Ković: Jasna poruka SPC o Kosovu

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora proističe iz 800 godina istorije i misije Srpske crkve

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji (objavljena 10. maja 2018) odlučujuće je obeležila javnu raspravu o budućnosti ovih srpskih pokrajina. Sa sigurnošću se može reći da ona predstavlja dokument od izuzetne važnosti za istoriju srpskog naroda i njegove Svetosavske crkve.

Srpske vlasti naime, uprkos zakletvi na Ustavu i Jevanđelju, ne prestaju da kosovskim Albancima, SAD i EU nude razmenu teritorija „uže Srbije“ za sever „Kosova“. Teritorijalni integritet „Kosova“, međutim, neće da ugroze ni SAD ni Nemačka. Za uzvrat, Aleksandar Vučić poručuje da je spreman da, uz određene „benefite“, potpiše „sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“, koji bi podrazumevao i stolicu za „Kosovo“ u UN. To bi, da podsetimo, značilo naglo ubrzanje procesa „puzećeg“, postepenog priznanja nezavisnosti „Kosova“. U zavisnosti od teksta sporazuma, on bi toj kvazidržavi mogao da donese i de facto nezavisnost.

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora je, međutim, zaključila i konačno uobličila proces koji je, u srpskom društvu, vidljiv i za najpovršnije posmatrače. Uprkos upornim porukama predsednika republike i gotovo svih velikih medija o tome da je „nezavisnost Kosova već zapečaćena“, da je „Knez Lazar izgubio Kosovo“, da je potrebno da se „suočimo sa realnošću“, „odreknemo mitova“, „okrenemo životu“ i „svom evropskom putu“, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je 81 odsto građana protiv priznanja Kosova u zamenu za članstvo u EU. Još je važnije to što je „unutrašnji dijalog“ potvrdio da je stručna javnost sa univerziteta, iz SANU, Matice srpske i iz drugih, vodećih ustanova srpske kulture, sa zanemarivim izuzecima, protiv priznanja nezavisnosti Kosova, uključujući i „puzeću“ nezavisnosti preko „sporazuma o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Ona je, isto tako, protiv podele Kosova. Svojom ubedljivom većinom, stručnjaci se zalažu za „zamrznuti konflikt“ ili „status kvo“, koji ne podrazumeva samo čekanje da se u svetu promeni odnos snaga, nego, pre svega, preduzimanje niza hitnih mera koje bi za cilj imale jačanje resursa Srbije i očuvanje bezbednosti Srba, naših svetinja i imovine na Kosovu i Metohiji.

Sve to, odmerenim i promišljenim jezikom, sažela je i potvrdila Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora. Njen najveći deo odnosi se, na osnovu svakodnevnog iskustva Srpske crkve, na ono što bi čekalo Srbe na Kosovu i Metohiji ukoliko bi ih se „sveobuhvatnim sporazumom“ ili podelom, Srbija odrekla: albansko nepoštovanje sporazuma i zakona, naglo ili postepeno iseljavanje, uništavanje ili preotimanje svetinja i potpuno brisanje tragova o postojanju Srba na tim prostorima.

Srpska pravoslavna crkva je zato, svojom Porukom, odbila predaju svog naroda na milost i nemilost progonilaca. Podsetila je na činjenicu da iz Kosovskog zaveta proističe ukupni smisao srpske istorije i upozorila: „Prosperitet Srbije se ne može graditi na dezintegraciji onoga što predstavlja kamen temeljac njenog identiteta, njene istorije i državnosti“.

Zbog svega toga, Srpska pravoslavna crkva se jasno i glasno izjasnila protiv bilo kakve, trenutne ili „puzeće“ nezavisnosti, kao i protiv podele Kosova i Metohije. Založila se za nastavak pregovora do postizanja jednakih prava i sloboda za sve stanovnike pokrajine, ali u okviru pravnog poretka Srbije i međunarodnog prava. Zato se Poruka poziva na postojeće pravne okvire rešavanja Kosovskog pitanja, na Ustav Republike Srbije i na Rezoluciju 1244.

Poruka Svetog Arhijerejskog Sabora proističe iz 800 godina istorije i misije Srpske crkve tokom kojih je ona, kroz kultove i predanje, uobličila nacionalni identitet Srba. U njenom Memorandumu iz 2004, svi stavovi iz Poruke već su do tančina obrazloženi. U javnosti je već prepoznata i veza između sadržaja Poruke Sabora i Apela za odbranu Kosova i Metohije, objavljenog na Badnji dan 2018, koji je, zajedno sa stotinama najznačajnijih javnih ličnosti, potpisalo 12 arhijereja Srpske pravoslavne crkve. Sada su, iza tih stavova, jednoglasno stali Sveti Arhijerejski Sabor i Srpska pravoslavna crkva.

Napad predsednika republike na Poruku Sabora, skandalozno, potpuno prećutkivanje Poruke na „javnom servisu građana Srbije“, koji brani „naše pravo da znamo sve“ i izbegavanje da se njen sadržaj objavi u srpskim medijima, svedoče ne samo o ozbiljnom gaženju osnovnih građanskih sloboda, nego i o odlučnosti naših vlasti da u onome što su naumile idu do kraja.

Svako ko poznaje Srpsku pravoslavnu crkvu zna da njena misija nije u tome da snishodi i služi državi. Naprotiv, njena istorija prepuna je primera odlučnog suprotstavljanja, onda kada je to zahtevao goli opstanak, i Osmanskom i Habzburškom carstvu, i Trećem rajhu i NDH, ali i srpskim i jugoslovenskim državama. Treba li da podsećamo – iz svih ovih sukoba, Srpska crkva i njen verni narod izašli su kao pobednici.

 

Autor je predsednik političkog saveta DSS i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

 

Izvor Politika/Stanje stvari, 21. maj 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u