Boris Subašić: Tajne Svetogorske pustinje

Među posetiocima Atosa, Rusi su neprikosnoveni po broju, vatrenosti, ali i po platežnoj sposobnosti

Kaluđeri Svetogorske pustinje danas se osećaju ugroženima jer se moderni svet nezadrživo širi u divljinu, tamo gde su njihovi prethodnici našli utočište u 8. veku. Od tada je vatreno srce pravoslavnog misticizma skriveno ovde, među okrutnim visokim liticama, na krajnjem delu zapadne obale poluostrva Atos. Tu žive monasi askete u skitovima, malim zajednicama koje predvode duhovni učitelji – starci, a kraj njih i potpuni usamljenici, tihovatelji.

Zvanična politika Vizantije pre 13 vekova glasila je da su poštovaci ikona idolopoklonici, pa su oni proganjani, a naslikani „obrazi svetitelja“ su uništavani. Najuporniji ikonofili su skrovišta našli u neprohodnom kršu Atosa, gde su, sa učenicima, tokom sledećeg veka čuvali tradiciju.

Upravo su te askete bile utemeljivači i simbol docnije monaške republike Svete Gore. Oni su ostavili veliko civilizacijsko nasleđe kao duhovnici, himnografi, ikonopisci, prepisivači i pisci. Njihovim vrlinama i skromnosti se divio i od njih učio i Sveti Sava, otac srpske crkve.

Ka vrhu Atosa, stazama koje su oni ugazili, sad svakodnevno teče reka poklonika i turista. Najviše ih je iz pravoslavnog sveta, ali u sve većem broju dolaze i sa Zapada, posebno iz Nemačke i Engleske.

Među posetiocima Atosa, Rusi su neprikosnoveni po broju, vatrenosti, ali i po platežnoj sposobnosti. „Bum“ ruskog pokloničkog turizma je i u Bogorodičin vrt doneo tržišne zakone.

Zbog ogromne potražnje, cene suvenira višestruko su povećane, a zatim je na obali stvorena industrija verskih suvenira koja s tržišta potiskuje rukodelje, originalne monaške rukotvorine, koje su najviše stvarane upravo u Svetogorskoj pustinji. Po rukodeljama su bili najčuveniji isposnici sa Karulje (što na grčkom znači čekrk). Oni žive u izbicama, koje kao lastina gnezda vise na vrelim stenama iznad ponora nad morem, a lepa dela svojih ruku su spuštali u korpama, pomoću čekrka, do čamaca iz kojih su u zamenu dobijali suvarke hleba, glavni deo njihove ishrane.

Danas te razmene nema, a vrlo je malo i monaha asketa. Jedan od njih je otac Makarije, trenutno jedini Srbin koji živi u unutrašnjoj Karulji, najsurovijem delu Svetogorske pustinje. U taj bezvremeni svet se stiže skrivenom stazom, spuštajući se uz pomoć lanaca niz gotovo vertikalnu liticu. Oca Makarija smo sreli kad se vraćao u kućerak na ivici ponora iz obližnjeg skita Danileja, najčuvenijih pojaca i živopisaca Svete Gore. Ovaj mladi duhovnik uživa veliko poštovanje monaštva Svetogorske pustinje, a u razgovoru s posetiocima iz spoljnog sveta je skroman, spontan i neusiljen. Iako živi na mestu gde se i dalje jedu suvarci i pije kišnica, on odbija ponude da mu ostavimo nešto hrane: „Ne treba da ostavljate ništa, Bog mi šalje sve što je potrebno.“

Ovakvih podvižnika je sve manje, a oko njihovih skromnih kelija niču lepe, klimatizovane, prostrane zgrade, koje liče na bogataške vile. Njih prave novi kolonisti Svetogorske pustinje na pogibeljnim vrletima gde su stare askete u muci i znoju svojim rukama pravile kućerke i crkvice od kamena. Zaključane kapije novih „vila-kelija“ zaštićene su elektronskim bravama i kamerama za nadzor. Njihovi visoki bedemi presekli su mnoge vekovne staze, kako fizičke, tako i duhovne. Među tim presečenim podvižničkim putićima je i onaj koji je vodio ka maloj keliji i pećinskom hramu na vrhu litice Male Svete Ane.

Ovaj hram je stekao slavu kad su u njega noću dolazili da se mole i pričešćuju „nevidljivi“, najstroži isposnici koji su živeli u neprestanoj molitvi, bez kontakata sa spoljnim svetom. Njih ima i danas u potpunoj divljini oblasti Katunakije, Kerasije, Karulje i Kavsokalivije, iako ljudski opstanak ovde izgleda nemoguć. Reporter „Novosti“ se, hodajući stazama Svetogorske pustinje, uverio u njihovo postojanje, nailazeći na skromne kolibice u šumi, s krevetom od kamena na kome je „dušek“ – gola daska. Na uskoj stazi, koja po kamenjaru i kroz šumu vodi ka isposnici Svetog Nila, jednom od njihovih svetilišta, doživeli smo da naš prolazak glasnim kreštanjem i kruženjem najave veliki planinski gavrani, inteligentne ptice koje se mogu dresirati.

Njihova ponašanje nalik na reakciju pasa čuvara prekinuo je klik ljudskog glasa iz neke skrivene pećine u litici, posle čega su se ptice vratile na stene da motre. Ista priča ponovila se i u povratku iz isposnice, a od monaha iz obližnjeg skita čuli smo objašnjenje da je reč o pticama-čuvarima, koje su dresirali pustinjaci. Ovi isposnici su u potpunu pustoš pobegli od novih „nevidljivih“ stanovnika Svetogorske pustinje, koji se od sveta izoluju visokim ogradama i psima čuvarima.

SAVEST UMESTO TRGOVCA
Duh Svetogorske pustinje još se oseća u malom, starom i veoma uglednom skitu Svete Ane, gde je saborna crkva za askete koji žive na liticama u okolini. U prodavnici skita izložene su njihove rukotvorine, ali kaluđera-prodavca nema. Ovde se računa na savest poklonika da će ostaviti u korpi na polici onoliko novca koliko je na suveniru napisana cena. Iako zvuči neverovatno, gotovo niko se ne drzne da ostavi manje novca ili da ukrade i najsitniji predmet.

ENGLEZI KARTIRALI ATOS
Zahvaljujući britanskoj planinarskoj organizaciji FOMA (The Friends of Mount Athos), stare monaške staze su kartirane i obeležene, jer ovdašnji moderni kaluđeri više voze džipove nego što pešače. Izuzetak su monasi Svetogorske pustinje, kojima je još uvek najveći luksuz jahanje mazge.

 

Izvor Večernje novosti, 20. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u