Da li se Americi ratobornost obija o glavu?

Otkazivanje singapurskog susreta sa Kimom Džongom Unom i Pompeov ultimatum Iranu mogli bi se pokazati kao pogrešne procene

Američke pretnje uništenjem Irana i Severne Koreje bi tek mogle da urode plodom ali zasad ne deluje kao da su Teheran ili Pjongjang zastrašeni.

Uzastopno pozivanje na ,,libijski model“ od strane savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona i potpredsednika Majka Pensa povodom denuklearizacije Severne Koreje je upravo sahranilo singapurski samit predsednika Trampa i Kim Džong Una. Za Severnu Koreju, ,,libijski model“ znači svrgavanje i ubistvo libijskog čvrstorukaša pukovnika Gadafija, nakon što je predao svoje oružje za masovno uništenje.

U sredu je severnokorejski zamenik ministra spoljnih poslova Čoe Son Hjui eksplodirao na Pensovo spominjanje Libije: ,,Potpredsednik Pens je napravio bahate i besmislene komentare da bi Severna Koreja mogla da završi kao Libija… Ne mogu da prikrijem svoje iznenađenje nad tako neznalačkim i glupim komentarima“.

POMPEOV ULTIMATUM IRANU
,,To da li će se Amerika suočiti sa nama za pregovaračkim stolom ili u nuklearnom obračunu u potpunosti zavisi od njenih odluka i ponašanja“. Juče je Tramp otkazao sastanak u Singapuru.

Ranije ove nedelje državni sekretar Majk Pompeo je u Heritedž fondaciji predstavio naš ,,plan B“ za Iran, u govoru koji je asocirao na pruskog feldmaršala fon Moltkea. Neki od Pompeovih zahteva:

Iran mora da okonča svu podršku Hezbolahu u Libanu, Hutima u Jemenu i Hamasu u Gazi, da povuče sve snage pod iranskom komandom iz Sirije i razoruža svoje šiitske milicije u Iraku;

Iran mora da prizna svoje prethodne laži o programu razvoja nuklearnog oružja i da obelodani sve aktivnosti u vezi s tim od 20. veka do danas;

Iran mora da obustavi obogaćivanje uranijuma, da se obaveže da nikada neće proizvoditi plutonijum, da ugasi svoj reaktor teške vode, otvori svoje vojne baze za inspekciju kako bi dokazao da nema tajni nuklearni program i obustavi testiranje balističkih raketa.

A ukoliko se Iran ne povinuje ovim zahtevima, biće ekonomski zadavljen.

Ono što je Pompeo predstavio bio je ultimatum: Iran ima da se odrekne svih svojih saveznika u svim bliskoistočnim ratovima ili da se suoči sa uništenjem i mogućim ratom sa SAD.

Teško je naći nekog državnog sekretara koji je koristio takav rečnik kao Pompeo: ,,Naći ćemo iranske operativce i njihove posrednike iz Hezbolaha koji deluju širom sveta i zgromiti ih! Iran više nikada neće imati blanko ček za dominaciju na Bliskom istoku.“

Ali kako Iran može da ,,dominira“ Bliskim istokom koji je dom Turskoj, Iraku, Saudijskoj Arabiji, Izraelu i Egiptu, kao i američkim oružanim snagama u Avganistanu, Iraku, Persijskom zalivu, Arapskom moru i Siriji?

Istočno od Irana je nuklearna sila Pakistan. Zapadno od Irana je nuklearno oružje američke Pete flote i nuklearna sila Izrael. Iran nema nuklearke, nema ratne brodove kojim bi mogao da nam parira i ima ratno vazduhoplovstvo iz sedamdesetih.

Međutim, ova američko-iranska konfrontacija, aktivirana Trampovim odbacivanjem nuklearnog sporazuma i Pompeovim ultimatumom, po svemu sudeći će završiti na jedan od sledeća tri načina:

Prvi je da će Teheran kapitulirati, što nije mnogo verovatno s obzirom da je predsednik Hasan Rohani odbrusio Pompeu: ,,Ko si ti da odlučuješ o Iranu i svetu? Nastavićemo svojim putem uz podršku našeg naroda“. Dopunio ga je ajatolah Hamnei: ,,Prisustvo Irana u regionu je naša strateška dubina“.

Drugi je da Iran prkosi američkim sankcijama i nastavi podršku svojim saveznicima u Siriji, Iraku, Libanu i Jemenu. Ovo će verovatno voditi sukobima i ratu.

Treće, SAD bi mogle da odstupe od svojih maksimalističkih zahteva, kao što je Tramp odstupio od Boltonovog zahteva da Kim Džong Un prihvati libijski model totalnog i proverljivog razoružanja pre bilo kakvog ukidanja sankcija.

KOJIM PUTEM IDE VAŠINGTON?
Kuda smo se, dakle, zaputili?

Iako su naši NATO saveznici razjareni Trampovom pretnjom nametanja sekundarnih sankcija ukoliko i sami ne obnove sankcije Teheranu, Evropljani će verovatno udovoljiti američkim zahtevima. Za Evropu bi bilo ludilo da se opredeli za Iran umesto za Ameriku koja je štiti još od Hladnog rata i predstavlja nezamenjivo tržište za njenu robu.

Čini se da Vladimir Putin ne želi da bude deo iransko-izraelskog ili američko-iranskog rata, pa je Bašaru Asadu rekao da Rusija neće prodavati Damasku PVO sistem S-300. Putin je obezbedio svoje baze u Siriji i želi da ih zadrži.

Što se Kineza tiče, oni će iskoristiti zapadnu ostrakizaciju Irana kako bi ga privukli još dublje u svoju orbitu.

Može li se postići kompromis? Možda je za neke od Pompeovih zahteva moguće naći slaganje sa interesima Irana, jer on sigurno ne želi rat sa Amerikom, ili sa Izraelom – koji bi opet vodio ratu sa Amerikom.

Iran bi mogao da se složi da oslobodi zatočene zapadnjake, povuče šiitske jedinice u Siriji dalje od Golanske visoravni, prihvati proverljiva ograničenja na testiranja raketa većeg dometa i usvoji pravila za izbegavanje konflikata sa SAD povodom plovila u Persijskom zalivu.

Nagrada – pomoć sa Zapada i obnovljeni diplomatski odnosi sa Sjedinjenim Državama.

Sasvim sigurno, delimično i proverljivo nuklearno razoružanje Severne Koreje bolje je nego rat na poluostrvu. I sigurno da je novi nuklearni sporazum sa Iranom, uz ograničenja povodom balističkih raketa, bolji nego rat u Zalivu. Ko hoće veće izgubi i ono iz vreće.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Buchanan.org

Svet
Pratite nas na YouTube-u