo da pređe. Čak je uspeo da zavara i prevari i mnoge svetske moćnike.
Teška vremena slede za srpski narod u CG i SPC, a prvi korak je verovatno udar na eparhijske granice i pritisak crnogorske države da se formira nekakva nova pravoslavna crkva čije bi kanonske granice bile jednake avnojevskim državnim granicama, kako bi se vremenom izbrisalo ono srpska i raskinule sve veze sa, iz Đukanovićeve vizure, mračnim Beogradom. Zbog toga je prioritet, ne samo odbraniti SPC u Crnoj Gori, već i njene unutarcrkvene eparhijske granice i ne dozvoliti nekakvo krovno ujedinjavanje crkve na nivou države Crne Gore, niti veće osamostaljivanje od SPC – već treba zadržati postojeće stanje – sa četiri eparhije, koje se ne poklapaju potpuno sa državnim granicama, i gde su sve četiri jednake, a jedna je samo simbolički jače nazvana i gde od Pravoslavne crkve u Crnoj Gori i Episkopskog saveta ne treba praviti ništa više od onog što trenutno jeste.
Pitanje je i koliko je pametno u novi Ustav SPC o kome se dosta spekuliše dodavati u nazivu pomorske zemlje, posebno pored srpskih, kao da taj primorski deo pod jurisdikcijom SPC, a pretežno onaj u Crnoj Gori, ne daj Bože, otpada iz srpskih zemalja. Ne treba sumnjati da će Đukanović pokušavati da unese nemire i raskole u celokupnu srpsku zajednicu u Crnoj Gori, a posebno u Srpsku pravoslavnu crkvu, kako na teritoriji Crne Gore, tako i na relaciji Beograd-Crna Gora, ali zašto ne očekivati od Đukanovića i njegove agresivne vrhuške, pogotovo ako bude imao podršku zapadnih službi, da zarad svojih ciljeva u celoj SPC unese nekakav novi razdor i raskol. Toliko je sigurno pametan da savršeno dobro zna, koja je institucija jedina prepreka totalnom uništenju srpstva u Crnoj Gori i ne treba sumnjati da je na sve spreman da je, ako ne potpuno uništi, ono makar žestoko uruši.
Ono što je neophodno je to da naša država konačno prestane da veruje u sopstvene laži i samoobmane o prijateljskim i nikad boljim odnosima Srbije i Crne Gore, u periodu vladavine strašnog antisrpstva u Crnoj Gori, progona neistomišljenika. Jedan Milan Knežević, za koga Srbija, nažalost, nije uopšte digla glas, robija zbog političkih stavova, skoro koliko bi robijao i kad bi mu se u ovakvoj Crnoj Gori sudilo zbog više miliona evra stečenih švercom duvana. Vreme je da Srbija na mafiokratski antisrpski provizorijum počne da barem gleda recipročno i samo sa čisto srpskog stanovišta, i da ni za milimetar ne ustukne pred opasnim, ali i nikad ranjivijim konvertitom Milom. Ne bi bilo loše početi od njegove beogradske mreže, jer Srbija je prepuna Milovih kadrova i njegovog potplaćenog bašibozuka. Milo ima, još uvek, ogroman uticaj i u srpskoj vlasti i državi, nemojmo da se zavaravamo da nije tako! A to je nedopustivo.
Za kraj, jedna optimistična dugoročna prognoza. Nametnuti identitetski rat sa montenegrinima ćemo dobiti, baš kao što smo takve konvertite kao što su oni pobeđivali tokom čitave naše istorije. Sa milogorcima treba raskrstiti zauvek, a SPC će ostati tamo gde joj je i mesto – kao jedinstvena i jedina kanonski priznata crkva u Crnoj Gori, organski vezana za Beograd, Peć, Sremske Karlovce. Vreme je da Srbija i oficijelni Beograd raksrste sa priučenim titoističkim aparatčikom, kome je sada jedini cilj da izbriše do kraja srpske korene u CG, počevši od SPC i politike identiteta. Nadamo se da mu to što je naumio da ostvari u ovom mandatu neće poći za rukom, a da će mu mandat ujedno biti i poslednji. I da će se nakon njega Crna Gora, vratiti srpskim korenima i karakteru. No, to se nikada neće desiti, ako Srbija i Beograd na svaki Milov šamar okrenu i drugi obraz i ako se stalno gusla o izmišljenim nikada boljim odnosima. Taj diletantski nivo vođenja politike nas je i doveo tu gde smo. Zato mu se mora stati na put, počevši od narednih pet godina i njegove politike identiteta!
Izvor Nacionalist, 23. april 2018.
