Postmoderni svet, posebno narode EU, „ovde gde su“ dovela je korupcija institucija do nivoa da vlast danas postoji skoro isključivo zarad lične koristi nosilaca. Takva vladavina je možda u nekom trenutku bila opravdana kako bi se napredovalo u smeru kojim je svet išao. Zato nije iznenađujuće to da neki demokratski lideri, nakon što su javno eksponirani kao korumpirani, poput, na primer Hilari Klinton, Tonija Blera ili Nikole Sarkozija, ne vide šta su pogrešno činili i ne osećaju grižu savesti.
Danas, kako se sve više oseća i uviđa da „ovde gde su“ predstavlja ćorsokak, širom sveta rastu pokreti za promene kojima je zajedničko to da zahtevaju da se vladavina kakvoj smo svedoci promeni u kolektivnom odlučivanju, zasnovanom na informacijama koje obrađuju ljudi svesni sopstvenog autoriteta.
Tako se ispostavlja pravno-politička nadgradnja, nešto što je Marks nazvao „superstruktura“, a što se danas u javnom diskursu prepoznaje u okviru upotrebe pojmova „društvo“ ili „kultura“ (pa čak i poredak). Ključni element nadgradnje je spoznaja, koja je vremenom omogućavala napredak društva.
Kako je spoznaja „napredovala“, postala je odvojena od celine, negujući otuđenje u društvu. Sukobi koji su se u procesu otuđenja razvijali kroz globalizaciju, danas su svedeni na otpor „ovome gde jesmo“ sa pozicije obaveza prema ljudskoj individualnosti, porodici i veri.
Ako se posmatra u opisanom kontekstu, može se primetiti da su rast populističkih partija u Evropi, podrška koju uživaju od država BRIKS (pre svega Rusije), kao cilj američke politike (pre svega, predsednika Trampa), za sada samo taktičke prirode. Naime, nastojanje da se stvori multipolarni svet je prilično očito, ali je teško reći da se teži sistemu ravnoteže snaga u međunarodnim odnosima, već se čini da se pre svega radi o „zajedničkom interesu“ globalnih lidera da očuvaju/povrate celinu.
SUMRAK EVROCENTRISTIČNOG SVETA
Budućnost „obezbožene“ Evrope, imajući u vidu najave o doseljavanju stotina miliona muslimaskog stanovništva u narednih par decenija i, s tim u vezi, priraštaj i kulturnu i versku odanost muslimana, izgleda skoro izvesna. Napori Poljske, Češke, Mađarske i Austrije, koje odbijaju da prihvate naloge birokratije EU o kvoti migranata i ograđivanje po cenu posledica po članstvo u EU teško će na dugi rok biti delotvorniji u očuvanju nacionalne homogenosti nego što su bili Berlinskog zida u očuvanju monopolarnog političkog sistema.
U vezi sa nešto opštije posmatranom pozicijom same EU, trebalo bi primetiti da je Italija dobila većinu levice i desnice, koje su obe protiv nekontrolisane migracije i ne kriju da su za unapređenje odnosa sa Rusijom, što sada zagovaraju i lideri EU, Francuska i Nemačka.
Pitanje je da li Engleska, u kojoj se hapsi onaj ko javno otkrije lanac pedofilije preko migranata (Tim Robinson) i zavede blokada da se spreče informacije o tome, u kojoj bi u narednih 15 godina belci trebalo da postanu manjina, a već danas je najčešće ime novorođenčeta Muhamed, uprkos tome što su domovina legendarnog Najdžela Faraža, entitet koji se stara o svojim interesima, ili samo služe za besramno spletkarenje.
GOBALNI TRENDOVI
Trenutno, centralnoazijske države svoje nacionalno bogatstvo duguju Kini. Kazahstan je početkom 2018, prema podacima svoje nacionalne banke, Kini dugovao 12,6 milijardi dolara. Dug Kirgistana Kini je premašio 50 odsto ukupnog spoljnog duga, koji je 2017. godine dostigao 65 odsto BDP. Državni dug Tadžikistana prema Kini početkom 2018. godine dostigao je 1.209,6 miliona dolara, što je 50 odsto ukupnog spoljnog duga. Jedino je Uzbekistan manje zavisan od dugova Kini, ali Kina nastoji da reši ovo investicijama, jer Uzbekistan je stabilnije tržište za investicije od ostalih država Centralne Azije.
Pozicija Kine u centralnoj Aziji, dakle, predstavlja finansijsku hegemoniju. Kako smo naučili iz perioda evrocentrističkog imperijalizma, finansijski hegemoni ne nastoje da dobiju brz povraćaj investicija. Dug se, naime, obično restrukturira i otplaćuje odobravanjem pristupa sirovinama ili udelima u nacionalnim kompanijama država koje su pozajmile novac. Zašto bi se nastup Kine razlikovao od ovakve razrađene neokolonijalne sheme?
Države Jugoistočne Azije u međuvremenu shvataju domet realpolitike i počinju da se oslanjaju na sposobnost manevrisanja u sferama moći, koje uspostavlja nekoliko svetskih sila, među kojima su nauticajnije SAD i Kina, ali svakako nije EU. Spoljnopolitički kurs država jugoistočne Azije, pre svega bogatih Singapura, Indonezije i Malezije, otkriva da su još uvek bliži jednom od ključnih igrača, ali najnoviji događaji otkrivaju veću ravnotežu napora lidera dva najuticajnija igrača – Si Đinpinga i Trampa. Ostaje da se vidi kako će se razvijati situacija na Korejskom poluostrvu, ali pre svega nastojanja da se spreči američko-kineski trgovinski rat, za koji postoje svi preduslovi.
Još od 11. septembra 2001. godine, vlada SAD se angažovala da transformiše upotrebu finansijskih sankcija navodno protiv finansiranja terorističkih grupa, a ustvari u oružje za odbranu takozvanog „Američkog veka“. Neosnovana primena sankcija primorala je neke ključne države, pre svega Kinu i Rusiju, a diskretno i EU, da traže načine otklona od dolara.
U martu 2018. godine Kina je pokrenula trgovinu naftom na bazi juana, prvi ugovor o nafti koji nije u dolarima. Američka vlada je ovu kinesku inicijativu posmatrala kao neprijatnost kojoj će trebati decenije da postane ozbiljno prihvaćena, sve do novih sankcija Iranu. Sada, kada SAD blokiraju Iran da prodaje svoju naftu u dolarima, petro-juan je dobio podsticaj.
Kao i Kina, Rusija se oprezno udaljava od dolara, kako u bilateralnoj trgovini sa Kinom, tako i uspostavljanjem krajem 2016. trgovine naftom u rubljama na Sanktpeterburškoj berzi.
Uloga američkog dolara kao vodeće svetske rezervne valute je oslonac američke moći, zajedno sa vojnom silom. Smanjenje uticaja dolara umanjilo bi sposobnost SAD da vodi vojne operacije za održavanje globalne dominacije korišćenjem resursa drugih nacija. Što više američki trezor nastavi neobuzdanu upotrebu sankcija za dnevne potrebe, neke velike države, potencijalno čak i evropske, biće prinuđene da se postaraju za svoje interese, što će podriti moć SAD da ostvaruju dominaciju.
QUO VADIS, EVROPLjANINE?
Po svemu sudeći, islamizacija Evrope je proces koji se teško može sprečiti. Ruski predsednik Vladimir Putin je u govoru 1. marta 2018. najavio da će Rusija ponuditi imigrantima besplatnu zemlju i olakšice strancima da postanu ruski građani. Teško je verovati da se radilo o slučajnom ispadu, već pre o poruci. Rusija jeste okružena muslimanskim državama, ali građani njenih suseda nisu prinuđeni da migriraju kako bi došli do pristojnog života, te je Putinova poruka malo verovatno bila upućena njima. Kako stvari stoje, Rusija sebe već vidi kao destinaciju izbeglica koji će se pod pritiskom, po svemu sudeći nametnute islamizacije, iseljavati iz država EU.
