Pismo sa Kosova ili pravda sile

Sve češće i Albanci kažu da je ovde sve u rukama Amerikanaca, da oni ostvaruju sopstvene interese i da ih je briga za “Kosovare“

Odlazeći u Prištinu, kraćim putem kroz selo Ajvaliju, imala sam priliku da po prvi put vidim novu zgradu “kosovske“ Palate pravde (na slici iznad). Pitam poznanika koji sedi do mene da li je to ogromno i moderno zdanje Palata pravde? (Negde sam pročitala da je izgradnja koštala 30 miliona evra,  od kojih je 26 miliona dala EU, što mi je, do tog dana, bilo poznato po priči da je na svečanom otvaranju pao lift.) Uz potvrdan odgovor, počinje priča o onome što se bukvalno svakodnevno dešava u zgradi, na samim suđenjima.

Na primer, porodici žrtve i optuženom za ubistvo sudija usred suđenja ponudi da se pomire, dogovore, da se suđenje prekine. Da se toleriše ponašanje optuženom kada preti ubistvom advokatima i prisutnima u sudnici, ili da se potežu pištolji  usred suđenja kao na Divljem zapadu nekada, i to suđenje sudija ne prekida, niti postavlja pitanje kako su uneli oružje. Najteže parnice, priča mi on, su one oko otete srpske imovine.

Ne znam kakav mi je izraz lica bio dok sam slušala sve ovo, ali je on osetio potrebu da me podseti da je advokat, i da zato zna. „Glumatanje, laži, falsifikovana dokumenta, podmićeni svedoci. Tu želju za otimanjem imovine Srba teško može normalan čovek da zamisli, a ja i kolege smo svedoci u toj Palati pravde“, dodaje on.

„TO PROSTO NIJE NORMALNO“
Samo nekoliko dana pre mog puta u Prištinu, moja prijateljica je podnela krivične prijave protiv dvojice Albanaca koji su u Prizrenu uzurpirali njenu kuću, odnosno plac u okolini grada. Posle svega što je tamo videla i doživela, rekla je: “Mogu da pričaju šta hoće, ja ovu realnost ne priznajem. Nije da se inatim, već prosto ne prihvatam nešto što se kosi sa zdravim razumom. To je protiv mene kao čoveka.  Jeste nametnuto i traje, ali ne može tako da ostane. To prosto nije normalno“.

Priština, Kosovo i Metohija (Foto: Pixabay)

Sve što imamo prilike da čujemo i vidimo svojim očima na Kosovu i Metohiji, ne ostavlja utisak da se nešto  bitno kod Albanaca promenilo. Sve društvene norme još uvek im  počivaju na plemenskim zakonima, koje u odajama donosi jedna grupa ljudi. Otkad znam za sebe, ili su za ubistvo počinjali krvnu osvetu, ili su se sastajali u odajama i u novcu određivali vrednost nečijeg života. Ako porodica plati koliko se od nje traži, ubistvo se oprašta. To je i sudija pokušao u sudnici da nametne kao rešenje – u 21. veku.

Kad dođete na Kosovo i Metohiju, posebno u delu oko Prištine, prvo što možete videti su građevine. Ima tu svačega, od stambenih blokova do hotela, motela, bolnica, škola, tržnih centara, benzinskih pumpi i kockarnica. Dešava se da ljudi pomisle kako su Albanci bogati, kako grade, kako Srbi nemaju šta da traže izolovani u svojim selima. Naša priča ide ovako:

Primetili smo da su prvo počeli masovno da otvaraju benzinske pumpe. Komentarisali smo da imaju pumpu po glavi stanovnika. Onda su na red došli hoteli i moteli. Ima ih gde hoćete, da se krstite levom i desnom rukom kada vidite pusto polje i u njemu hotel. Zidaju i zgrade, ali retko koja ima stanare. Pored magistralnog puta Priština-Skoplje otvorene su brojne klinike i poluklinike, ali, pričaju ljudi, većina nema pacijente. Poslednjih godina kockarnice niču kao pečurke posle kiše. Sve što sam navela izgrađeno je bez urbanističkog plana, pa do jedne od pomenutih zdravstvenih ustanova imate auto servis sa jedne i otpad sa druge strane – na primer.

Ništa od ovog što sam nabrojala ne sastavi ni nekoliko godina rada. Zanimljivo je da se sve te građevine brzo izgrade, još brže opreme, a onda budu otvorene godinu, dve, ili čak i kraće, i samo osvane natpis na njima da se prodaju ili iznajmljuju. U Širokom polju ima benzinskih pumpi koje rade, a na kojima niko gorivo ne kupije.  Prolazeći pored njih, pitamo se šta ustvari prodaju? To važi za svaku građevinu koju sam pomenula, već godinama se pitamo koja im je prava namena.

BELI PRAŠAK
Možda reči jednog Albanca, koga je komšija Srbin pitao kako to da već godinama ne završava svoju kuću, najbolje objašnjavaju kakva je ovo “država“ i kako, odnosno od čega jedan broj Albanca živi. “Ja, Tomo, ne trgujem sa beli prašak. Tako mi Boga, ni moje dete neće. Zato kuću nisam završio i neću dok sam živ. Sve što vidiš na Kosovo je od beli prašak. Ko ima beli prašak on ima sve. Ako nećeš to da radiš, sirotinja si, kao moja porodica“.

Najizgrađeniji deo Kosova i Metohije je zemlja pored magistralnog puta Priština-Skoplje, put koji prolazi pored baze Bondstil. Ostali gradovi, i posebno njihova okolina, nisu toliko prenatrpani. Ima i tamo hotela, motela, benzinskih pumpi, ali mnogo manje. To posebno važi za Metohiju.

Ovim što sam u tekstu pomenula nisam zagrebala ni površinu takozvanog kosovskog društva. Pišem iz ugla obespravljenog čoveka, kome je sloboda kretanja i pravo na jezik ograničeno. Nisam pominjala privredu, niti bilo koji drugi segment društva važan za razvoj jedne države, delom zato što i ono što postoji niti je privreda, niti je društvo, ali više zato što u sistemu gde u sudnici sudija ne sprovodi zakone, u ovom slučaju  “države Kosovo“, već one plemenske, i niko ga zbog toga ne poziva na odgovornost – jednostavno ništa nije važno. Šta će drugo da postoji i da bude normalno kad u Palati pravde nema mesta zakonu.

Kosovski Albanci (Foto: Reuters/Hazir Reka)

Sve je za diskusiju na Kosovu i Metohiji. Srbi koji dele moje mišljenje, ali koji više ne mogu da trpe teror i čekaju da Albancima istekne rok upotrebe od strane Amerikanaca, pa prodaju imanja i odlaze. Za diskusiju smo i mi što smo uporni u tvrdnji da treba ostati – jesmo li idealisti ili nismo. Posebno treba komentarisati one koji nas na silu guraju u ovu “državu“ i ubeđuju da sve ovo prihvatimo, kao da je  u svim ostalim državama sveta ovako nešto normalno. To su oni koji kažu: “Realnost je takva“. Za diskusiju su i mladi Albanci koji i ovih dana autobusima odlaze sa Kosova i Metohije. Pitam se, da li beže od te realnosti?

Sve što sam čula na tom kratkom putu za Prištinu, čula sam toliko puta do sada iz priča starijih ljudi, ali i sama pamtim drugu polovinu osamdesetih i devedesete godine prošlog veka. Čula sam i još neverovatnije stvari, i to mi je bilo u glavi dok sam ćutala i posmatrala  advokata kako sa rukom na grudima govori: “Verujte mi, to što sam u toj zgradi video, ravno je naučnoj fantastici“.

Sve je na Kosovu i Metohiji ravno naučnoj fantastici, sam projekat “država Kosovo“ je iz tog žanra. Osmišljen je tako da Amerikanci dozvoljavaju Albancima da rade šta hoće jer znaju da oni najbolje funkcionišu u haosu. Život u pravnoj državi za njih je isto što i lanci i okovi. Zato im prikrivaju sve tragove nečoveštva – šminkaju tamo gde procene da treba – jer im još uvek takvi završavaju posao. I to jeste pravda sile, ali ne mogu i neću to da prihvatim kao nešto normalno. Ne treba niko od nas. Sve češće i Albanci kažu da je ovde sve u rukama Amerikanaca jer tako ostvaruju sopstvene interese, i da ih je briga za “Kosovare“. Ovi što odlaze, više su nego svesni toga. Sada, zamislite to društvo, tu “državu“, koji na tome počivaju. To da traje – nema šanse.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Sava Radovanović

 

 

 

Politika
Pratite nas na YouTube-u