Ovih dana se dosta spekulisalo o tome da li su skorašnji i tekući protesti širom bivše sovjetske Jermenije još jedan primer destabilizacije obojenom revolucijom u režiji Vašingtona ili se jednostavno radi o revoltu besnog stanovništva prezasićenog dubokom korupcijom i nedostatkom ekonomskog razvoja pod režimom premijera Serža Sargasjana. Nakon nekoliko dana velikih protesta, bivši predsednik je bio prinuđen da podnese ostavku 23. aprila, nakon čega je saopštio: ,,Nikol Pašinjan je bio u pravu. Ja nisam“. Jermenija je integralni deo ruske Evroazijske ekonomske unije i ukoliko dođe pod kontrolu pro-NATO opozicije, biće to strateški problem za Moskvu, najblaže rečeno. Pitanje je značajno.
Ironija je da je ono što je nominalno izazvalo proteste bio Sargasjanov pokušaj da postigne praktično isto ono što je Erdogan učinio u Turskoj, samo obrnutim redosledom. On i njegova stranka (koja uživa parlamentarnu većinu) su uspeli da liše predsednički kabinet gotovo svih uloga osim ceremonijalnih, dok su snagu odlučivanja delegirali kabinetu premijera. U tome je uspeo neposredno pre nego što je i sam postao premijer. Reakcije iz Moskve na tekuće proteste su do sada bile očigledno prigušene, nakon izjave da neće biti mešanja u unutrašnja pitanja Jermenije.
U ovom trenutku, uprkos činjenici da je Sargasjan podneo ostavku na mesto premijera i da se nije postavio kao protivkandidat Pašinjanu na parlamentarnom glasanju 1. maja, Pašinjan nije uspeo da pridobije većinu potrebnu da postane premijer. U trenutku pisanja ovih redova, on je pozvao na totalnu blokadu saobraćaja i vladinih zgrada ,,mirnim činovima građanske neposlušnosti“. Masi okupljenoj ispred parlamenta je, nakon što je objavljeno da nije uspeo da postane premijer, rekao: ,,Sutra kreće totalni štrajk. Blokiraćemo sve ulice, komunikacije, metro i aerodrome od 08:15h. Naša borba se ne može završiti neuspehom“.
OBOJENA REVOLUCIJA?
Koji dokazi upućuju na direktnu intervenciju Vašingtona u zemlji od strateškog značaja za Moskvu? Najpre, imamo utvrđeno prisustvo jermenske kancelarije Fonda za otvoreno društvo Džordža Soroša u Jerevanu. Kako su anti-vladini protesti rasli, 17. aprila je nekolicina NVO uputila otvoreno pismo vlastima sa upozorenjem da su identifikovali potencijalne vladine sabotere protesta i opomenom da oni ne budu korišćeni protiv mirnih demonstranata.
Apel je, između ostalih, potpisao Helsinški komitet u Jermeniji, deo mreže Helsinškog komiteta koji delimično finansira i Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša. Apel je takođe potpisao i Sorošev Fond za otvoreno društvo u Jermeniji. Prošlog februara je Sorošev FOD-Jermenija objavio združeni projekat sa EU namenjen ,,pristupu prema omladini, mladim aktivistima i novinarima. Cilj mu je da posluži kao most između etabliranih boraca za ljudska prava u Jermeniji i mlađih generacija aktivista zainteresovanih za sticanje iskustva u odbrani prava građana u Republici Jermeniji“.
Još jedan potpisnik apela jermenskoj vladi je američka NVO koja sebe naziva ,,Zaštita prava bez granica“. Ispalo je da ne samo da je i ova NVO finansirana od strane Soroševog FOD-Jermenija, nego i od EU i Stejt departmentovog USAID, koji sam u svojoj najnovijoj knjizi ,,Sudbinska predodređenost: Demokratija kao kognitivna disonanca“ (Manifest Destiny: Democracy as Cognitive Dissonance) opisao kao entitet prečesto vezan za operacije promene režima i obojene revolucije kojim pribegava američka vlada.
Činjenica da su Fond za otvoreno društvo u Jermeniji i drugi potpisali takvu izjavu – direktno povezanu sa događajima koji se odvijaju na ulicama Jerevana – nagoveštava da njihovo interesovanje za rastuće proteste nije samo akademsko.
Šta je sa ulogom drugim američkih NVO u Jermeniji? Vodeća američka NVO za smenu režima, Nacionalna zadužbina za demokratiju (National Endowment for Democracy – NED), stvorena osamdesetih da, prema rečima jednog od njenih osnivača Alana Vajnštajna, radi ono što je nekada tajno radila CIA, je postala mnogo zatvorenija za davanje novčanih grantova. Uprkos tome, neka istraživanja otkrivaju da je i NED finansirao brojne programe u Jermeniji, od promocije vladavine prava i odgovornosti vlade u Jermeniji, do programa za jermenske novinare iz 2017. kojim se ,,pokazuje kako Gruzija uživa u koristima pridruživanja EU dok Jermenija ne ubira slične prednosti iz svog članstva u Evroazijskoj ekonomskoj uniji“. U jednom drugom velikodušnom grantu, NED je 2017. dao više od 40.000 dolara, što je lepa suma za ojađenu jermensku ekonomiju, za finansiranje novina ,,Arminijan tajms“ kako bi ,,unapredile kvalitet i uvećale dostupnost nezavisnih vesti“.
Ako na uspostavljeno prisustvo NVO finansiranih iz Vašingtona dodamo činjenicu da je američki Stejt department aktivno u kontaktu sa opozicionim liderom Nikolom Pašinjanom tokom trenutnih protesta, postaje još izvesnije da smo svedoci još jedne varijacije na Vašingtonovu temu obojenih revolucija. Tridesetog aprila, dan pre sudbonosnog parlamentarnog glasanja, pomoćnik američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Ves Mičel je naveo da je inicirao telefonski razgovor sa poslanikom stranke Građanski ugovor, Nikolom Pašinjanom. U svom zvaničnom saopštenju Mičel je rekao da se ,,američka vlada raduje tesnoj saradnji sa novom vladom Jermenije, u cilju daljeg produbljivanja decenijama dugih odnosa SAD i Jermenije“.
Ves Mičel sedi na fotelji koja je u vreme Obame pripadala ozloglašenom neokonzervativnom izazivaču ukrajinske obojene revolucije – Viktoriji Nuland. Čini se da on predstavlja kontinuitet Nulandove. Mičel je na funkciju u Stejt departmentu došao 2017. iz nečega što se zove Centar za analizu evropske politike (Center for European Policy Analysis – CEPA) u čemu je bio direktor i osnivač. Ovde stvari postaju interesantne.
CEPA, vašingtonski tink-tenk osnovan 2004. u vreme kada su SAD bile duboko umešane u ukrajinsku ,,narandžastu revoluciju“, opisuje svoju misiju kao ,,promociju ekonomski živahne, strateški bezbedne i politički slobodne centralne i Istočne Evrope sa tesnim i trajnim vezama sa Sjedinjenim Državama“. Glavni program CEPA je ,,posvećen nadzoru i eksponiranju ruskih dezinformacija u zemljama Centralne i Istočne Evrope“.
U stvari, pomoćnik državnog sekretara Mičel dolazi iz vašingtonskog antiruskog tink tenka čiji su osnivači NATO, američko Ministarstvo odbrane, Nacionalna zadužbina za demokratiju, glavni vojno-industrijski džinovi poput Lokid Martina, Rejtiona, Boinga, ,,Bi-I-Ej sistemsa“ i Bel helikoptera. Upadljivo je da je nakon članka objavljenog na ruskom državnom mediju RT o finansiranju CEPA taj deo njihovog sajta nestao u sajber ništavilo.
Pored priznatog kontakta rusofoba Mičela sa opozicionim liderom Nikolom Pašinjanom, američki ambasador u Jermeniji, Ričard Mils, inače bivši ,,viši savetnik za demokratiju“ (sic) u američkoj ambasadi u Iraku, duguje svoje radno mesto Viktoriji Nuland za koju se navodi da je dovela Milsa u Jerevan kako bi pomogao da se Jermenija, poput Ukrajine, odvuče od Rusije u američku sferu uticaja. Mils je igrao ključnu ulogu u realizaciji prodaje jermenskog ,,Vorotan-hidro“ kompleksa američkoj kompaniji, što je izazvalo neuspeli pokušaj obojene revolucije 2015. povodom posledičnog skoka cena struje od 16 odsto. NVO koje finansira Amerika su tada tvrdile da je glavni razlog rasta cena Rusija, čiji Gazprom dominira jermenskim tržištem energenata. U to vreme su se protesti širili upotrebom heštega #ElectricYerevan na društvenim mrežama.
Sada sve ukazuje na daleko rafiniraniji novi pokušaj američke obojene revolucije, ovog puta sa kredibilnim liderom – četrdesetdvogodišnjim novinarem i zatvorskim veteranom ranijih anti-vladinih akcija, Pašinjanom. Pašinjan je bio dovoljno oprezan da objavi kako, ukoliko postane premijer, neće izvući Jermeniju iz ruske Evroazijske ekonomske unije. Prvog maja je izjavio: ,,Smatramo Rusiju strateškim saveznikom, a naš pokret ne predstavlja pretnju tome… Ukoliko budem izabran za premijera, Jermenija će ostati član Evroazijske ekonomske unije i ODKB“.
U ovoj tački je već jasno da, uprkos umirujućim rečima Nikola Pašinjana, jermenski događaji nikako nisu dobra vest za Moskvu, kojoj su direktne opcije trenutno ograničene.
ZAŠTO JERMENIJA?
Jermenija je strateški saveznik Moskve još od raspada Sovjetskog Saveza 1991. Graniči se sa dvema neprijateljskim državama – Azerbejdžanom i Turskom. Ostali njeni susedi su Iran i Gruzija. Sa zapaljivom situacijom u Gruziji još od američke obojene revolucije iz 2003. u kojoj je na vlast doveden pro-NATO kandidat Mihail Sakašvili, ukoliko bi Jermenija došla pod uticaj lidera odlučnog da izvuče zemlju iz zavisnosti od Rusije, njenog glavnog trgovinskog partnera i investitora, to bi dovelo do nekog oblika građanskog rata.
U Azerbejdžanu se već mogu čuti glasovi koji veselo iščekuju takav ishod. Kada je jermenski parlament prvog maja odbio da izglasa Pašinjana za premijera, azerbejdžanski poslanik Gudrat Hasangulijev je upozorio da bi situacija u Jermeniji mogla da se pretvori u građanski rat. On je insistirao na tome da Azerbejdžan mora biti spreman da iskoristi takav građanski rat kao šansu da preuzme secesionistički Nagorno-Karabah čija je populacija većinski jermenska.
Od kad su Rusi izdejstvovali okončanje rata između azerbejdžanske vojske (koju je podržavala Amerika) i Jermenije 1994, enklava Nagorno-Karabah se nalazi u napetom primirju. Ono je nakratko prekinuto 2016. kada su azerbejdžanske snage pokušale da vojno okupiraju Nagorno-Karabah pre nego što su naterane da odstupe.
Svi dokazi navode na zaključak da je prljava ruka američkih NVO i Stejt departmenta umešana u iskorišćavanje unutrašnjeg nezadovoljstva u Jermeniji kako bi se dodatno oslabila Rusija i njena Evroazijska ekonomska unija stvaranjem nemira i haosa u Jermeniji. Da li je ovo tačno pokazaće se veoma uskoro.
F. Vilijam Engdal je savetnik za strateške rizike i predavač, diplomirani je politikolog Prinston Univerziteta i autor bestselera o nafti i geopolitici.
Prevod VOJISLAV GAVRILOVIĆ
