Jevgenij Kožemjakin: O poimanju nacionalnog identiteta

Identitet se proizvodi, i to stalno

Kako se u Ruskoj Federaciji konstruiše nacionalni identitet – tema je, o kojoj je u Beogradu govorio ruski profesor dr Jevgenij Kožemjakin, osnivač i urednik elektronskog naučnog časopisa „Analiza diskursa”.

Gost Centra za ruske studije FPN, održao je predavanje na kome je predstavio deo rezultata teorijskih i empirijskih istraživanja Katedre za žurnalistiku, komunikologiju, reklame i odnose sa javnošću Belgorodskog državnog istraživačkog univerziteta. Katedra – na čijem je čelu Kožemjakin – posebno se bavi izučavanjem političkog diskursa u medijima i uticaja na oblikovanje javnog mnjenja.

Kožemjakin je ocenio da se nacionalna svest ne može konstruisati putem nekoliko tekstova nego dugotrajnim širenjem političkog smisla kroz različite kanale komunikacije. On je detaljno objasnio korake kojima se u javnom mnjenju konstruiše nacionalni identitet – od samog definisanja šta on predstavlja, preko nekoliko različitih načina da identitetu pristupimo, pa sve do praktičnog rada na izgradnji i očuvanju nacionalnog identiteta, koji nekada uključuje i naizgled banalne ili jednodimenzionalne stvari kao što su novogodišnje predsedničke TV čestitke, koje zapravo služe da se nacionalni identitet – napuni smislom!

Evo na šta je uvaženi gost skrenuo pažnju mladim kolegama iz Srbije:

„Opšti stav je da je nacionalni identitet ono po čemu se izdvajamo iz okruženja na osnovu teritorije, roda, profesije, verskog opredeljenja. Tako sam ja Belograđanin, šef katedre, moji su Rusi, govorim ruski i građanin sam Rusije. Ali, šta je čovek kome je majka Jermenka, otac Rus, rođen je u Moskvi, ali govori ukrajinski jer mu je porodica živela u Kijevu, a sada radi u Nemačkoj? Ko je ta osoba po nacionalnosti? Ili, ko sam ja, ako uradim DNK analizu i utvrdim da imam haplo grupu koja uopšte nema veze sa Slovenima? Kakav će biti moj nacionalni identitet?

Kako ćemo rešiti ovaj problem?

Kada govorimo o naciji – govorimo o tome kako me drugi doživljavaju, a ne kako sam sebe doživljavam.

Tokom života sam bar tri puta promenio nacionalni identitet: osamdesetih sam u školi slušao da sam – Sovjet, devedesetih su mi se obraćali kao Rusijancu (to je bila omiljena reč predsednika Borisa Jeljcina), a od 2000. godine kao građaninu Rusije.

Sve to vreme, za ceo svet sam uvek bio – Rus.

Ali, Rus – to je etnička pripadnost, a Sovjet ili građanin Rusije, to je odrednica nacionalnog identiteta! Ona je nešto što može da se menja. Nije nam prirodno data sada i zauvek.

Kako ja znam da sam građanin Rusije? Tako mi kažu roditelji, mediji, masovna kultura, politika i vlast. Dakle, moja svest da sam po nacionalnom identitetu građanin Rusije (Rusijanac) posledica je diskurzivnih praksi, sa kojima se suočavam na mnogo nivoa (od toga kako mi se obraćaju u srpskom kafiću do toga kako mi se obraća predsednik moje države).

Znači, rešenje za gore postavljeni problem je diskurzivna praksa (kako ja definišem samog sebe, kako me vidi država preko lične karte i koji ja jezik koji koristim).

Naročito važna odlika nacionalnog identiteta je da se tim pojmom – upravlja.

I to – spolja.

Najbolji primer je američka nacija, gde već posle nekoliko godina života u Americi, i doseljenici sa Islanda ili iz Irske postaju deo – američke nacije. Primeri su i Jugosloveni ili Novorusi. Novorusa više nema u javnom diskursu, ali su u međuvremenu mnogi poverovali da su Novorosijani – iz Donjecke i Luganske oblasti.

Šta je instrument za upravljanje nacionalnim identitetom i ko to radi?

To je referentni odnos prema istoriji, mentalitetu i kulturi i socijalnim i političkim tradicijama koji se koristi u okviru diskurzivne prakse. Nacionalni identitet se formira u praksi.

Nas na katedri interesuje koje strategije u toj diskurzivnoj praksi možemo primeniti.

To su esencijalizam (Gumeljov) koji kaže da je nacija prirodno data i ne zavisi od moje ili tuđe svesti i ima istorijski koren, unutrašnje zakonomernosti i imanentna svojstva kao što su karakter i mentalitet nacije; instrumentalizam, kao kontra esencijalizmu, za koji nacija nema objektivnu prirodu, već je to ono što mi koristimo kao sredstvo političke i simboličke borbe za vlast i preživljavanje – nacionalni identitet ima političku osnovu i pretpostavlja da mi emocionalno usvojimo da pripadamo određenoj naciji, te kao pripadnici imamo socijalno-psihološku komfornost osećaja da smo zaštićeni; poslednji je konstruktivizam koji kaže da je nacionalni identitet način kako se govori o nacionalnom identitetu.

Naš samoodnos prema naciji biće konstruisan u političkom diskursu, pa je nacionalni identitet – konstrukt. Po ovome shvatanju nacionalni identitet nema materijalnu osnovu: ni jezik, ni ekonomiju ni kulturu… već socijalno-komunikativnu osnovu.

A to znači da se identitet proizvodi i da se proizvodi stalno. Jer, kako je rekao jedan od osnivača italijanske države iz 19. veka: Italiju smo stvorili, ostalo nam je da stvorimo Italijane. Za formiranje identiteta su važni solidarnost, participacija, dobrovoljni odnos prema zajednici, ideji i vrednostima, odnosno kako čovek sebe vidi u odnosu na druge.

Politički diskurs nije raznovrsan, već samo ima više žanrova kroz koje se formira nacionalni identitet i puni se smislom: govori, poslanice šefa države naciji, pozivi odnosno apeli, čestitke, predizborne agitacije, medijske prezentacije i javni nastupi.

U Ruskoj Federaciji je jedan žanr prestao da bude samo žanr i postao je kulturna tradicija:

U 23:50 u novogodišnjoj noći na svim državnim kanalima je prenos čestitke predsednika države. Kontekst je ovaj: porodični je praznik, velika porodica se skuplja oko velikog stola, uključuje TV odakle joj se obraća predsednik. Porodica tad ćuti. Svi slušaju ili se prave da slušaju.

Šta ta situacija govori? To nije samo medijska slika i zvaničnik na ekranu, već taj zvaničnik u tih deset minuta postaje deo nas i kao da nam se pridružuje za stolom.

Naši studenti master studija kažu: šta tu ima da se izučava kad su svake godine isti klišei. Ali, detaljna analiza pokazuje ozbiljnu razliku: da se, iz godine u godinu, naš nacionalni identitet puni drugačijim smislom. Od 1998, pa do danas, 21 godinu su građani Rusije pomenuti 19 puta, sunarodnici (to se odnosi na dijasporu) samo jednom, a reč „Rusi“ nije bila pomenuta ni jednom, jer reč je o nacionalnom, a ne etničkom identitetu.

U novogodišnjem obraćanju, najčešće upotrebljena reč je „mi“, i to kao zamenica za narod, odnosno za građane Rusije. Uz reči „građani Rusije“ predsednik će dalje vezati reči o zaštiti interesa građana, o njihovom prijatnom, bezbednom i komfornom životu, zaslugama i uspesima građana.

Reč „narod“ je najčešće stavljana u kontekst: mi smo zajedno, narod je zajedno, narod treba da bude jedinstven, put koji je izabrao narod, narodna dostignuća…

Međutim, najpopularnija reč u celom ruskom jeziku je reč „ja“. Tu će reč govornici najčešće vezati – za budućnost!“

Nacionalna svest se ne može konstruisati putem nekoliko tekstova nego se radi o širenju političkog smisla kroz različite kanale komunikacije.

 

Autor Diana Milošević

 

Izvor Fakti, 16. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u