Da li se Netanjahu zaigrao?

Rat sa Iranom ne želi nijedna sila, pa ni SAD, jer nije dobar za privredu i uvukao bi SAD u problem iz kojeg ne bi lako izašla

Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je objavio da Iran održava program nuklearnog naoružavanja. Netanjahu, koji je svojevremeno obavestio svet kako Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništenje, tvrdnju je izneo uz estradnu prezentaciju CD-ova i dosijea u pozadini. Prema pisanju „Njujork tajmsa“, izraelski špijuni su u januaru 2018. godine navodno u noćnoj operaciji ukrali pola tone tešku tajnu arhivu o iranskom nuklearnom programu. Državni sekretar SAD, Majk Pompeo je, po povratku sa Bliskog Istoka, izjavio da je pregledao dokumente (?!) i da „jasno pokazuju da su… Iranci nastavili da lažu svoj narod“.

Ono što je Netanjahu govorio, međutim, već je bilo sadržano u izveštaju Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA GOV/2015/68 (2015)), pre potpisivanja sporazuma kojim je Iran obustavio svoj nuklearni program. Američki sekretar odbrane Džejms Matis ponovo je dokazao da njegov nadimak pre priliči političarima bez profesionalne karijere, i izjavio je da su odredbe o inspekciji dobro dizajnirane kako bi se otkrila eventualna iranska kršenja sporazuma. Predsednik Tramp, koji od predizborne kampanje tvrdi da je taj sporazumom najgori dogovor ikada (zato što obavezu Irana ograničava na sedam godina) sada preti sankcijama, a evropske diplomate pokušavaju da izdejstvuju uzržanost američke administracije prema Iranu, gde Francuska i Engleska imaju ukorenjene interese.

NETANJAHU JE GOVORIO NEISTINE
Ono što je istup Netanjahua suštinski eksponiralo je to da je merodavna agencija UN ponovila da nema „verodostojne indikacije o aktivnostima u Iranu koje su relevantne za razvoj nuklearnog eksplozivnog uređaja nakon 2009. godine“. Tvrdnja kontrolnog tela, imajući u vidu da je praktično nemoguće da se o bilo kom tekućem tajnom programu sva dokumentacija drže na jednom mestu, ukazuje da se najverovatnije radi o dokumentaciji koja je bila pregledana i pohranjena na jednom mestu. Blogovi i portali širom sveta brzo su objavili analize koje ukazuju da je Netanjahu istupio sa neistinom. Nuklearni sporazum se, inače, ne bavi iranskim programom balističkih raketa i Iran testira i proizvodi balističke rakete legitimno. SAD, doduše, još uvek imaju sankcije u vezi sa razvojem raketnog potencijala Teherana, ali inspektori UN su potvrdili iransko poštovanje odredbi sporazuma devet puta, zadnji put u novembru 2017.

Kako se onda desilo da Netanjahu tvrdi da se Teheranu ne može verovati? Pri tome, treba imati na umu da se u istupu pozvao na 55.000 stranica dokumenata i 183 diska informacija kojih se Mosad navodno dočepao za jednu noć i na jednom mestu. Cinično govoreći, pada na pamet i da se večni crnogorski vladar Đukanović takođe pozivao na informacije tajnih službi da je Rusija radila na tome da ga svrgne nasilnim udarom, što se na suđenju ispostavlja kao konstrukcija na temelju insinuacija. Netanjahu je, kao i Đukanović, suočen sa optužbama za korupciju, zbog kojih su ga tužioci u njegovoj državi, za razliku od Đukanovića u njegovom posedu, više puta saslušavali.

Inikativno je to da je Netanjahuu istog dana kada je lansirao marketinšku parolu „Iran je lagao“, izraelski Kneset odobrio nadležnost da zemlju povode u rat. On, kako prenosi dnevni list Harec, sada može da proglasi rat u „ekstremnim situacijama“, uz odobrenje ministra odbrane, trenutno tvrdokornog Avigdora Libermana. Zato, Netanjahuov istup deluje kao vrh brega šireg regionalnog konteksta. Na to ukazuje i vest, objavljena na izraelskom kanalu 10, da je saudijski krunski princ Mohamed bin Salman na sastanku sa vođama jevrejskih organizacija u Njujorku 27. marta 2018, rekao da palestinsko rukovodstvo treba da prihvati sve vrste mira koje nude SAD i da prestanu da se žale. Takođe je rekao da palestinska državnost nije prioritet Rijadu. Inače, Bin Salman je, nakon što su SAD priznale Jerusalim kao glavni grad Izraela, navodno pritiskao Abasa da prihvati američki okvir za mir. Plan se zasniva na palestinskoj državi sa privremenim granicama na pola Zapadne obale i Gaze, bez Jerusalima, odnosno na priznanju nezakonite okupacije, poput zahteva Srbiji da prizna državu „Kosovo“ na svojoj teritoriji otetoj NATO agresijom.

Kakva je, u tom kontekstu, politika Izraela videlo se iz diskursa na konferenciji Herclija, 20-22 juna 2017, na Institutu za politiku i strategiju Interdisciplinarnog centra Herclija, koji uokviruju sledeće premise:

– Ministar javne bezbednosti Izraela, Gilad Arden je istakao „istorijsku priliku da se stvori nova koalicija između Izraela i arapsko-sunitskih država“;

– Više izraelskih ministara, među kojima i ministar odbrane Liberman, pozvalo je saudijskog kralja da uspostavi pune diplomatske odnose sa Izraelom;

– Ministar Liberman je optužio lidera Fataha, Abasa, da nastoji da podstakne sukob između Izraela i Hamasa (bliskog Muslimanskom bratstvu) u Gazi;

– Direktor Herclija konferencije, penzionisani general Amos Gilead je rekao: „Kako ISIS tone, izranja savez… između Irana, Hezbolaha i Asada…“;

– Izraelski političar, bivši ministar odbrane, Moše Jalon, rekao je da egipatski predsednik el Sisi nije mogao da nađe bolji način da pomogne Izraelu od obrušavanja na Muslimansko bratstvo (koje ima uporište u Kataru i Turskoj);

– Jalon je rekao da Izrael treba da smiri situaciju, „ali da drži Palestince zavisne od izraelske privrede, ifrastrukture i bezbednosti za dugo godina“;

– Jalon je optužio SAD da su „želele da se odvoje od regiona“ „Vakuum stvoren tom politikom popunile su tri islamističke sile… ISIS, Iran i Muslimansko bratstvo koje predvodi Erdogan“.

– Bivši britanski premijer Toni Bler rekao je da su „neki oblici bezbednosne saradnje u toku, ali ključ stvarnog odnosa… ostaje palestinsko pitanje“;

– Trenutno, vojna i strateška koordinacija Izraela i palestinske vlasti omogućava Izraelu da održava vojnu upravu na Zapadnoj obali;

– Ministar finansija Izraela Moše Kahlon je rekao da Izrael i Zapadna obala „nisu dve privrede, već jedna“. „Ramala (Palestinska vlast) želi da uvede Gazu (pod kontrolom Hamasa) pod vladu jedinstva“.

Ideja da se okupacija i eksploatacija dela Palestine nastavi počiva na održavanju haosa u regionu. Sada, kada sirijske trupe nastavljaju oslobađanje predgrađa Damaska od radikalnih militanata, a time se bliže stabilizovanju zemlje, SAD i Saudijska Arabija bi da pokrenu kontra-akciju. Izraelu bi odgovaralo da se u toj kontra akciji unište pozicije Iranske revolucionarne garde. To Netanjahu, suočen sa istragom za korupciju, koristi da se približi Trampu, jer Izrael sam nema snage za to. Činjenica da je istup izraelskog premijera prihvaćen sa rezervom ukazuje da se on (ili oni koji su mu pripremili informaciju) „zaigrao“.  Rat sa Iranom ne želi nijedna sila, pa ni SAD, jer nije dobar za privredu i uvukao bi SAD u problem iz kojeg ne bi lako izašla. Radi se, dakle, u najboljem slučaju po Netanjahua, o interesu vojno-industrijskog kompleksa, ali je i to klimavo jer je trenutno interes vojno-industrijskog kompleksa veći na Dalekom istoku i u kiber ratovanju. Uz to, Iran je više u centralnoj Aziji, gde interese imaju i Kina i Rusija. Zaplet, dakle, ima privatni interes u pozadini. Ostaje neizvesno da li će SAD ići u rat u ime Izraela, ili će tenzije pokušati da iskoriste za scenario primenjen sa Severnom Korejom? Rešenje ove nepoznanice zavisi od toga da li će Turska pratiti SAD, s obzirom da SAD, prihvatajući turske interese u Iraku, sprečavaju napad na Kurde u Siriji i nastoje da ponovo definišu sirijski rasplet – igrajući na to da će Turska podržati njihove, odnosno NATO interese.

KINA NA POTEZU
Čitav galimatijas ima i još širi okvir, preko Persijskog zaliva i Indijskog okeana. Ambasadori EU u Kini su svi, osim mađarskog, potpisali deklaraciju protivljenja EU projektu Inicijativa pojas i put, trenutno najperspektivnijem globalnom ekonomskom projektu. To nisu mogli da urade iz interesa svojih država, koje bi od toga imale korist, a posebno ne ambasadori Italije i Španije, država koje Kina održava kupovinom njihovih bezvrednih državnih zapisa. Tako su razobličili  instrumentalizaciju EU u funkciji trećih interesa. Onaj u čijem interesu su to uradili eksponirao se sam. Planovi Kine za izgradnju brzog železničkog saobraćaja u jugoistočnoj Azije već su u toku i u Laosu, a za ovaj toliko normalan razvoj SAD osuđuju Kinu. Nedavne trgovinske akcije Vašingtona, kako se ispostavlja, usmerene su samo protiv Kine. Predsednik Tramp je, naime, odložio  uvođenje dažbina na uvoz čelika i aluminijuma iz Kanade, EU i Meksika do 1. juna i potpisao sporazum o trajnim izuzećima za Argentinu, Australiju i Brazil. Tako se otkriva da cilj SAD nije, kako je najavljeno, da se smanji spoljnotrgovinski deficit i vrati industrija, već pritisak na kinesku privredu da se potčini američkim interesima. Međutim, američke akcije su u padu, a privredna aktivnost je usporila drugi mesec zaredom i jedino je održava jačanje globalne tražnje. Zbog uvoznih dažbina, iako korporativni profiti beleže najviši rast u sedam godina (uglavnom zbog smanjenja poreza), investitori su suočeni sa troškovnim pritiskom sirovina, zbog nameta administracije. Na potezu je Kina.

Ono što treba da zabrine jeste kako je moguća takva dominacija netransparentnih interesa u demokratijama? Odgovor na to naslućuje se zdravorazumski. Prvo, ako smo se uverili da je na globalnom nivou uspostavljena dominacija i kontrola u informativnom prostoru, kao i odlučujući uticaj i kontrola ekonomskih, političkih i društvenih tokova, ne treba da čudi logična posledica toga – samovoljno upravljanje državnim aparatom nauštrb vladavine prava i demokratije. Drugo, nakon što se ispostavilo da su dominacija, kontrola i uticaj doveli do razvoja praktično plebiscitarnih autokratija čak i u državama koje važe za stabilne demokratije, realno je očekivati da odnosi vlasti sa javnošću, koji danas održavaju klimu stalne paraizborne kampanje, teže čvrstoj vladavini i permanentnoj kontroli. U svemu tome nemoguće je ne prepoznati ulogu obaveštajnih službi, koje u takvom svetu izlaze iz okvira informisanja u procesu odlučivanje i dobijaju suštinski uticaj na odluke. Sve to je dovelo do stanja u kome je Zapadna kultura, kojom je neoliberalni globalizam zavladao, postala opsednuta uvođenjem sve više pravila, traženjem krivaca, laganjem i potrebom kažnjavanja i maltretiranja. Zapad je postao najmanje slobodno društvo na svetu, u kome su svi pod stalnim nadzorom i nikada nije bilo više kontrole komunikacija. Globalističkoj imperiji se danas može pripisati sadistički poremećaj, a Vašington je čak de facto priznao rad na razviju psihotronskog oružja.

Težeći decenijama razvijenom Zapadu i sledeći zapadne modele, pojave vlasti u senci i duboke države nisu više specifičnost samo SAD (i Britanije). Jedina razlika je to što se u SAD, za razliku od drugih država koje su uvučene u neoliberalni globalistički voz, mahinacije bar razotkrivaju. Razlog za to je nedostatak kontrole vlasti. U evropskim državama je, na primer, potpuno poništena podela vlasti, zbog nametanja parlamentarizma, što je rezultirao mnoštvom partija, koje su u teoriji (kako primećuju „oci osnivači“ SAD) najveća pretnja demokratiji. Zato se u evropskim državama na vlast dolazi bez podrške naroda, preko koalicija, a izvršna vlast ostaje izvan domašaja kontrole zakonodavnih tela. Tako omogućava izvršnoj vlasti da se osamostali, a i otvara prilike za upravne strukture koje nisu podvrgnute izborima da utemelje svoj uticaj. U takvim uslovima, obaveštajne službe postaju, umesto organa spoznaje istine, centri oblikovanja narativa kojima se ograničava slobodna rasprava i opravdava „poželjna“ korupcija. Američke jesu najmoćnije, pa dominiraju nad svojim kolegama po spletkarenju, ali su ujedno pod većom kontrolom zakonodavnog tela, pa manje štete nanose svojoj državi od pandana u „kolonijama“.

Političari jesu krivi, ali ko je odgovoran? Da li će se javnost obrušiti na Netanjahua, koji svetsku javnost ne laže prvi put, ili na Makrona, koji je izjavio da za rast nasilja nisu odgovorne nekontrolisane migracije, ili će se setiti onih koji su takve diskurse pripremili? Od rešenja ove situacije zavisi da li će se nastaviti ka nekontrolisanoj tiraniji, ili će se razviti borba za pravo ljudi da budu subjekti u svojim političkim zajednicama. U tom kontekstu se problem vlast u senci i duboke države tiče svih nas. On se ispostavlja u ravni da li želimo funkcionalnu demokratsku državu, ili smo spremni da se uljuljkujemo u birokratskoj imitaciji države u kojoj smo svedeni na korisne idiote globalističkog poretka, bez slobode.

 

Kolumna, Svet
Pratite nas na YouTube-u