Zagreb 2000, Solun 2003, Sofija 2018. Još jedno u nizu evropskih obećanja stići će na adresu Zapadnog Balkana tokom predstojeće sedmice iz glavnog grada Bugarske. Ali, Srbija je, vremenski, i dalje daleko od EU, isto, ako ne i više, kao što je bila udaljena posle prvog obećanja datog dvehiljadite, kada smo se uzalud nadali da bismo za najviše desetak godina mogli da postanemo punopravna članica. Vreme na briselskom časovniku, za nas, kao da stoji.
U nacrtu Sofijske deklaracije, u koji su „Novosti“ imale uvid, EU ponovo potvrđuje svoju nedvosmislenu podršku evropskoj perspektivi Zapadnog Balkana. Evropski put ostaje zasnovan na utvrđenim kriterijumima i pojedinačnim zaslugama.
EU potvrđuje da je odlučna da ojača i intenzivira angažman na svim nivoima kako bi podržala političku, ekonomsku i društvenu transformaciju u regionu, i kroz povećanu finansijsku i tehničku pomoć, koja će odražavati napredak u vladavini prava od strane partnera sa Zapadnog Balkana. Takođe se naglašava da efikasna primena reformi treba da bude zasnovana na demokratiji, vladavini prava, poštovanju ljudskih prava i prava pripadnika manjina. Sve ono što smo i do sada znali.
Učesnici samita će se obavezati i da suštinski unaprede povezanost u saobraćaju, energetici, društveno-ekonomskoj, digitalnoj i ekonomskoj sferi i među ljudima, kao i da promovišu povoljno tržišno i investiciono okruženje. Od kandidata se očekuje i da ojačaju borbu protiv korupcije i kriminala, kao i da progresivno prodube saradnju u zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici.
Imena zemalja, odnosno regiona, u nacrtu deklaracije nigde se ne navode, jer se na taj način izašlo u susret zemljama koje nisu priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Svi se nazivaju – partnerima. Ali, Srbiju i kroz ovaj dokument očekuje podsećanje na pravno obavezujući sporazum sa Prištinom. Između ostalog, ističe se da se partneri sa Zapadnog Balkana obavezuju da će jačati dobrosusedske odnose, regionalnu stabilnost i međusobnu saradnju, a da to posebno obuhvata pronalaženje konačnih i obavezujućih rešenja za bilateralne sporove ukorenjene u nasleđu prošlosti.
Srbiju do EU čekaju mnoge „nagazne mine“, a prva i najveća je, svakako, Kosovo. Već nam je stavljeno do znanja da se očekuje da do kraja ove godine, a najkasnije do isteka mandata ove garniture Evropske komisije, na jesen sledeće, bude postignut taj pravno obavezujući sporazum sa Prištinom u kome se od naše zemlje traže velika odricanja.
U nedavno objavljenoj strategiji Evropske komisije, Srbiji se, uz Crnu Goru, kao najuspešnijim kandidatima, nudi mogućnost ulaska u EU 2025, što bi trebalo da se „overi“ u Sofiji. Sedam godina se čini i kratko i dugo, ali se ova perspektiva sve više udaljuje. Do sada smo otvorili 12 poglavlja, u junu bismo mogli maksimalno još pet, a dva smo privremeno zatvorili. Trebalo bi, do 2023, dakle za pet godina, da otvorimo i zatvorimo svih 35, da bismo imali dovoljno vremena za ratifikaciju i dosegnemo u magli ponuđenu godinu za članstvo.
NEMA GARANCIJA
Čak i kada bismo sve to uspeli da uradimo, počev od pravno obavezujućeg sporazuma s Prištinom, do zatvaranja poslednjeg poglavlja, niko nam ne garantuje da ćemo biti gospodari sopstvene evropske sudbine. Francuski predsednik Emanuel Makron je u četvrtak u Ahenu ponovio da će EU najpre morati da ima jasan sistem odlučivanja i sprovede reforme, pre nego što nove članice budu u prilici da se pridruže.
Autor Goran Čvorović
Izvor Večernje novosti, 13. maj 2018.
