Od samog trenutka potpisivanja Dejtonsko-pariskih sporazuma u jesen 1995. prisutna je sklonost uticajnih ličnosti američkog spoljnopoličkog establišmenta – kao i njima bliskih aktera medijske, akademske i analitičke scene – da zagovaraju unitarizaciju Bosne i Hercegovine i radikalnu reviziju „Dejtona“ zarad postizanja tog cilja.
Nepunu godinu dana posle potpisivanja sporazuma, septembra 1996, sam njegov ključni tvorac – pok. Ričard Holbruk – založio se za novu konferenciju koja bi „ojačala“ do tada postignuto.
Pobornici unitarizacije, kako je 2011. istakao Stiven Majer, od početka imaju u vidu jasno zacrtan cilj: tranziciju Bosne i Hercegovine od navodno „nefunkcionalnog i ratom razdeljenog štićenika međunarodne zajednice u stabilnu, multietnički integrisanu liberalnu demokratiju“.
Skoro 23 godine posle Dejtona ništa se bitno nije izmenilo u stavu američkog establišmenta.
Kada dva prestižna istraživačka centra u Vašingtonu zajednički izdaju izveštaj propraćen velikim publicitetom, u kome pozivaju na američku „akciju“ ili „angažman“ u nekom delu sveta, možemo biti sigurni da to nije slučajno.
U protekle dve decenije, konkretne plodove slične medijsko-analitičke pripreme već smo videli u Srbiji, Iraku, Libiji i Siriji. Međutim, kada se establišmentski instituti simultano zalažu za hitni „povratak“ SAD na Balkan (kao da su sa njega ikada otišle), možete biti sigurni da se nešto sprema – nešto u duhu iznenadnog dolaska stranih TV kamera na neku ulicu u Sarajevu 1994-95.
Prvog maja Nacionalni odbor za američku spoljnu politiku (National Committee on American Foreign Policy) i Institut Istok-Zapad zajednički su izdali izveštaj pod naslovom „Vreme za akciju na zapadnom Balkanu“. U njemu se ističe da je od kraja hladnog rata američki angažman na Balkanu imao za cilj da region bude „slobodan i da živi u miru“ kao pouzdani partner SAD u odgovorima na globalne izazove:
„Naš je cilj bio da stabilizujemo Balkan i ojačamo bezbednost širom Evrope kroz integrisanje zapadnog Balkana u transatlanske strukture. Samo smo delimično uspeli… Region stagnira i prisutan je rizik od pogoršanja situacije usled tri faktora: neadekvatne lokalne vlasti i slabe ekonomije, nastavka napetosti između susednih država i zloćudnog uticaja stranih snaga“.
Među državama kojima navodno treba američka pomoć ne pominje se Hrvatska, ali se uz Albaniju, BiH, Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju pominje Kosovo.
Pod „neadekvatnim lokalnim vlastima“ pre svega se cilja na tobože remetilački „srpski entitet“ u BiH i potrebu njegovog dovođenja pod kontrolu. (O disfunkcionalnosti „države“ Kosovo nema ni pomena.)
Pod „napetostima“ među susedima, na prvom mestu se podrazumeva odnos Srbije prema Kosovu. Taj problem treba rešiti jasnim uslovljavanjem daljeg napredovanja Srbije ka EU – pri čemu uz bezuslovno priznanje Kosova treba zahtevati i prihvatanje spoljne politike po diktatu EU.
Pod malignim spoljnim faktorom podrazumeva se, naravno, Rusija.
Izveštaj, da sumiramo, oličava kontinuitet izrazito negativnih stavova američkog establišmenta prema Srbima. On je iznova došao do izražaja u skandaloznim izjavama komandanta snaga NATO u Evropi, generala Kertisa Skaparotija, pred odborom Senata SAD za vojna pitanja početkom marta.
Slične izveštaje videli smo u mnogo navrata u godinama za nama. Premda je reč o institucijama i „stručnjacima“ različitih profila, nivoa uticaja i sposobnosti – od zlokobnog Danijela Servera iz Instituta za mir SAD do Si-En-Enove agitpropovke Kristijane Amanpur – svi imaju nešto zajedničko najnovijem izveštaju Nacionalnog odbora za američku spoljnu politiku i Instituta Istok-Zapad.
Zajednička im je karakteristika da svojim ciljevima, konkretno unitarizaciji BiH, teže bez analize geostrateških argumenata koji im idu u prilog, bez racionalno artikulisanog argumenta zašto bi takav ishod – koji bi evidentno bio u interesu samo jedne strane u tročlanoj jednačini – bio u nacionalnom interesu SAD.
A priori tretirajući poželjnost „dovođenja pod kontrolu“ (tj. likvidacije) Republike Srpske i stvaranja navodno građanske, evroatlanske, funkcionalne, postnacionalističke itd. Bosne i Hercegovine kao podrazumevanog strateškog cilja politike SAD, oni samo iznova kopiraju ratne ciljeve muslimanske strane i izbegavaju svaku debatu o političkoj prirodi, tehnici sprovođenja ili posledicama predloženog projekta.
Pritom pada u oči uistinu frapantna uniformnost njihovih nastupa i argumentacije. To nisu analitički tekstovi, već propagandni pamfleti iz kojih izvire apsolutna rešenost aktivista i lobista (pod firmom „analitičara“) da se teži davno zacrtanom cilju unitarne BiH nezavisno od empirijski proverljivih okolnosti na terenu i bez ikakve spremnosti na dijalog o suštinskim implikacijama projekta.
Da preti nova nestabilnost „dokazano“ je tvrdnjama, izmišljenim ili od njihovih lokalnih pulena lansiranim, o „srpskim paravojnim formacijama“ i „rastućem ruskom uticaju“.
Od prvog dana stupanja na snagu „Dejtona“ počela je sistematska kampanja poricanja legitimnosti Republike Srpske kao jednog od dva ravnopravna entiteta i njeno prikazivanje kao rezultata „genocida i etničkog čišćenja“. Paradoksalno, što više vremena prolazi to je vidljivija eskalacija viktimološke retorike u cilju postizanja navedenih političkih ciljeva.
Ona je doživela (za sada) vrhunac jula 2015, na drugu deceniju događaja, pri čemu je haški narativ dobio metafizički karakter.
Do sledeće okrugle srebreničke godišnjice ima dve godine i dva meseca, međutim, a sa stanovišta „unifikatora“ Bosne upravo sada – u kontekstu američke inicijative u suzbijanju ruskog uticaja na raznim frontovima – došao je trenutak za novi pokušaj destabilizovanja i srozavanja Republike Srpske.
Tako je osmišljena prilično rutinska šarpovska akcija zvana „Pravda za Davida“.
Svi elementi operacije promene režima su prisutni, uključujući sporost ugrožene vlade da blagovremeno uoči signale i reaguje na opasnost. Da je skupštinski ekspoze ministra Lukača usledio prvog radnog dana posle Uskrsa, 10. aprila, umesto u četvrtak 10. maja, iz mine bi bilo moguće ukloniti upaljač. Ona sada preti detonacijom.
Zapadni pobornici unitarne BiH u „Pravdi za Davida“ vide savršeno oruđe – jeftino, naoko spontano, potencijalno ubitačno – za željeni tok događaja. Koriste ga upravo u trenutku kada, posle dužeg zatišja, opet intenzivno pripremaju lobistički teren za ubeđivanje američke javnosti i zakonodavnih tela da prihvate „veći angažman“ SAD na Balkanu u cilju privođenja kraju „nezavršenog posla“.
Pritisak ne samo na Banja Luku nego (možda i pre svega) na zvanični Beograd kao garanta sporazuma iz 1995. da prihvate novu rundu radikalne revizije dejtonskog okvira, zasigurno dolazi.
Pobornike prinudne unitarizacije pritom ohrabruje kako nejedinstvo srpskih političara zapadno od Drine tako i slabost Srbije same.
Njihova su očekivanja pragmatično utemeljena: ako je vlada Srbije zarad beskrajnog „evropskog puta“ spremna na de fakto odricanje od Kosova i Metohije (briselski „sporazumi“ i predstojeće „teške odluke“), nije izvesno da bi zbog Republike Srpske napokon povukla crvenu crtu i ostala odlučna u odbijanju dodatnih „teških odluka“ koje će tražiti Vašington i njemu bespogovorno poslušni Brisel. Povrh svega, njih sokoli spremnost uticajnih snaga na političkoj sceni Republike Srpske da zarad svojih ličnih ambicija i stranačke ostrašćenosti, kao i do sada uostalom, idu na ruku pobornicima prinudne unitarizacije i likvidacije „genocidnog entiteta“.
U predstojećem periodu zaoštriće se postojeći i nastupiće novi sukobi zapadnih sila sa Rusijom. Njih će da pokreću pre svega SAD u cilju reafirmacije svoje uloge globalnog hegemona, samoproglašenog nosioca izuzetnosti i samozvanog lidera „međunarodne zajednice“. Ukoliko napokon usledi ozbiljniji ruski otpor po pitanju Ukrajine ili Sirije nego do sada, američkoj administraciji biće potrebna jedna jeftina i brza pobeda na nekom perifernom terenu – pobeda koja ne iziskuje previše truda, angažmana ili novca, a kojom svejedno može da se maše kao primerom spoljnopolitičkog uspeha.
Imajući u vidu kontinuitet odbojnosti prema Srbima– koja je došla do izražaja u pomenutim izjavama generala Skaparotija – kao i nejedinstvo političkih snaga unutar Republike Srpske, jasno je da scenario „okončanja nezavršenog posla na Balkanu“ ne predstavlja moguću, već neposrednu opasnost.
Sa globalne tačke gledišta, eventualni„uspeh“ SAD u nametanju bošnjačkog „rešenja“ maloj, iznutra politički podeljenoj i geostrateški tek periferno značajnoj Republici Srpskoj, bio bi vredan podsmeha. Za neposredne žrtve takvog scenarija, međutim, on bi predstavljao egzistencijalnu pretnju prvog reda, koja bi dovela u pitanje srpsku nacionalnu strategiju u celini i svrsishodnost žrtava iz rata 1992-95. posebno.
Još nije kasno da počne kreativno razmatranje mogućih scenarija izazova Republici Srpskoj, koji veoma verovatno slede u predstojećem periodu. Sposobnost opstanka jedne države – a ovo važi i za „entitet“ sa de fakto atributima države – u uslovima nenaklonjenog okruženja, uvek je bio krajnji test njene vitalnosti u hobsovskom svetu međunarodnih odnosa.
Da bi Republika Srpska taj test izdržala, da bi se politički konsolidovala i za svaki oblik otpora adekvatno pripremila, za početak ona mora biti svesna da joj on predstoji.
Izvor Sve i Srpskoj, 14. maj 2018.
