Boris Trbić: O visokom talasu tame

Post-industrijski svet je postao svet otvorenog nasilja i paranoje

Istoričari Hju Dejvis Grejem (Hugh Davis Graham) i Ted Robert Gur (Ted Robert Gurr), u knjizi ,,Violence in America: Historical and Comparative Perspectives“ (1979) pišu da je Amerika u pre-industrijskom vremenu pružala više individualnih sloboda i autonomije pojedincu nego što je to bio slučaj sa erom industrijalizacije koja je postepeno uvodila sve oštrije restrikcije ličnih sloboda. Iz ovoga se može izvesti zaključak da su (setler) kolonijalna društva morala da vode računa o tome da njihove komparabilne tehnološke prednosti ne budu iskorišćene od strane oslobodilačkih ili revolucionarnih pokreta.

Za čitaoce će biti zanimljivo da ovu referencu koristi američki matematičar i osuđeni terorista, Ted Kačinski (Ted Kaczynski), Unabomber, u svom Manifestu, dokumentu od 35.000 reči, naslovljenom Industrijsko društvo i njegova budućnost. Ovaj spis je 1995. štampao Njujork tajms. Jedan od najtalentovanijih američkih matematičara 1960-ih, Kačinski je često opisivan kao ’hiper-pametan’ i ’neo-Ludista’ (Gardijan, 14. septembar 2009). Odmetnuo se u šume Montane u kojima je tražio pastoralnu jednostavnost i transcedenciju pre-industrijske ere. Nije u njima pronašao građansku neposlušnost niti mir Voldenovih godina (1845–1850) Henrija Dejvida Toroa. Budućnost Amerike, i posredno, sveta, nastavila je da ga proganja, i počeo je da šalje bombe kućne izrade na adrese visokih funkcionera u univerzitetskoj administraciji i industriji saobraćaja.

Uhvaćen je po prijavi svoga brata koji je u Manifestu pronašao reči i fraze koji su mu delovale poznato. Čitava njegova koliba je kao dokazni materijal preneta na drugo mesto, radi istraživanja. Do danas nije utvrđeno da mu je u ovim akcijama neko pomagao, da je delovao kao član neke grupe ili organizacije. O Kačinskom se od tada uglavnom zna kao o osobi koja se, mentalno poremećena, u strahu od samoće i nedostatka kontrole, upustila u kampanju terora sa ciljem da promeni društvo koje, prema njegovim tvrdnjama, nezadrživo klizi u totalitarizam.

S druge strane, o Kačinskom zanimljivo govori, u dokumentarnom filmu, The Net (2003), Luc Dambek (Lutz Dammbeck), nemački slikar, grafičar i režiser. Dambek intervjuiše vodeće naučnike – kibernetičare ovog vremena korenitih promena u postindustrijskom svetu, koji su učestvovali u naučnim eksperimentima 1960–ih. Ovi eksperimenti su se podudarali sa periodom borbe za ljudska prava, protiv autoritarizma, rasizma i seksizma, kao i rata u Vijetnamu (Fredric Jameson, Signatures of the Visible) koji u istoriji sveta i pokreta za humanizaciju i oslobođenje imaju generalno pozitivnu ulogu.

I uprkos opšteprihvaćenoj ’istini’ da su ti protesti oslonjeni na nezadovoljstvo mladih bili načelno upereni protiv establišmenta, oni su, dokazuje Dambek, bili i u nekoj vrsti čudnog saglasja sa interesima industrijskog i vojnog vrha. Stvari su se menjale na dva koloseka. Na jednom, naučnici su proučavali nove tehnologije i oblike komunikacije koji bi pomogli kako napredovanju društva i ubrzavanju razvoja proizvodnih, vojnih i komunikacionih mogućnosti, tako i supremaciji u odnosu na druge, manje razvijene sisteme. Na drugom, autobusi sa univerzitetskih kampusa su počeli da kruže američkim gradovima dok su im pristupali mladi ljudi puni entuzijazma voljni da u eri ’opštih sloboda’ eksperimentišu sa različitim vrstama psihogenih supstanci. Jedan od njih bio je i Ken Kisi, pisac Leta iznad kukavičjeg gnezda. Establišment je, na određeni način, kontrolisao novo društvo u nastajanju kako starim polugama moći, tako i stvaranjem alternativnih narativa.

U isto vreme nastaju i eseji Pjera Paola Pasolinija, koji govori o stvaranju nove srednje klase, totalitarizmu i apsolutnoj kontroli nad političkim i društvenim zbivanjima u novoj konstelaciji snaga u Zapadnom društvu. I knjige najvažnijeg američkog pisca dvadesetog veka, F. K. Dika, koji je predvideo da će se fragmentisani pojedinac naći u centru fragmentisanog društva u ne tako dalekoj budućnosti, u kojoj komunitarni duh zajednice postaje najveća opasnost po autoritarni sistem. Dikov Čovek u visokom dvorcu je između ostalog i priča o kolektivnoj pobuni. Pobuni ne samo protiv fašizma koji je ostvario pobedu, već i protiv svake vrste totalitarizma sa kojim se moderno društvo suočava. O pokušaju da se sačuva duh zajedništva između ljudskih bića koja ne žele da trpe okupacioni jaram.

Danas je zanimljivo analizirati vremensku sekvencu tokom koje su u eri post-industrijskog kapitalizma udareni temelji novom, autoritarnom modelu. Razočarani izneverenim obećanjima moderne i njenim ’vrhuncem,’ talasom tame koji je zapljusnuo Evropu i svet tokom Drugog svetskog rata, od gasnih komora do masakra u Nankingu, naivno opijeni duhom pobune protiv tradicionalnih vrednosti, ’progresivni’ i levo orijentisani građani zapadnih sistema su oberučke prihvatili promene koje su usledile tokom prvih decenija nakon globalnog sukoba. Nedugo zatim, tačnije, desetak godina nakon završetka sukoba u Vijetnamu radikalni zaokreti u sferi društvenih odnosa, ekonomije, urbanizma, kulture i umetnosti završili su u loncu ancient regime-a. Dok su bahati, zaglušujući zvanični narativi – koje je promovisao razvijeni kapitalizam – praćeni ništa manje zaglušujućim tišinama. Svet se vratio u male snove tačerizma. Sve nakon toga, u eri koja je koincidirala sa nezabeleženim razvojem komunikacionih tehnologija, monitoringa i kontrole pojedinca, postalo je samo smena načelno suprotstavljenih ’levih’ i ’desnih’ ideologija kojima upravljaju benjaminovski lakeji korporativnog kapitalizma, marionete iz lutkarskog pozorišta.

Post-industrijski svet je postao svet otvorenog nasilja i paranoje, svet u kome su postmoderni prefiksi (’post’ iz složenice post-kolonijalizam, recimo), potpuno izgubili smisao. Taj svet je iz javnog i medijskog diskursa proterao gotovo sve odrednice koje se bave kolektivitetom. Ukucajte reč ’radnik’ na engleskom jeziku u pretraživače univerzitetskih biblioteka i rezultati će biti poražavajući. Da ne govorimo o odnosu prema nacionalnom ili verskom identitetu koji valjda još uvek imaju izvestan legitimitet (imaju li zaista i danas, u nacionalnim državama i kulturama ili duhovnim, kulturnim i običajnim transnacionalnim vezama koje ih povezuju i daju globalni smisao?).

Umesto toga, fragmentisani pojedinac ’dete privilegovane srednje klase’ se opredeljuje između mutne, neodređene desne nostalgije (gromoglasno najavljivanih ’ratova’ protiv droge, terorizma, siromaštva, nezaposlenosti ili želje da se zemlja ’ponovo učini velikom’, mada niko ne zna šta to tačno znači), i opasnih, nenaučnih relativizacija u sferi društvenih i sve više prirodnih nauka, kojima se u pitanje dovode ne samo celokupno ljudsko iskustvo već i naučna saznanja, koji su agresivno kritikovani sa leve strane političkog spektra – mada nam je jasno da to sa levicom baš nema mnogo veze. U živom pesku relativizacija, apsolutna je samo kontrola. Pravog ideološkog sukoba nema. Zato što u društvu bez ideologije, vere, i duha zajedništva, kao i brige o opštem dobru svih, gotovo da i nema zajednice, ako zajednica nije skup fragmentisanih, labavo povezanih pojedinaca bez osećaja solidarnosti i empatije.

 

Izvor Stanje stvari, 17. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u