Špigl: Vreme je za evropski otpor Americi

Zapad koji smo poznavali više ne postoji, smatra Klaus Brinkbaumer

Trampova slava je utemeljena u američkim herojskim mitovima. Tramp je govorio kako su žene poput Karle Bruni žudele za njim, što žene poput Karle Bruni žučno poriču. Tramp kaže da je neverovatno bogat, međutim, padao je do samog dna sa svojim kazinima, do tačke kada je dugovao 295 miliona dolara 1990. godine. Iščupali su ga banke i otac. Najveći mit, međutim, odnosi se na tobožnju Trampovu pregovaračku umešnost. To je takođe besmislica. Tramp nikada nije bio vešt u pregovaračkom umeću. Kao biznismen, plaćao je mnogo za relativno slabe nekretnine i nije pokazivao strpljenje kao političar. On nije znatiželjan. Ne priprema se. I strategija i taktika su mu nepoznanice. Tramp je jedino vešt u uništavanju. I to je ono što radi.

On je istupio iz Pariskog klimatskog dogovora i tada je obećavao „bolji dogovor za Ameriku“. Od tog obećanja nije bilo ništa, čak ni plan za smislen razgovor. U Trampovom Vašingtonu jedino je važno razmontirati nasleđe njegovog prethodnika, Baraka Obame. Tramp je takođe obećavao da će unaprediti Obamin zdravstveni sistem, ali pojedinosti su suviše složene i zamorne. Tako da je Tramp uništio Obamaker a ništa nije uradio kako bi ga zamenio.

Sada, on igra istu igru na svetskoj sceni sa Iranskim nuklearnim dogovorom. Tramp ga označava „najgorim dogovorom ikada“, što je razlog zbog koga sada radi na povlačenju SAD. Pregovori, čiji je ishod bio dogovor iz 2015, bili su remek-delo međunarodne diplomatije – međutim, sada ne postoje ni planovi da se otpočnu novi razgovori.

Tramp želi da baci na kolena iranski režim ekonomskim sankcijama, ali zbog političke konstelacije u Teheranu male su šanse da će se zemlja poviti. Lideri koju pokažu slabost u Iranu bivaju odbačeni. Izgleda verovatnije da će zbiti redove. Grupe koje podržava Iran, poput Hezbolaha, po svoj prilici će dodati ulje na vatru sukoba u Jemenu ili Libanu – što bliže izraelskoj granici. Iran verovatno neće poći putem ekstremne eskalacije, pošto od takvog puta ne može da ima koristi, ali će verovatno prestati da dopušta ulazak posmatrača u zemlju, čime će okončati obezbeđivanje informacija o aktivnostima na obogaćivanju uranijuma. Pokušaće da prikriju ono što Zapad želi da zna.

Koje su koristi od radikalnog poteza Vašingtona? Nema ih. Samo haos tako gde je nekada bio poredak. Samo američka kapricioznost nakon decenija stabilnosti.

Najšokantnije saznanje, međutim, jeste ono koje nas direktno pogađa: Zapad koji smo poznavali više ne postoji. Naš odnos prema Sjedinjenim Državama ne može trenutno biti nazvan prijateljstvom i teško da se može označiti kao partnerstvo. Predsednik Tramp je usvojio pristup koji zanemaruje sedamdesetogodišnje poverenje. On želi kaznene carinske tarife i zahteva pokornost. Više nije pitanje da li će Nemačka i Evropa učestvovati u stranim vojnim intervencijama u Avganistanu ili Iraku. Sad je pitanje da li će transatlantska saradnja u ekonomiji, spoljnoj i bezbednosnoj politici uopšte postojati. Odgovor je: neće! Teško je preceniti šta je Tramp razbio u prethodnih šesnaest meseci. Evropa je izgubila svoju silu zaštitnicu. Izgubila je garanta zajedničkih vrednosti. I izgubila je globalni politički uticaj koji je imala zato što je Amerika bila na njenoj strani. Šta će se dešavati preostale dve i po godine (ili šest i po godina) Trampovog vođstva? Ima mnogo vremena za dodatne eskalacije.

Svake srede, u 11:30 prepodne, stariji urednici Špigla se sastanu kako bi raspravljali o glavnim uvodnicima te nedelje i da bi na kraju, na tom sastanku, probistrili pitanje „Šta sada“? Puko opisivanje problema nije dovoljno, i dobar uvodnik treba da ukaže da moguća rešenja. Retko je bilo onako tiho kao tokom ovonedeljnog sastanka.

Evropa treba da počne da se priprema za post-Trampovu Ameriku i da nastoji da izbegne provociranje Vašingtona do tada. Ona može da pokaže Iranu da želi da ostane privržena nuklearnom dogovoru i može da ohrabri kompanije srednje veličine koje nemaju klijente u Americi da nastave da posluju sa iranskim partnerima. Možda će Evropska unija biti kadra da pronađe načine da zaštiti i veće kompanije. Evropa treba da pokuša da navede Ujedinjene nacije da delaju, čak iako to može biti simbolično s obzirom na pravo veta u Savetu bezbednosti kojim raspolažu Sjedinjene Države. Godinama, Evropa je govorila o razvoju snažne zajedničke spoljne politike, a ona je sada neophodnija nego ikada. Ali, šta će se onda desiti?

Poteškoća je pronaći ravnotežu između odlučnosti i odmerenosti. Trijumfalistički antiamerikanizam je podjednako opasan kao i poslušnost. Ali pokornost takođe nikuda ne vodi – zato što Evropa ne može da podrži onakvu politiku kakvu smatra opasnom. Donald Tramp prezire slabost i sigurno je ne nagrađuje.

Pametan otpor je nužan, koliko god tužno i apsurdno zvučalo. Otpor Americi.

 

Autor Klaus Brinkbaumer

 

Preveo Miloš Milojević

 

Izvor Špigl/Stanje stvari, 13. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u