Nakon višednevnih protesta u Jerevanu, donedavni predsednik i novoustoličeni premijer Serž Sargasjan u ponedeljak je odlučio da potpuno kapitulira. Učinio je to rečnikom koji ne ostavlja prostor sumnji da se radi o nekoj vrsti taktičkog manevra, rekavši: „Nikola Pašinjan (opozicionar koji je predvodio proteste) je bio u pravu. Pogrešio sam. Sadašnja situacija ima nekoliko rešenja, ali neću ići ni na jedno. To nije moje. Napuštam dužnost rukovodioca države, premijera zemlje“.
Za sada još uvek nije sasvim jasno kakav će biti krajnji ishod jermenske političke krize, ali očigledno je da se radi o uspešnom izvođenju još jedne „obojene“ revolucije protiv vlade prijateljski nastrojene prema Moskvi. Glavni opozicioni lider i mogući budući premijer Nikola Pašinjan već sutradan nakon ostavke Sargasjana rekao je da je Rusija prijateljska i bratska zemlja, ali da to ne menja činjenicu da u odnosima sa Moskvom postoje problemi koje opozicija namerava da rešava kada preuzme vlast, i to „u skladu sa interesima jermenskog naroda“. Videćemo da li će ovaj lagani retorički zaokret biti uvod u ozbiljniju promenu spoljne politike zvaničnog Jerevana, ali ostaje činjenica da je još jednom u državi strateški važnoj za ruske interese (Jermenija je član ODKB i Evroazijske ekonomske unije) vlast smenjena nedemokratskim putem, kombinacijom zapadnog diplomatskog pritiska (EU je osudila hapšenje Pašinjanina) i uličnih protestnih aktivnosti.
S tim u vezi, ruski analitičari opet ponavljaju izlizanu frazu o neophodnosti čvrstog i nedvosmislenog opredeljivanja za savezništvo sa Rusijom kao preduslovu opstanka geopolitički neutralnih ili delimično proruski orijentisanih vlada. Neki od njih, poput Andreja Koribka, čak direktno povlače paralelu sa Srbijom:
Sargasjan se takođe smatra ,,čovekom Moskve“ u Jermeniji, baš kao i njegov srpski kolega Aleksandar Vučić na Balkanu(…) Oba lidera su zadržali i barem naizgled proširili saradnju sa Rusijom tokom svojih mandata. Osim toga, Vučić je takođe nedavno promenio funkciju, postavši predsednik Srbije nakon što je neko vreme proveo na poziciji premijera, pa je interesantno povući paralelu sa onim što se danas dešava u Jermeniji, posebno imajući u vidu da se obojica (Vučić i Sargasjan) hvale svojom politikom „balansiranja“ između Zapada i Rusije(…)
Ova vrsta apologetske matrice ruske spoljne politike je definitivno potrošena. Ako je i bilo nekog osnova za sličnu argumentaciju nakon majdanskog puča u Ukrajini ili „Šarene revolucije“ u Makedoniji (koja je u procesu dugog trajanja proizvela rezultat koji neminovno vodi likvidaciji slovensko-pravoslavnog karaktera te države i posledičnoj prekompoziciji geostrateške strukture na Balkanu), u slučaju Jermenije zaista više ne ostaje nikakav prostor za slične tvrdnje, jer se radi o državi koja se jasno i nedvosmisleno u vojnom i političkom smislu integrisala u ruske međunarodne strukture.
Gledajući dešavanja u Ukrajini, Siriji ili Jermeniji, kakvu poruku može da izvuče srpsko rukovodstvo? Logično je da će se zapitati sledi li nešto slično i u Srbiji ukoliko se ne povinuje svim zahtevima Zapada, koji u našem slučaju vode ka državnom i identitetskom samoponištavanju tek nešto manjeg obima nego u Makedoniji. Ako Rusija ni pet godina nakon ukrajinske krize (protesti u Kijevu su počeli 2013.) nije uspela da pronađe efikasan odgovor na „obojene“ metode u važnoj savezničkoj zemlji koja se nalazi u njenom dvorištu, čemu onda da se nada Srbija koja se nalazi u još nepovoljnijoj geostrateškoj poziciji od Jermenije, budući da je geografski mnogo udaljenija od Rusije i ograđena tampon zonom NATO država i aspiranata na članstvo u Alijansi?
Da bismo shvatili zbog čega Rusija toliko zaostaje u primeni „hibridnih“ društveno-političkih tehnologija i da li uopšte ima preduslove za suprotstavljanje Zapadu na tom polju, moramo napraviti analizu konteksta koji je uslovio današnje stanje međunarodnih odnosa. Aleksandar Gajić je nedavno primetio da stručnjaci često govore kako Rusija i EU vode politike iz različitih vekova. Proširujući ovu tezu, mogli bismo reći da Rusija vodi klasičnu imperijalnu politiku 19. veka, u kojoj su sve karte bačene na tradicionalne alate za projekciju državne moći: vojsku, diplomatiju i prirodne resurse. Kada se nadmeće u nekoj od ove tri oblasti – bilo da se radi o takmičenju u vojnim tehnologijama, borbi za izgradnju Severnog toka 2 ili potiskivanju Zapada iz Astanskog procesa u sklopu rešavanja sirijske krize – Rusija pokazuje ne samo doraslost u suprotstavljanju Vašingtonu, već neretko i očiglednu superiornost. Pored toga, rusku geopolitičku moć dodatno multiplikuje jedinstvenost geografskih karakteristika Ruske Federacije – prirodnog evroazijskog stožera i najveće svetske zemlje koja pokriva šestinu globalnog kopna. To je čini nekom vrstom iznuđene imperije koja se samim svojim postojanjem kvalifikuje da sedi za stolom velikih igrača koji odlučuju o sudbini sveta.
Ipak, Rusija je opasno zapostavila neke druge alate političke moći, što je u mnogim oblastima čini inferiornom u odnosu na geopolitičke rivale. Najbolniji utisak je to što deluje kao da kreatori ruske politike uopšte ne pokazuju svest o neophodnosti prilagođavanja realnosti mrežnocentričnih ratova 21. veka. Taj stav polako postaje sve dominantniji čak i u delovima ruskog političkog establišmenta. Tako Anatolij Lisickin, član Spoljnopolitičkog odbora Saveta federacije Rusije, u nedavnom intervjuu za Sputnjik iznosi slične stavove:
U Ukrajini smo takođe potcenili ono što se tamo događalo. U Ukrajini sam radio od 2008.(…) Hiljade mladih je odlazilo u Sjedinjene Države, tamo su prolazili obuku a cilj te obuke, tog programa koji su potpisale SAD i Ukrajina, bio je da se mladi nauče kako da ne vole Rusiju, da je Rusija agresor i da je Ukrajini uvek donosila rat, razdore, probleme. U celini gledano, sve smo to videli, ali smo potcenili, a znamo kakav je rezultat. Ne smemo dozvoliti da se to ponovi u Srbiji, jer i ovde je to moguće, zato što, već sam rekao, na informativnom planu zaostajemo za Zapadom. (…) Rusija treba da bude aktivnija u kontaktima sa Srbijom jer ne smemo izgubiti takav region u centru Evrope, gde imamo mogućnosti, bez obzira na pritiske koji stižu sa Zapada. Moramo da shvatamo da ovde imamo potencijal koji nam omogućava da se pozicioniramo bolje i na planu ekonomije, i na informativnom planu. Ako mi ne iskoristimo te mogućnosti, neću se iznenaditi ako se desi kao u Ukrajini. Zato moramo da izvučemo zaključke iz politike, prakse, iz apsolutno ravnodušne politike koju smo sprovodili u Ukrajini, kada smo videli šta se dešava…
Sputnjik: Ili, na primer, u odnosu na Crnu Goru. Ona je iskliznula…
Lisicin: Dobro kažete, iskliznula je, kao i Moldavija. Zato taj aspekt naše spoljne politike nije dovoljno vrednovan. Mi ne koristimo meku silu. Računamo samo na lidere(…)
Nasuprot Rusiji, SAD su dobro shvatile važnost onoga što se dogodilo 29. avgusta 1949. godine, kada je Sovjetski Savez uspešno testirao prvu nuklearnu bombu, čime su kardinalno izmenjene postavke tradicionalne politike moći. Od tog trenutka u svetu postoji „ravnoteža straha“ koja isključuje svaku pomisao na planiranje direktnog vojnog sukoba između najvećih svetskih sila, a na važnosti dobijaju do tada sekundarna sredstva u geopolitičkim nadmetanjima, poput kulturne subverzije, medijskih ratova, psiholoških operacija i drugih „mekih“ metoda. Tada je na Zapadu polako počela da sazreva svest o važnosti izgradnje globalne mreže za „ratove u mirnodopskim uslovima“. Upravo ta mreža će kasnije postati temelj strategije izvođenja „obojenih revolucija“.
Situacija danas nije mnogo drugačija. Dok se ruska medijsko-propagandna aktivnost svodi na manje ili više konvencionalno izveštavanje medijskih kuća RT i Sputnjik, Zapad nastavlja da plete mreže koje se kapilarno uvlače u sve pore društva, postepeno ga oblikujući u skladu sa svojim interesima. Dobar primer takvog delovanja u Srbiji je film Pored mene, koji je u subotu (21. 4. 2018.) emitovan na prvom programu RTS. Početnih desetak minuta je dovoljno da se stekne uvid u nimalo suptilnu narativnu pozadinu: mlada, urbana i društveno angažovana profesorka bori se protiv retrogradnog društva koje odbacuje ideje Petog oktobra, a u jednoj od prvih scena kažnjava učenicu nižom ocenom jer je rekla da iza puča 27. marta 1941. stoje Britanci (što je istorijska činjenica koja se kao takva izučava na Beogradskom univerzitetu).
Koliko je filmova, knjiga, romana, pozorišnih komada i nagrada u poslednjih 20 godina potrošeno da takva istorijska svest pusti korenje u našem društvu? Da li takvi procesi jasno ostavljaju trag u srpskoj kolektivnoj svesti, na primer u postepenoj ali primetnoj promeni stava o Kosovu? I kako će jedan narod koji se godinama sistematski preumljava (svejedno da li u Srbiji, Ukrajini ili Jermeniji) sutra uspeti da razlikuje prijatelja od neprijatelja, ili obojenu revoluciju od legitimne borbe za svoja prava i interese? Naravno, stoji argument da Rusija nije dužna da kreira našu – ili bilo čiju – kulturnu i medijsku scenu. Ali stoji i to da, kao velika sila, ne sme sebi dopuštati luksuz da joj se dešava ono što joj se dogodilo u Crnoj Gori, gde je jedan izrazito rusofilni narod za desetak godina gotovo potpuno politički i identitetski prekodiran. Da i ne pominjemo to da je Ukrajina danas jedna od najrusofobnijih zemalja na svetu, dok je do 2013. godine polovina njenog stanovništva glasala za nominalno proruske partije. Zaključak je jasan – ako želi da zaštiti svoje legitimne interese od agresivnih nasrtaja Zapada na političku, kulturnu i istorijsku svest prijateljskih naroda, Rusija ne sme dozvoliti da u tim zemljama nema nijednu televiziju ili novinski list, da i ne govorimo o prefinjenijim metodima delovanja, poput finansiranja filmskih i književnih projekata, tink-tenk instituta, nevladinih organizacija, tribina, foruma, festivala (pomenuti film je dobio nagradu na jednom filmskom festivalu), društvenih pokreta itd.
Valja istaći da je neophodno biti na oprezu kada se kritikuje ruska politika, upravo zbog pomenutih tendencija i pokušaja da i naša zemlja bude uvučena u antiruski tabor. U tom procesu se može lako dogoditi da dobronamerni kritičari postanu korisni idioti raznih „profesionalnih stručnjaka“ koji će nas – tobož racionalnim i nepristrasnim argumentima – ubeđivati da je Rusija slaba i da nam ne preostaje ništa nego da se okrenemo Zapadu. Nikada ne treba ispuštati iz vida da naša zemlja na spoljnopolitičkom planu nema nijednu prijateljski nastrojenu veliku silu osim Rusije.
Ipak, upravo naše ispoljavanje nezadovoljstva određenim aspektima ruske politike može ubrzati njenu promenu u željenom pravcu, barem kada je reč o našoj zemlji. A stvari stoje tako da Rusija pod hitno mora više da se angažuje u borbi protiv kulturno-medijske dominacije Zapada u Srbiji, jer su SAD, i pored već solidnih pozicija, pokrenule novu veliku medijsku ofanzivu. Tako fond KKR (na čijem čelu je bivši šef CIA Dejvid Petreus), u čijem vlasništvu se već nalazi veliki broj medija u Srbiji, poput televizije N1 ili internet portala Blic.rs (najčitanijeg u zemlji), zvanično najavljuje da je za kupovinu medija u našoj zemlji namenio novih 300 miliona evra. Osim toga, vlasnik TV Pink Željko Mitrović u ponedeljak je potvrdio da mu je isti fond ponudio 500 miliona evra za kupovinu njegove medijske kuće i njenih ćerki-kompanija.
Ukoliko Rusija nastavi pasivno da posmatra ovakav medijski desant Zapada na Srbiju, nije nemoguće da Jerevan sutra stigne u Beograd, i da se probudimo gledajući konferenciju za štampu Saše Jankovića na kojoj govori da je Rusija prijateljska zemlja, ali da on u odnosima sa Moskvom planira da pristupi rešavanju nekih problematičnih pitanja, u skladu sa intersima srpskog naroda.
