Tvrtko Jakovina: Istinu o Jasenovcu ne može da određuje nikakva komisija

„Srpsko društvo želi da se zaborave devedesete, a hrvatsko ne želi da izađe iz devedesetih“

Odnos Hrvata i Srba svakako nije na najnižoj tački ako se gleda stotinak ili više godina u prošlost, a nesreća je što političari sa jedne i druge strane više vide i govore o bolnim tačkama neslaganja nego o pozitivnim stvarima koje su povezivale dva naroda, tvrdi Tvrtko Jakovina, profesor istorije na zagrebačkom Filozofskom fakultetu.

Optimističan baš i nije, pa u intervjuu za „Novosti“ predviđa da će se o temama koje danas toliko podižu temperaturu na ovim prostorima razgovarati još najmanje sledećih tridesetak godina. Za zloglasni Jasenovac ne treba nikakva međunarodna komisija, a Hrvatska je sama kriva što je sada u situaciji da je i austrijska krajnja desnica optužuje zbog stava prema antifašizmu i koketiranja sa ustaštvom, uveren je ugledni hrvatski istoričar.

Postoji li „recept“ kako bi se izbegla sporenja oko istorije, koja već decenijama opterećuju srpsko-hrvatske odnose?
— Mogu vam jednostavno odgovoriti. U svakom takvom slučaju, koji nije jedinstven samo kod Hrvata i Srba, bilo bi najbolje da se obe istoriografije pridržavaju pravila struke. Ako radite po normalnim propisima, onda je to moguće, kao što mogu Francuzi i Britanci, a u nekim slučajevima i Nemci i Francuzi. To bi trebalo da bude i put između Hrvata i Srba, ali to nije samo stvar dobre volje, niti istoriografije, već ukupnog stanja u društvu.

Hoćete reći da istorija za političare na Balkanu postaje plodno tlo da nastave sa politikama razdvajanja?
— U društvima koja su racionalna, manje emotivna, u kojima se ljudi bave i drugim važnijim stvarima za život lakše je razgovarati o teškim i bolnim istorijskim temama.

Sa obe strane stalno se čuju zahtevi za izvinjenje. Da li je to put da Hrvatska i Srbija prevladaju prošlost?
— Videlo se da ništa nije dovoljno, da nijedno izvinjenje nije shvaćeno kao iskreno. Očigledno postoji želja da se ostane na tački u kojoj srpsko društvo želi da se zaborave devedesete, a hrvatsko ne želi da izađe iz devedesetih. Ako se u tom krugu vrtite ne može ni nauka pomoći. Ako uvek postoji potreba da se osudi, izvine, ogradi, ne može se izaći iz tog kruga. Pogotovo ne u slabašno izgrađenim i ne do kraja demokratskim društvima kao što su naša.

A ima li nade da se u budućnosti ipak nešto pokrene?
—  Ne verujem, mislim da se neće ništa bitno dogoditi. A najgore bi bilo kada bi se očekivalo od struke, istoriografije da se napravi iskorak. Struka je u gorem stanju nego što je bila, a nikada nije bila osobito jaka.

Kada gledamo odnos Srba i Hrvata u poslednjih stotinak godina, da li je ono što danas vidimo najniža tačka?
— Ne, apsolutno nije. Odnos Srba i Hrvata bio je u istoriji različit, ali ako imate istoriografije i politike koje neprestano naglašavaju najlošije segmente ili sukobe, naravno da gradite i takvu budućnost. Onda je cilj da se ti odnosi ne popravljaju. Ako bismo imali politike koje će naznačavati pozitivne elemente, a njih i te kako ima, svima bi nam bilo bolje.

Ali, očigledno nema takve želje?
— Tačno, nemamo tu želju ni kod političkih elita, a velikim delom ni kod običnih građana. Puno je jednostavnije svakoj nacionalističkoj vlasti da vlada ako samo naglašava negativno, krituje druge, večno priziva nepravde. Ljudi ne žele složene priče, već jednostavne formule po kojima smo mi uvek žrtve, a drugi uvek agresori, i to postaje sjajna priča.

Stalno se vraćamo temi Jasenovca, a sada je došao i taj zajednički predlog Kolinde Grabar Kitarović i Ivana Zvonimira Čička o međunarodnoj komisiji?
— Nema komisijskog određivanja prošlosti. Rekao bih da je predlog Grabar Kitarović i Ivana Zvonimira Čička onoliko ozbiljan koliko su bile pozitivne reakcije na njega. Na taj način se ne usaglašava istorija.

A šta treba uraditi da se dođe do istine o Jasenovcu?
— Treba se naučnim metodama prići najbliže, a mislim da smo otprilike i došli do toga. Više ne govorimo o 700.000 žrtava, jer je taj podatak isti kao onaj o 130 žrtava. Što se tiče ljudi koji su to istraživali ozbiljno nemate takvu nakaradnu situaciju, već uravnoteženu, ali stravičnu brojku. Tako se to radi, ne komisijama.

Kako bi uopšte toliko godina posle rata mogla da se oformi komisija, šta bi ona radila?
— To nije realno. O čemu bi trebalo raspravljati – da neki govore o 700.000 žrtava, neki o 84.000, pa da se onda „nađemo“ na 200.000!? To nije put, već besmislen, a za naučnike uvredljiv predlog.

Da li je Poverenstvo za suočavanje sa prošlosti, koje predlaže da se „Za dom spremni“ zabrani, ali dozvoli na HOS-ovoj zastavi, korak napred?
— Poverenstvo je potvrdilo postojeće stanje i to nije nikakav put. Kupljeno je zapravo vreme predsedniku hrvatske vlade Andreju Plenkoviću, koji nije doneo političku odluku. Tako to nije odluka pozdravu „Za dom spremni“, već odluka o Hrvatskoj 2018. godine. Dakle, pitanje da li Hrvatska 2018. godine želi da bude vezana uz ustaštvo.

Ali stava oko toga nema, pa otuda i kritike da je upravo tako, da mnogi u Hrvatskoj žele da se vežu za ustaštvo…
— Ako oko toga nema stava, a očigledno je da nema, imate ovu situaciju u kojoj Hrvatska živi. Ali, to povlači posledice, jer takva politika nas je dovela do toga da je u Austriji postignut konsenzus krajnje desnice i krajnje levice da se Hrvatima ne dopusti da obeležavaju Blajburg na način kako to žele. A Austrija nam je bila najsklonija. To sigurno nije pokazatelj dobrog ugleda Hrvatske.

Sada sledi obeležavanje „Oluje“, pa i novi sporovi oko toga?
— Tema oko „Oluje“ dugo će se „zatvarati“, a na način kako se pristupa našoj istoriji iz devedesetih možemo da zaključimo da ćemo još trideset godina voditi sličan tip razgovora. Najmanje.

A šta je sa istoričarima?
— Narativ dela njih u Hrvatskoj je zatvoren i deluje od Livna do Bregane. Oni su srećni s tim narativom jer im u Hrvatskoj obezbeđuje privilegije i ugodan život. Ali onda niste u mogućnosti da komunicirate sa ozbiljnim istoriografijama.

KRITIKE I OD AUSTRIJSKE DESNICE
Ove godine uoči komemoracije u Blajburgu došle su najoštrije kritike od strane Austrije na račun hrvatskih neofašista, a sam skup je proglašen najvećim okupljanjem neonacista u Evropi?
— Tako je, ali me to nije iznenadilo. Austrijanci imaju sami poteškoća sa svojom desničarskom vladom kada je u pitanju odnos prema prošlosti. Najlakše je tako bilo pokazati kakav je odnos Austrije prema antifašizmu baš na primeru Hrvata. A ujedno se i pokazalo koliko Hrvatska danas znači i šta se misli o njenom odnosu prema prošlosti. A da sve bude dovedeno do kraja je i činjenica što su takav stav i takve kvalifikacije vezane za Hrvate došli od ekstremne austrijske desnice, koja se, naravno, i sama pere i želi prikazati da sudeluje u evropskoj priči.

Ali, posledice su za Hrvatsku svakakao značajne, jer se želi pokazati da ona ne učestvuje u toj evropskoj priči u kojoj niko ne dira značaj antifašizma?
— Hrvatska je sama sebe sa svojim odnosom dovela u takvu situaciju. Niko drugi.

HRVATSKA PUCA SEBI U KOLENO
Iz Srbije kritikuju Hrvatsku, pre svega današnju vlast, da nema pravi odnos prema NDH i ustaštvu. Kakav je vaš utisak?
— Moj je utisak da je Hrvatska sebi, što se tiče odnosa prema Drugom svetskom ratu i antifašizmu, dvadeset i osam godina pucala u koleno. Sada se našla u situaciji koja je posledica delovanja hrvatskih desnih političkih elita, ali i onih koji su tome sekundirali. Hrvatska interpretacija prošlosti je ismevana u Sloveniji, Austriji i Srbiji i postaje politički teret. To se dogodilo ne zato što su drugi nas napadali, nego što su Hrvati sami doveli do ove situacije.

 

Autor Jurica Kerbler

 

Izvor Večernje novosti, 30. april 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u