Rusija na Solženjicinovom putu

Shvatio je težinu pozicije „zrna između dva mlinska kamena“ u kojoj se našla Rusija. Ta dva kamena su komunizam i zapadni liberalizam

Aleksandar Solženjicin je bez sumnje politički najuticajniji velikan svetske književnosti. Svakako, bilo je pesnika među krunisanim glavama, ali njihovi talenti gotovo nikad nisu bili zaista izuzetni. Bilo je i političara koji su osvajali Nobelovu nagradu za književnost, poput Vinstona Čerčila. Bilo je i velikih književnika koji su ostvarivali uspešne birokratske karijere, poput Getea koji je službovao kao kancelar Vajmara. Ali samo jedan pisac je svojim rečima na noge podizao čitave kontinente, i do temelja potresao svetske političke tokove. Postojao je samo jedan koji je svojoj naciji zaveštao detaljan ideološki i politički program, koji protokom vremena nakon tvorčeve smrti neće pasti u zaborav, već će postajati sve relevantniji. Taj čovek je bio Solženjicin.

Savremena Rusija, uz zadovoljstvo ali i na žalost mnogih, ulazi u novo političko doba iscrtano upravo Solženjicinovim pisanjem i idejama. To nije Solženjicin iz ideološki poliranih liberalnih antologija, ni njegova iskrivljena suprotnost, onaj koji je „narodni neprijatelj“ i nepresušan izvor neokomunističke histerije. Iza tekućih kretanja u ruskoj politici stoji pravi Solženjicin, onaj koji se otkriva kroz čitanje njegovih dela – romana, kratkih priča, članaka, rasprava, i intervjua.

Neke formule koje je veliki pisac sročio postale su sastavni deo zvanične ruske državne politike, poput postojećeg naglaska na „očuvanju naroda“. Druge su postale politička stvarnost, poput nacionalno opredeljenog autoritarizma, nasuprot komičnog podražavanja zapadnjačke višepartijske demokratije. Mnoge od njih, poput ideje „zemstva“ i organa „demokratije na malom prostoru“, tek treba da se rašire i postanu predmet javne rasprave.

Rusko građansko i političko sazrevanje, u skladu sa Solženjicinovom vizijom, upravo je u toku. On je godinama isticao verovanje da je sedamnaestovekovna crkvena reforma u Rusiji, koja je izazvala šizmu sa starovercima, jedan od najtežih i najkobnijih momenata u nacionalnoj istoriji zemlje. Za njega nema grđe stvari od borbe protiv najpobožnijeg i najmarljivijeg dela ruskog naroda. No, mi danas opažamo odlučnost, kako kod vlasti tako i u Pravoslavnoj Crkvi, da se ta stara rana zaceli.

UKRAJINSKI KRIM JE BESMISLICA
Tridesetog avgusta 1991. godine Solženjicin je uputio javno pismo tadašnjem predsedniku Jeljcinu, pozivajući ga da ne prihvati administrativne demarkacione linije iz sovjetskog vremena kao državne granice novonastalih tvorevina. Nakon toga, tokom perioda dužeg od 15 godina, on je uporno insistirao da je sama ideja Krima i Sevastopolja kao delova Ukrajine besmislena, i da istočnoukrajinske oblasti, nekada poznate pod imenom Novorusija, treba da dobiju pravo da se o svojoj državnoj pripadnosti izjasne na referendumu. Odbacivanje svih pokušaja da se „zarije klin između srodnih naroda“ i obrazuje ukrajinska država po antiruskom modelu neizostavan je deo njegovog pisanja, ali i odraz sopstvenog dvojakog porekla (Solženjicin je rusko, dok Šerbak, devojačko prezime njegove majke, potiče sa prostora Ukrajine). Taj napor možda nije delovao kao preterano važan u godini njegove smrti (2008), ali od 2014. našu stvarnost presudno oblikuju navedena nerešena pitanja.

Jedna od Solženjicinovih najvećih briga bilo je pitanje ruskog jedinstva: nepravičnost federalističkog sistema u kome su bujale „parade suverenosti“, besmisao ideje da savezna vlast sklapa ugovore s manjinskim republikama, neprihvatljiva diskriminacija ruskog jezika. Solženjicin se našao među prvim kritičarima američkog Zakona 86-90, koji se bavi pitanjem takozvanih „zarobljenih nacija“ i koji Rusiju tretira kao okupatora efemernih teritorija poput takozvane „Kozakije“, ili „Idel-Urala“. I na ovom primeru svedočimo o akutno rastućem značaju savremenog piščevog nasleđa.

Pored Solženjicinovih ideja i njegove istorijske ocene polako izbijaju u prvi plan. On je bio prvi koji je Petra Stolipina označio kao savršenog ruskog državnika, nakon čega je pokojni premijer našao središnje mesto u ruskom političkom kanonu. Slično tome, Solženjicin je započeo rasvetljavanje uloge Aleksandra Parvusa u istoriji Oktobarske revolucije, pa danas nijedna analiza ruske katastrofe ne može da prođe bez razmatranja uloge ovog misterioznog internacionalca u propasti carske Rusije. Verovatno jedina istorijska ličnost prema kojoj je vreme pokazalo više zahvalnosti nego Solženjicin jeste car Nikolaj Drugi. Međutim, čak i u tom slučaju možemo ispratiti puzajuću evoluciju ka latentnom monarhizmu u njegovom poznom životnom dobu.

Ponekad se čini da se i sama priroda povija pred Solženjicinovom voljom. Kada je pisac označio važnost razvijanja ruskog severoistoka i iskorišćavanja njegovih širokih i nepristupačnih prostranstava, to je delovalo kao utopijski san. Njegovoj tvrdnji da je „Rusija severoistok planete, i da je njen okean Arktički, a ne Indijski“, suprotstavio se naizgled zdravorazumski odgovor da se Severni okean na ruskom ne naziva ledenim bez razloga, budući da je doslovno pokriven ledom i da ljudi ne mogu živeti u zoni večitog snega. Ubrzo potom, naglo topljenje Arktika počelo je da izaziva geopolitička previranja; vode se razgovori o otvaranju severne morske rute za strane trgovačke brodove, a čuju se i govorkanja da je Solženjicinova ideja o naseljavanju Dalekog severa bila predugo zanemarena. Ipak, bolje ikad nego nikad.

Solženjicinovo nasleđe nije predmet isključivo ruskog, već i čitavog planetarnog političkog fenomena. Njegova čuvena Harvardska beseda je upozorila Zapad da nije sam na ovom svetu, i da civilizacije koje proučavaju njegovi istoričari i teoretičari kulture nisu puki dekorativni elementi, već živi svetovi kojima se ne može nametati zapadni aršin. Ruska jedinstvena civilizacija je jedan od tih svetova, a zapadni aršin je i sam postao predmet duhovne korozije, zaostao za negdašnjom veličinom hrišćanske civilizacije. Nekada šokantna Solženjicinova misao o nemogućnosti globalističkog „kraja istorije“ je u međuvremenu preuzeta i kod zapadnih političkih teoretičara, konkretno Semjuela Hantingtona, koji ju je ugradio u svoj „Sukob civilizacija“. Ona se našla i u samom temelju ruske spoljne politike u periodu nakon Putinovog Minhenskog govora iz 2007.

Arhipelag Gulag“ je po objavljivanju na Zapadu izvršio brišuću detoksikaciju tamošnjih elita od komunizma, tog „opijata za intelektualce“ kako ga je nazvao Rejmond Aron. Ipak, ova transformacija im nije pružila i protivotrov za militantni ateizam, silu koja je izrodila i sam boljševizam. Liberalni oblik antikomunizma je logičkim sledom doveo do trijumfa samog komunizma, ovoga puta u osveženom obličju kultur-marksizma – levičarskog feminizma, totalitarne „tolerancije“, rasističkog „anti-rasizma“, do konačne pobede homoseksualne internacionale. Solženjicin je sve to unapred predvideo, teoretišući kako će u određenoj tački budućnosti Rusija oslobođena od komunističkog totalitarizma s užasom posmatrati trijumf zapadnog komunizma izgrađenog na liberalnim osnovima.

Treba naglasiti da je glavni predmet Solženjicinovih briga, naspram apstraktnog globalnog čovečanstva, uvek bio ruski narod. Među piscima koji su u drugoj polovini 20. veka stekli svetsku slavu, on je verovatno onaj s najjasnijom i najjačom nacionalnom svešću. Otpor komunizmu ne može se ispravno shvatiti bez zalaženja u njegov glavni motiv: da se ruski narod ne može i ne sme koristiti kao alat za bilo koji utopistički eksperiment, bio on komunističke ili „progresivističke“ prirode. Solženjicin u jednakoj meri odbacuje sve političke poduhvate koji se prema Rusima odnose kao prema potrošnoj robi, bilo za izgradnju „Imperije“, ili „svetsku revoluciju“, za trijumf industrijalizma, ili svemirsku trku. Sve što unapređuje i intenzivira ruski nacionalni život za njega je dobro; sve što propušta da to učini, loše je.

ODBACIVANjE ZAPADNE RUSOFOBIJE
Solženjicinov odlučni i otvoreni anti-komunizam, njegova rešenost da obori crvene po ma kojoj ceni, rođeni su iz ubeđenja da je zapadni marksistički utopizam doveo do kolosalnog i krvavog traćenja nacionalnih ljudskih resursa, svodeći Ruse na šrafove u zupčaniku i gorivo u vatri, da je organski razvoj Rusije, kako duhovni tako i ekonomski, time došao kraju. Stalni lajtmotiv njegovih knjiga ne ogleda se isključivo u izražavanju štete koju je komunistička tiranija nanela ruskoj psihi, već i otkrivanju snaga otpora i slobodarstva koje su u njoj ležale skrivene.

Solženjicin je bio jednako nemilosrdan i prema zapadnjačkoj rusofobiji. Kritikovao je tradicije i korena lišenu intelektualnu elitu, nazivajući njene pripadnike poluinteligentima. On je i uveo sam pojam rusofobije u savremeni politički govor, da bi ga kasnije u koherentnu teoriju razvio njegov najbliži saradnik, matematičar Igor Šafarevič. Solženjicinova definicija rusobobije glasi ovako: posmatranje Rusije kao nazadne „zemlje robova“, uz tvrdnju da je sovjetski režim prirodni nastavak ruske istorijske državnosti, moskovske i imperijalne, koje su takođe navodno zasnovane na nečovečnoj okrutnosti i nehumanosti. U svojoj polemici o rusofobiji on ističe normalnost ruske predboljševičke istorije, i odbacuje i Februarsku i Oktobarsku revoluciju kao plodove nihilističke želje da se Rusija raščini i ponovo načini bez znanja i obzira prema ruskom načinu života.

Solženjicin je suprotstavljen i verbalnim porugama antiruskih „pluralista“ koji ne kriju svoj prezir prema „toj zemlji“, i hladnoj odlučnosti zapadnih političara i politikologa da Rusiju, a ne komunizam, prikažu kao glavnog protivnika Zapada. Javno je napao američke vojne planove da u slučaju rata posebno bombarduju ruske etničke oblasti, shvativši težinu nezavidne pozicije „zrna između dva mlinska kamena“ u kojoj su se našli on i njegovi sunarodnici. Ta dva kamena su komunizam i zapadni liberalizam.

Postalo je jasno da je pomenuti žrvanj samo deo paklene mašine sazdane na bezbožnom antihrišćanskom „humanizmu“. Komunizam i liberalizam su dva brata koje je okotila ista ideologija Prosvetiteljstva koja je čitavo čovečanstvo poslala na katastrofalan put obožavanja Materije iznad Duha, put koji i samu Materiju na kraju dovodi i do kaljanja i propadanja. Solženjicin iznosi detaljnu i konzistentnu antiprosvetiteljsku doktrinu: povratak Bogu, dobrovoljno samoobuzdavanje i samoograničavanje čovečanstva, naglašavanje dužnosti umesto stalno širećeg spiska „prava“, prvenstvo unutrašnje slobode i odbacivanje ideje o žrtvovanju nacionalnog života zarad ne samo totalitarne utopije, već i orgije lažnih sloboda. Njegovo učenje predstavlja jednu od najkonzistentnijih i politički najtemeljnijih konzervativnih filozofija formulisanih tokom poslednja dva veka. Dvoboj koji je vodio s duhovima Voltera i Rusoa nastavlja se i nakon piščeve smrti, a rezultat nedvosmisleno ide u njegovu korist.

Upravo su Solženjicinova delatnost usmerena protiv stakanja zapadnog i sovjetskog sistema, a prema moralnoj diskreditaciji komunizma i buđenju duha radikalnog otpora crvenom zlu na Zapadu, njegova kritika liberalnih temelja licemernog hegemonizma samog Zapada, i na kraju ali ne najmanje važno, njegovi pokušaji da po povratku u otadžbinu doprinese moralnoj konsolidaciji Rusije na temelju nacionalne, konzervativne, populističke, antizapadne i antineokomunističke platforme, doveli globalni prosvetiteljski projekat u stanje krize u kojoj se trenutno nalazi.

Povrh svega, treba znati da nije reč o pukoj ideološkoj krizi koja se ogleda u rastuće totalitarnom liberalnom samouništenju zapadne civilizacije. Reč je i o geopolitičkoj krizi, izazvanoj ovom činjenicom: Moskva – nekada središte globalnog komunizma, jednog od polova u spektru prosvetiteljstva – će se, osim ukoliko skrene sa Solženjicinovog puta, naglo preobraziti u savremeni Vatikan ili Meku konzervativizma. Upravo se tu danas nalazi najtvrđi šanac koji brani sliku čovečanstva u njegovom tradicionalnom hrišćanskom tumačenju.

 

Preveo NOVAK DRAŠKOVIĆ

 

Unz Review/Stanje stvari

Kultura
Pratite nas na YouTube-u