Sumnju u to da u središtu moći globalističke elite postoji vaninstitucionalni mehanizam uticaja otklonio je smenjeni direktor FBI, Džejms Komi. On je prvog dana promocije svojih memoara ‘Viša lojalnost: istine, laži i vođstvo’ rekao: „Postoji duboka država, u smislu skupa ljudi iz CIA, NSA, FBI, vojnih službi Sjedinjenih Država koji strasno brinu o tome da li je nešto ispravno, koji strasno brinu o vrednostima o kojima pokušavamo da govorimo… To je duboko, zapravo je neizmenljivo. Nijedan predsednik nije mogao da je zajebe u mandatu. Bile bi potrebne generacije da promene suštinu kulture američke armije, savezno sprovođenje zakona, obaveštajnu zajednicu… Postoji balast, u Americi, postoji duboki balast. Ne postoji duboka država protiv izabranog rukovodstva. Zapravo, poštovanje vrednosti i lojalnost naciji čini sve koji su balast ove zemlje da očajnički žele da izabrano rukovodstvo uspe.“
SIRIJSKA PROTIVUSLUGA SAUDIJCIMA
Sad, kada nema više razloga za sumnju u kabalističku pozadinu u osnovi neoliberalne globalističke moći, mnogo toga dobija smisao. Oružani napad na Siriju, iznuđen propagandom laži o upotrebi hemijskog oružja, na primer, demonstrirao je moć duboke države. Nisu američka duboka država i vlast u senci protiv upotrebe hemijskog oružja. Svojevremeno su ga isporučili Sadamu Huseinu za upotrebu protiv Iranaca. Pre će biti da ovaj čin ima veze sa razlogom prve zvanične posete predsednika Trampa Saudijskoj Arabiji, države sa kojom SAD imaju odnos utemeljen na nafti i novcu. Da li bi Saudijci pristali na enormnu kupovinu proizvoda američkog vojno-industrijskog kompleksa bez protivusluge? Ta usluga je, po logici stvari, morala biti i u interesu globalista. Kako se ispostavilo da je glavna meta globalističke elite Rusija, podrška teroristima u Siriji deluje kao posledica koristoljublja. Ta akcija, koju su isforsirali duboka država i vlast u senci, ne samo da nije u skladu sa proklamovanom politikom aktuelnog predsednika, već i njen cilj nije u duhu vrednosti o kojima kabala navodno „strasno brine“. Intervencionizam protiv izabrane sekularne vlasti zarad islamske teokratije nema veze sa „ocima osnivačima“, ali ima sa ličnim predrasudama, koje danas šire i neki Trampovi saradnici, poput Nimrate Hejli, a najviše „odeljenje za zabavu“ vlasti u senci i duboke države, u filmskoj industriji, muzičkoj industriji i delu naučne zajednice, koje su praktično u funkciji psiholoških operacija, otupljivanja zdravog razuma.
Amerikanci mogu da se nadaju da bi senku i dubinu establišmenta zaverenog protiv čovečnosti i demokratije mogao da osvetli postupak po tužbi dela nomenklature, Demokratskog nacionalnog kongresa, protiv svih koje krive za izborni poraz Hilari Klinton. Radi se o puču neoliberalnih lažova protiv ostatka kabale, koji može da omogući spoznaju o unutrašnjem mehanizmu globalističke moći. Svaki pomak koji bi kabalu najmoćnijeg aparata zloupotrebljenog u funkciji neoliberalnog globalizma vratio u demokratske institucionalne okvire predstavljao bi doprinos uspostavljanju ne samo normalnih međunarodnih odnosa, već i ljudskosti.
U međunarodnim odnosima, globalistička elita deluje sa pozicija kao da nema zamene za dolar. U praksi, međutim, finansijskim mehurima, stvorenim da se održava globalni finansijski poredak, nedostaje sve više novca. To za globaliste generiše rizik, ali ne zbog dolara, već zbog funkcije u kojoj je dolar instrumentalizovan. Podrivanje samog dolara počelo je kada je u korpu valuta MMF-a uveden juan, valuta najsolventnije svetske privrede, a posebno kada je Kina pokrenula prvu međunarodnu naftnu berzu koja ne koristi dolar za obračun.
GLOBALNO EKONOMSKO RESETOVANjE
U prilog dolaru ne ide ni razvoj kriptovaluta i blokčejn tehnologija, koje MMF i globalne finansijske institucije vide kao potencijalno revitalizujuće za novčane transakcije, u okviru globalnog ekonomskog resetovanja. Globalno ekonomsko resetovanje ne tiče se neposredno ni američke valute niti trenutnih sukoba. Radi se, u suštini, o težnji za daljom finansijskom centralizacijom imovine i konsolidacijom globalne moći. Krize samo pripremaju javnost da je neophodno neko resetovanje. Tako aktuelni sukobi dobijaju smisao kao podrška globalnoj finansijskoj tiraniji, pa je i rat u Siriji korak u tom pravcu, u smislu da može da posluži kao izgovor za trgovinski rat. Pravi sukob je između slobode i lažljivih globalista, koji se trenutno odvija na nivou činjenica i načela naspram dezinformacija i straha.
Za kabalu najmoćnije sile tog establišmenta, nivo rizika dodatno uvećava to da Kina, sa zvanično 1.842 tona zlata, ako bi je podržala Rusija, koja ima više 1.890 tona, već sad može da destabilizuje valutu SAD deponovanjem instrumenata denominovanih u dolarima. Indikativano je da razvijene države, počev od Nemačke i Holandije do nedavno Turske, povlače iz SAD svoje zlatne rezerve. To je pokazatelj nervozne u pogledu dolara. Kako zlato ima funkciju zaštite od finansijskih, komercijalnih i valutnih ratova, izgleda da se očekuje njihovo produbljivanje. Rusija zlato većinom poseduje lokalno, što joj omogućava prednost u zaštiti svojih finansija, a Kina takođe ne dozvoljava izvoz rude zlata. Gomilanje rezervi zlata izvan Zapada moglo bi pokrenuti globalne promene. Trenutno, uz kredite obračunate u dolarima, dužnik preuzima rizik cene dolara i monetarne politike SAD i ti pritisci bitno određuju globalni dužnički sistem. Zapad sve više uz Rusiju i Kinu doživljava i Tursku kao pretnju, u jednom ili drugom obliku, i nastoji da joj oteža međunarodnu trgovinu. Kroz sankcije ili carine, počinje da se oseća težina SAD i saveznika. Zlato uklanja deo rizika, a taj potencijal i važnost držanja zlata shvatile su Rusija, Turska i Kina.
PRAKSA SISTEMATSKOG IZRABLjIVANjA
Pokretač ljudskog ponašanja su emocije. One služe da se povezujemo sa onim što je zaista važno. Govor emocija je način da se potrebe sreću sa okruženjem i da se obezbedi mesto u grupi. Našu percepciju važnog, međutim, narušavaju „ljudi“ sa treniranim emocijama, koje su same sebi svrha. Kada „ljudi“ sa treniranim emocijama teže vrednostima koje nisu zajedničke, emocionalna inteligencija služi za manipulaciju. Predsednik Tramp je, reagujući na citirani istup Komija, ukazao na problem nepravde, da Komija nadležni organi nisu teretili zbog odavanje tajnih informacija medijima, dok je savetniku za nacionalnu bezbednost Majklu Flinu istraga FBI „potpuno uništila život i karijeru“. S tim u vezi, on je postavio pitanje „da li je to način na koji život treba da funkcioniše?“. Ono ima i širi kontekst. Ko u demokratiji može nekažnjeno da plasira informacije i dezinformacije i laži, da bude iznad zakona i uživa standarde različite od onih koji važe za sve? Za razmišljanje o pravdi, neizostavno treba imati na umu da je upravljanje novcem uvek političko i da se politička moć crpi iz upravljanja novcem. Da bi se razumeo aktuelni položaj ljudskog bića, u kontekstu pravde, treba sagledati i aspekt političkog i pravnog okvira delovanja novca. 
Globalističke kabale, osim na nivou verbalne „brige“ i zvučnih kovanica, nemaju poštovanje za ljudsko biće. Parasistem jeste vešto prikriven iza institucija i propisa, ali su metodi izrabljivanja naroda sve očigledniji. Spoznaja o tome je došla iz SAD, gde su tri penziona fonda tužila Banku Amerike, Kredi Svis, Morgan Stenli, UBS i DžP Morgan, šest od vodećih globalnih investicionih banaka zbog mahinacija na bilionskom tržištu novca koji radni ljudi odvajaju za starost. Do pre samo trideset godina zapadni kapitalizam je bio na putu ka privredi u vlasništvu radništva, preko investicija iz njihovih penzionih. (1). Ekonomija je do danas postala još zavisnija od dostupnosti realnog kapitala, ali je nešto sporno u upravljanju ovim sredstvima. (2). Ispostavlja se da se novac iz penzionih fondova koristi za velike naknade investicionim bankama, da bi omogućile neposredne kontakte sa menadžerima entiteta u koje se ulaže, za plaćanje skupih istraživanja (prepuna friziranih tabela i generalno beskorisnih) da bi se ulagalo u entitete koje su klijenti samih banaka…
Isisavanje penzionih fondova samo je jedan od načina sistemskog izrabljivanja, ali je najbolniji zato što udara na deo stanovništva koja je sve manje u prilici da se aktivno bori za sebe. Generalno, veza globalističke kabale i tiranije kojoj teže sa običnim čovekom održava se u izdvajanju privilegovane manjine od svih ostalih koji služe samo za izrabljivanje. Fondovi sa stabilnim punjenjem, poput pomenutih penzionih, najočitiji su primer izrabljivanja. O njihovoj degeneraciji u pravno, politički i ekonomski iracionalne mehanizme svedoči to da, generalno, s jedne strane, ostvaruju dobit na aktivnostima koje ih siromaše, s druge strane, istovremeno finansiraju i vlasti koje donose zakone, primenjuju propise i obezbeđuju subvencije kako bi se obezbedile neke potrebe iz sektora u koje se ulaže, poput zdravstva.
FINANSIJSKI PUČ
Ovakva praksa zloupotrebe tesno je vezana za neoliberalni koncept javnih rashoda. Danas, sve države imaju visoke zvanične spoljne dugove, ali uz njih postoje i prilagođavanja budžeta koja se ne mogu dokumentovati. Neka od prilagođavanja se prenose kako bi se stvorila sredstva i tehnologije u vlasništvu privatnih investitora, pa čak i da se plaćaju nevladine organizacije da rade posao države. Veliki deo tog transfera finansira se kupovinom državnih hartija od vrednosti, čiji su značajni kupci upravo penzioni fondovi. Tako finansijske operacije države indirektno postaju u funkciji transfera štednje iz fondova ka privatnim investitorima. Imovina onih koji kroz fondove štede za starost postaje „dođem ti“ od njih samih kao poreskih obveznika koji finansiraju vladu. Rezultat, u svetu u kojem se kamatne stope politički drže izuzetno niske, jeste to da administracije počinju da vrše operacije pranja novca iz privatne štednje u netransparentni deo budžeta.
Da li život treba da funkcioniše tako da nema obaveze da se ne dozvoli sistematski odliv privatne štednje? Ideal privatizacije je, nekim čudom, doveo do rasta državnih izdataka i troškova državnih usluga, kao i do uništavanja ekonomske vrednosti, ali i prenosa troškova ovog procesa na najšire slojeve stanovništa. Ako se parama ljudi upravlja centralno, za očekivati bi bilo da postoji odgovornost za stabilan prinos investicija, kojeg nema. Iz toga sledi pitanje uticaja na monetarne i fiskalne politike. Sniženje kamata smanjilo je povraćaj od fiksnih prihoda, dok je odliv valuta kroz operacije izbegavanja poreza, zaštite investicija i slično (hedžing, ofšoring, subvencije…) doveo do većih prinosa od nekretnina i zabave, što za posledicu ima dugoročno neracionalnu alogaciju kapitala (bez privrednog sistema). Jasno je da bi fondovi sa stabilnim punjenjem, koji raspolažu zdravim kapitalom, morali da imaju veći uticaj na monetarnu i fiskalnu politiku, umesto pasivnog finansiranja.
U osnovi je problema je to što zaštita investitora i odliv novca iz administracije (subvencije, inflacija…) praktično predstavljaju „finansijski puč“, koji pomera težište politike. U tom modelu, fondovi poput penzionih služe da obezbede kapital bez rizika i besplatnan kapital za insajdere, a s druge strane, ne samo da su ulagači prinuđeni da finansiraju tuđe greške, već se prema njima ne poštuje ni obaveza odgovornog upravljanje njihovim parama. Na taj način svi doprinose da bogati dobijaju garantovanu korist. U finansiranju u senci, rizik je potpuno prebačen na stanovništvo, kojem uz to i banke, uprkos niskim troškovima kapitala, naplaćaju visoke kamate na kreditne kartice i zajmove, što nužnom odlikom takvog poretka čini rastuću nejednakost.
Namerno ili slučajno, Tramp je pogodio temu. Ako narod, kako umišljaju neoliberalni globalistički paraziti u senci i u dubini, treba prikriveno da zastupaju i da se na njegovoj muci vajde nadobudne strukture, mimo javnih institucija, širi se prostor za vladavinu izvan zakona (tiraniju), a sa njom i za nekažnjeno izrabljivanje. Zato je danas zaista potreban odgovor na pitanje da li je ovo čega smo svedoci način na koji život treba da funkcioniše?
UPUTNICE
1. Drucker, Peter, The Unseen Revolution: How Pension Fund Socialism Came to America, London: Heinemann, p. 47
2. Clark, Gordon, Unions and Communities Under Siege: American Communities and the Crisis of Organized Labor, Cambridge: Cambridge University Press, 1989, p. 68
