„Balkanska grupa“ i južni zid EU

Zašto je potrebno da Beograd, Atina, Sofija i Bukurešt formiraju funkcionalan blok

Za pravilno razumevanje geopolitike Balkana dve stvari su od fundamentalnog značaja. Prvo, kao granična oblast između Evrope i Bliskog istoka, koja predstavlja i istočnu kapiju Mediterana i – da se poslužimo Hantingtonovom klasifikacijom – kontaktnu zonu tri civilizacije – zapadne, pravoslavne i islamske, Balkan je poprište stalnog nadmetanja nekolicine sukobljenih geopolitičkih vektora. Ti vektori su nemački centralnoevropski kontinentalizam, rusko evroazijstvo, turski neoosmanizam i angloamerički atlantizam. To znači da je uticaj, pa i prisustvo stranog faktora na Balkanu konstanta, a ne izuzetak.

Drugo, država koja predstavlja geografski stožer Balkana, njegovu osovinu, odnosno srce, jeste Srbija. Ne samo što je takav središnji položaj uticao na formiranje autentične kulture – koja, iako svoje uporište ima u pravoslavnom duhovnom identitetu i sistemu vrednosti koji iz njega proističe, obuhvata i elemente evropske, odnosno zapadne, i islamske civilizacije – nego je odredio i geopolitičku sudbinu Srbije kao balkanskog „hartlenda“, odnosno faktora integracije regiona. Ova geopolitička sudbina Srbije do sada se manifestovala u nekoliko oblika – u Srednjem veku u formi Dušanovog carstva i u Novom veku u formi dve Jugoslavije.

Kao takva stožerna zemlja, Srbija se nikada nije mirila sa vazalnim statusom, a u spoljnopolitičkom nastupanju uvek je težila samostalnosti, često i u obimu koji je prevazilazio njene mogućnosti. U tom smislu srpski slobodarski duh je jednim značajnim delom i produkt geografije.

Uprkos porazima koje je 20. vek doneo srpskom narodu i stanju trenutne hegemonije koju je atlantistički geopolitički vektor na štetu srpskih interesa ostvario na Balkanu, ovaj osovinski karakter Srbije i slobodarski mentalitet srpskog naroda ostali su nepromenjeni. To i u 21. veku nameće pitanje realizacije srpske ideje, ideje slobodnog Balkana okupljenog oko Beograda.

UČEĆI NA GREŠKAMA
Protivno jugonostalgičarskom refleksu jednog dela javnosti, odgovor na ovo pitanje ne leži na Zapadu – bilo onom neposrednom, definisanom kao „Zapadni Balkan“, bilo onom daljem koji se već gotovo 30 godina bavi drobljenjem Balkana na što sitnije i što zavisnije jedinice – nego na Istoku, kako onom neposrednom, tako i onom daljem.

Naime, kada analiziramo usud Jugoslavije, kako stare, tako i nove, ne možemo zaobići činjenicu da su centrifugalni procesi u njoj bili uzrokovani veštačkim okupljanjem naroda koji pripadaju različitim civilizacijskim krugovima. Kao takvi, oni su bili podložni političkoj mobilizaciji epicentara svojih civilizacija na način koji je stvarao stalne konflikte. Različiti civilizacijski kodovi dovodili su do suprotnih političkih opredeljenja, pa su u vremenima kriza strani faktori to sa lakoćom koristili u cilju razbijanja države Južnih Slovena.

Prema tome, učeći na greškama iz prošlosti, ali i na uspešnim primerima iz sadašnjosti, srpska geopolitika bi morala da se usredsredi na integrativne projekte sa civilizacijski srodnim državama regiona sa kojima nema gorućih spornih pitanja – u prvom redu Grčkom i Bugarskom, ali i Rumunijom i Makedonijom. (Naravno, povezivanje sa Republikom Srpskom, pa i BiH pod određenim uslovima, se podrazumeva, ali to nije predmet ovog članka.)

Mnogo je istine u izjavi koju je avgusta prošle godine pred premijerima Grčke i Bugarske u Solunu izrekao Aleksandar Vučić: „Zajedno smo ne trostruko, nego desetostruko snažniji“. Potom je precizirao: „Snažniji smo kad smo zajedno nego kad nastupamo odvojeno. Mogli bismo taj model da koristimo češće i da se u različitim pitanjima postavljamo jedinstveno i zajednički, i time dobijamo neuporedivo bolje rezultate za naše tri zemlje“.

Ovakav model nedaleko od Balkana postoji već gotovo trideset godina. To je slabo poznata Višegradska grupa, poznata i kao Višegradska četvorka (V4), koja od 1991. okuplja Poljsku, Češku, Slovačku i Mađarsku. Ovaj kulturno-politički savez četiri suverene centralnoevropske države, koje dele zajednički katolički verski identitet i tradiciju političkog konzervativizma, funkcioniše kao svojevrsna geopolitička čaura u čijim okvirima članice ravnopravno unapređuju ekonomsku, vojnu, bezbednosnu, kulturnu i energetsku saradnju. One prema drugim subjektima nastupaju solidarno, a njihovo članstvo i egzistiranje unutar EU obeleženo je oslanjanjem na stabilno zaleđe koje pruža V4. Danas predstavljaju jedan od najvitalnijih delova čitave EU, a ključ stabilnosti ovog bloka jeste upravo njegovo utemeljenje u zajedničkom civilizacijskom identitetu.

ZID KOJI BRANI EU
Dosta je razloga za balkanske pravoslavne zemlje da stupe u sličan model integracije. Zajedničko pravoslavno-vizantijsko nasleđe je samo jedan od njih. Srbija, Bugarska i Grčka zajedno predstavljaju tržište od gotovo 25 miliona ljudi (sa Rumunijom i celih 45 miliona), razmeštenih na svetski značajnom saobraćajnom čvorištu koje povezuje Evropu sa Azijom. Ovakva geografska pozicioniranost će u nastupajućoj eri kineske inicijative Pojas i put, kao i zavisnosti Evrope od ruskih energenata, imati sve veći značaj i mogla bi da se konvertuje u direktnu ekonomsku i energetsku korist.

Migrantska kriza je pokazala i svu neophodnost bezbednosne saradnje ovih zemalja, što je odlično formulisao i bivši rumunski premijer Mihai Tudose kada je primetio da bi Srbija, Bugarska, Grčka i Rumunija mogle da budu „i kapija EU, ali i zid koji brani EU“. Osim toga, njihova geopolitička solidarnost bi imala i veći kapacitet da neoosmanističke ambicije Turske održava na miroljubivom nivou ekonomije i energetike, odvraćajući Ankaru od agresivnijeg političkog nastupanja na Balkanu (što je interes koji dele i Srbija, i Bugarska, i Grčka). Članice ovakve „Balkanske grupe“ bi negovanjem spoljnopolitičke solidarnosti lakše očuvale sopstveni suverenitet, naročito u vremenu sve većih pritisaka na region.

Srbiji bi ovakav oblik regionalne integracije posebno koristio. Povezivanjem sa Grčkom, Bugarskom i Rumunijom u solidaran blok, Srbija bi donekle relaksirala opasno stanje kontinentalne izolacije u koju je atlantizam gura, unapredila svoju međunarodnu poziciju i bezbednost, dobila posredan pristup morima i nove podsticaje ekonomskom razvoju. Rumunija je već sada četvrti najznačajniji trgovinski partner Srbije, a rast trgovinske razmene je primetan i prema Bugarskoj. Očekuje se da će trgovinska razmena Srbije sa Grčkom, Rumunijom i Bugarskom ove godine ukupno dostići tri milijarde evra.

Povezivanje olakšava i to što Srbija sa Rumunijom i Bugarskom ima stabilne granice, a Grčka i Rumunija nisu priznale nezavisnost Kosova. Ukoliko bi Beograd uspeo da ubedi Sofiju da povuče priznanje ove albanske pseudodržave, Srbija bi u takvom novom balkanskom savezu imala i dodatnu podršku odbrani svog teritorijalnog integriteta i oslonac suzbijanja velikoalbanskog ekspanzionizma, u čemu deli zajednički interes sa Grčkom.

Konačno, ukoliko bi Beograd, Atina, Sofija i Bukurešt uspeli da formiraju funkcionalan blok, njegov ekonomski dinamizam i bezbednosno okrilje zračili bi silom privlačnosti koja bi u njega vremenom privukla i Makedoniju, Crnu Goru i BiH, formirajući istinski respektabilan geopolitički entitet, koji bi se protezao od Jadrana do Crnog mora i od Panonije do Mediterana.

STOPAMA MILOVANA MILOVANOVIĆA
Naravno, sve ovo nije nimalo lak zadatak. Osim Srbije, ostala tri ključna aktera ovakvog povezivanja su članovi NATO i EU, što u velikoj meri sužava njihov manevarski prostor za samostalno suvereno delovanje. Geopolitička pasivnost Beograda prepustila je i Crnu Goru ovoj alijansi, a, po svemu sudeći, u njenim redovima će se uskoro naći i Makedonija. Međutim, iako ovo jesu prepreke, one nisu nesavladive. Integracija balkanske grupe na ekonomskom planu, od kog bi sve i trebalo da počne, potpuno se neometano može odvijati unutar okvira koje postavlja EU. Isto važi i za zajedničke infrastrukturne projekte. Zajednička bezbednosna politika takođe bi mogla da se formuliše na način koji bi bio komplementaran EU formatu, i to ne samo povodom kontrole protoka migranata i borbe protiv terorizma već i kao garant stabilnosti ovog dela sveta. Priključenje Srbije borbenoj grupi EU pod komandom Atine „HELBROC“ pruža dobar osnov za izgradnju i unapređenje interoperabilnosti naših oružanih snaga sa vojskama Grčke, Bugarske i Rumunije.

Moguće je, dakle, uspostavljati određene mehanizme ovakve balkanske integracije mimo NATO, pa čak i mimo EU. Štaviše, kako EU bude sve više zaokupljena sopstvenim redefinisanjem i reformisanjem, to će i svest njenih balkanskih članica o njihovoj perifernoj prirodi u odnosu na bogato jezgro Unije bivati sve jača, što će regionalne projekte saradnje činiti sve atraktivnijim.

Beograd mora biti spreman da u pravom trenutku istupi sa pravom ponudom, da udari temelje i postavi dugoročne ciljeve ovakve integracije. Naravno, ukoliko želi da postigne bilo kakav napredak, Beograd ne bi smeo da sebe nameće kao lidera ovakvog saveza, čak ni kao „prvog među jednakima“, već prosto da ima konstruktivan pristup povodom projekta koji bi celom regionu doneo korist.

Pri tome je važno da srpska javnost prevaziđe ne samo infantilnu (i geopolitički samoubilačku) jugonostalgiju nego i istoricistički animozitet prema Bugarima, uzrokovan negativnim iskustvima iz dva svetska rata. Ne samo što je Srbija nečasnim napadom na Bugarsku u vreme njene borbe za oslobođenje od Turaka 1885. otvorila Pandorinu kutiju mržnje između dva pravoslavna naroda, nego što je taj animozitet u današnjim geopolitičkim okolnostima potpuno deplasiran. Nije Bugarska ta koja, poput nekih naših suseda, integriše svoju naciju na mržnji prema Srbima i nisu Bugari ti koji teže komadanju srpskog etničkog prostora.

Za kraj, valjalo bi podsetiti se da je srpsko-bugarska saradnja jednom već dala veličanstven rezultat za čitav Balkan. Zalaganjem srpskog i bugarskog predsednika vlade Milovana Milovanovića i Ivana Gešova stvoren je Balkanski savez, koji je 1912. pravoslavnim narodima od Jadrana do Crnog Mora doneo radost slobode od turskog zavojevača, istovremeno sprečavajući austro-nemački element da interveniše protiv takvog razvoja situacije. Nema sumnje da bi ovaj koncept i u 21. veku mogao da urodi bogatim plodovima.

Kolumna, Politika
Pratite nas na YouTube-u