Mir na Balkanu spojio Ataturka i Aleksandra

Istorijski osvrt na otopljavanje srpsko-turskih odnosa

Turski spoljnopolitički analitičar Erhan Turbedar, posle posete srpskog predsednika Turskoj, bio je nedvosmislen:

— Potpisani sporazumi i izjave pokazuju da su odnosi Turske i Srbije ušli u novo doba i da su počeli da se transformišu u neku vrstu partnerstva.

Nije propustio da podseti da komunikacija između Redžepa Tajipa Erdogana i Aleksandra Vučića neodoljivo podseća na odnose koje su negovali kralj Aleksandar i Kemal Ataturk.

Ako se za trenutak u vremenskoj skali vratimo unazad, na kraj dvadesetih i početak tridesetih godina prošlog veka, videćemo da je tadašnja postversajska Evropa bila podeljena različitim interesima i zavađena ideologijama fašizma, nacizma i boljševizma. Neprekidno je bila pred pretnjama novog rata. Velike sile su gledale, u najmanju ruku, da je podele između sebe na interesne sfere. Revizija mirovnih ugovora, a samim tim i granica evropskih država, bila je predmet stalnih sporova.

Odnosi na Balkanu, večitoj raskrsnici civilizacija, bili su odraz te slike novonastalih društvenih transformacija i protivrečnosti.

Kralj Aleksandar je počeo da traga za novim modelom odnosa u regionu, koji će Balkanu, u veku koji je nastupao, obezbediti mir i stabilnost. Kod njega je počela da sazreva ideja – Balkan balkanskim narodima. Bio je siguran da ovaj region nije sam po sebi „bure baruta“ koje ugrožava mir u Evropi. Prošavši dva balkanska i jedan Veliki rat, suočio se „uživo“ s tim kako velike sile svojim mešanjem pokreću istorijske nesuglasice i mržnju između balkanskih naroda i država.

U takvoj Evropi Aleksandar je nastojao da vodi samostalnu politiku i da u tom pravcu osmisli balkanski savez, koji je zamišljao kao zajednicu država, dovoljno moćnu, koja bi bila značajan činilac u političkim odnosima u Evropi.

U realizaciji ove „balkanske kampanje“, jedna od većih prepreka bila je uspostavljanje savezništva sa Turskom. Jugoslovenske diplomate i okruženje oko kralja bili su poprilično skeptični. A razloga je bilo mnogo: kako prevazići tradicionalno neprijateljstvo, taloženo vekovima, teške uspomene na krvave sukobe u prošlosti, etničke i verske razlike… Međutim, pokazaće se da politički interesi i od ljutih protivnika stvaraju korektne saveznike.

Prvi korak će povući kralj Aleksandar još za vreme Grčko-turskog rata, koji je trajao od 1919. do 1922. godine. U jednom trenutku, kada su delove turske teritorije, pored Grka, okupirale i savezničke jedinice (Velika Britanija,Francuska i Italija), Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca je ponuđeno da pošalje svoje trupe. Kao protivuslugu ponuđeno je da nova kraljevina bude oslobođena plaćanja turskih dugova, koji su joj sledovali kao naslednici jednog dela Osmanlijskog carstva.

Kralj Aleksandar je ovu ponudu glatko odbio. Poručio je da je Srbija posle Kumanovske bitke sve svoje istorijske račune sa Turskom izmirila.

Tri godine posle iscrpljujućeg rata Grka i Turaka, povučen je novi potez. Na relaciji Beograd – Istanbul dolazi do nagodbe: reparacije, koje su zahtevali Srbi oštećeni u ratu s Turskom, i zahtevi za obeštećenje, koje su ispostavili turski feudalci u Jugoslaviji za zemlju oduzetu agrarnom reformom, bili su poravnati, uz manju, gotovo simboličnu doplatu sa naše strane.

U međuvremenu, Turska je pod vođstvom Kemal-paše Ataturka zakoračila ka Evropi stvarajući građansku državu, ukidanjem kalifata i šerijatskog prava.

Na predlog kralja Aleksandra o stvaranju balkanskog saveza odmah je reagovao Ataturk. Nije krio svoje oduševljenje idejom jer je i on bio veliki protivnik bilo kakve revizije postojećih mirovnih ugovora. I posle toga usledio je iz Ankare poziv kralju Aleksandru da poseti Tursku.

Prihvatajući poziv da poseti Tursku, Aleksandar je bio spreman da zaboravi prošlost. Shvatio je da sa druge strane nije više Osmanlijska imperija, protiv koje je nekad ratovao, već nova država, koja je na putu evropeizacije. Potisnuo je osećaj pobednika kod Kumanova. U krajnjem slučaju, i sam Ataturk je srušio režim protiv koga je ratovao.

Tako su se dva prekaljena ratnika našla jedan naspram drugog, u potpuno drugačijoj ulozi. Krenuli su zajedno u novu bitku, ali ovoga puta u bitku za mir na Balkanu.

Pripremajući se za posetu, kralj je poručio domaćinima kako mu se ostvarila davnašnja želja da poseti Carigrad i da moli da mu se omogući da obiđe sve istorijske znamenitosti. Takođe, insistirao je na tome da se zadrži nekoliko časova u gradu, a da sama poseta ima nezvaničan karakter. Znači, bez ceremonijalnog dočeka, ručkova ili večera.

Međutim, kada je ratni brod „Dubrovnik“ sa kraljem i kraljicom uplovio u Bosfor i pristao ispred palate Dolma Bakče, bilo je jasno da od nezvanične posete, koja je najavljena, nema ništa.

Ulice Carigrada, tog 4. oktobra 1933. godine, bile su okićene i preplavljene svetom. Na svakom koraku se osećala dobrodošlica dragom gostu. Kralja i njegovu pratnju pozdravili su Kemal Ataturk i predsednik vlade Ismet-paša. Narednih nekoliko sati, dvojica državnika i njihovi ministri su vodili političke razgovore, najpre na razaraču „Dubrovnik“, a potom u palati Dolmabahče.

Po ponašanju njihovog okruženja, moglo se pretpostaviti da su bili saglasni o svim pitanjima spoljne politike svojih zemalja. U objavljenom saopštenju o razgovorima rečeno je da su obojica državnih poglavara vrlo zadovoljna, što su imala priliku da se lično upoznaju i izmene misli o mirovnoj politici, koja bi bila u interesu njihovih naroda, ali i susednih država. Naravno, nijednog trenutka se nije krio zajednički cilj da, pored političkih, ostvare i najbolje ekonomske odnose.

Nekoliko godina docnije saznaće se da su Aleksandar i Ataturk, već na prvom susretu, otišli čak toliko daleko, da su razmatrali i nacrt jedne tajne vojne konvencije. Odmah je bilo vidljivo da su dvojica suverena uspostavila blizak, lični kontakt. Osnivač nove Turske Kemal Ataturk na svakom koraku je ukazivao pažnju svom gostu.

Posle večere, koja je poslužena u zlatnom posuđu i trajala sve do ponoći, igrali su poker do zore. Bila je to noć razgovora i druženja u dvorcu Dolmabahče. Na rastanku, kralj je poklonio Kemalu Ataturku zlatnu tabakeru, a ovaj njemu svoj umetnički portret.

Aleksandrova poseta Istanbulu imala je popriličan odjek u Evropi. Ministar Ruždi Aras je javno rekao da dolazak jugoslovenskog kralja predstavlja istorijski datum za Tursku. U obraćanju Skupštini, predsednik Vlade Ismet-paša je rekao:

— Sastanak u Carigradu između velikog narodnog junaka, uzvišenog vladara Jugoslavije i našeg narodnog vođe bio je otvoren, plodonosan, i započinje novu eru u odnosima između Turske i Jugoslavije.

Sam Kemal Ataturk će se dugo sećao susreta i razgovora sa kraljem Aleksandrom. Francuskom ambasadoru će na jednom prijemu ispričati:

— Kad uzmem cigaretu iz tabakere, poklon Njegovog veličanstva Aleksandra, uvek mi je pred očima živa slika svega toga… Imam iz tih prijatnih časova još jedno sećanje, a to je da je u našoj partiji pokera, koju smo tada Ismet-paša i ja igrali sa njihovim veličanstvima, dobit bilo srce, pošto se uopšte u novac nije igralo. I nadam se da će mi se uskoro dati prilika da ponovo igram sa njihovim veličanstvima i verujem da će se ova dobit još udvostručiti.

Prvi rezultat kraljeve posete Turskoj bila je je poseta turskog ministra spoljnih poslova Ruždija Arasa Beogradu 27. novembra, kada je potpisan Ugovor o prijateljstvu, nenapadanju i arbitraži.

DIPLOMATA
Kralj Aleksandar Karađorđević će svoju diplomatsku karijeru zapravo započeti još kao prestolonaslednik, kada je otvorio proces bugarsko-srpskog zbližavanja. Vrlo je važno napomenuti da se ova njegova aktivnost odvijala mimo uticaja velikih sila. Nažalost, naša istoriografija je tu njegovu ulogu vrlo često gurala u drugi plan.

SPORAZUM O TROJNOM SAVEZU
Turska će kontinuitet savezništva sa Jugoslavijom nastaviti i posle kralja Aleksandra, ali i posle Drugog svetskog rata. Sredinom 1952. godine iz Atine je stigao predlog o tripartitnom odbrambenom savezu Jugoslavije, Grčke i Turske. Josip Broz je odmah reagovao i pokazao interes za ovu stratešku kombinaciju. U februara 1953, ove tri zemlje sklopile su ugovor o prijateljstvu koji je predviđao koordinaciju vojnih komandi. Na Bledu je potpisan, Ugovor o savezu, političkoj saradnji i uzajamnoj pomoći sa važenjem 20 godina. Posredstvom Grčke i Turske, Jugoslavija je uključena u američke odbrambene planove i ovaj savez je smatran „dodatkom NATO, kao jugoistočno krilo Evrope“.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Izvor Večernje novosti, 13. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u