Rusija i Saudijska Arabija su u dubokoj debati o tome da li da podignu proizvodnju nafte u OPEK-u, kao i izvan njega, za milion barela dnevno kako bi napravile protivtežu drastičnom padu venecuelanske proizvodnje i mogućim nestašicama kada nove američke sankcije pogode Iran u novembru. Problem je što čak ni rast proizvodnje ne bi bio dovoljan, jer bi prema Kredit svisu samo pola miliona barela dnevno bilo pridodato svetskom tržištu.
Nafta je skočila na 80 dolara za barel – što je nečuveno još od 2014. Skok proizvodnje bi sigurno mogao da stopira taj trend. Istovremeno, glavni snabdevači bi radije zadržali sirovinske fjučerse na 70-80 dolara za barel. Ali cena bi mogla da dođe i do sto dolara za barel pre kraja godine, u zavisnosti od udarca koji američke sankcije budu napravile.
Trgovci iz Persijskog zaliva su Ejža tajmsu rekli da bi trenutna cena nafte bila ,,mnogo veća da su zalivske zemlje odigrale svoju uobičajenu ulogu u OPEK-u i smanjile proizvodnju“ – na 10, 15 ili 20 odsto zaliha OPEK-a. Prema mišljenju jednog trgovca iz Abu Dabija, ,,sadašnja smanjenja OPEK-a tiču se svega 1,8 miliona barela dnevno, što je smešno i pokazuje da SAD i dalje vrše pritisak kako bi držale cenu nižom“. Rusko-saudijski dogovor bi sigurno mogao da preokrene stvar.
Tu je i pitanje iscrpljenja zaliha OPEK-a. Među trgovcima postoji konsenzus da će ,,zbog trošenja nalazišta biti potrebno nadomestiti oko osam odsto ukupnih zaliha, što iznosi oko osam miliona barela dnevno svake godine. Veći deo toga potiče iz eksploatacije od pre 2014, ali će dostupnost drastično opasti u naredne četiri godine pošto je eksploatacija opala za 50 odsto“.
Prema tome, izgleda da neizvesnost postaje pravilo. Povrh svega, Sosijete ženeral predviđa da će američke sankcije ukloniti pola miliona barela iranske nafte dnevno sa svetskog tržišta. A to nas dovodi do zaista velike priče za doglednu budućnost koju je Ejža tajms napravio ukrštanjem analiza zalivskih trgovaca i evropskih diplomata. Izvan tehničkih pitanja, poenta je u tome kako su tržišta nafte i energetika uopšte taoci geopolitičkog pritiska.
Sjedinjene Države su u relativno komfornoj poziciji. Američka proizvodnja nafte se popela na 10,7 miliona barela dnevno, što je dovoljno za domaće potrebe. Očekuje se da će proizvodnja nafte iz škriljaca skočiti na rekordnih 7,18 miliona barela dnevno sledećeg meseca, sudeći po američkoj Administraciji za energetske informacije. Amerika uvozi svega 3,7 miliona barela dnevno – od toga tri miliona iz Kanade. Kako su trgovci u Persijskom zalivu potvrdili, Amerika ,,uvozi tešku, a izvozi laku naftu. Za tri godine će ova zemlja praktično biti potpuno samostalna“.
SANKCIJE ILI NIŠTA
Ponovo je u središtu problema pitanje petrodolara. Nakon unilateralnog povlačenja Trampove administracije iz iranskog nuklearnog sporazuma, poznatog kao Združeni sveobuhvatni akcioni plan (JCPOA), diplomate EU u Briselu su nezvanično, i to u šoku, priznale da su pogrešile ,,što nisu konfigurisale evrozonu kao nešto odvojeno i samostalno u odnosu na hegemoniju dolara“. Sada bi mogli da plate cenu svoje nesposobnosti kroz ,,zabranjenu“ trgovinu sa Iranom.
EU, makar retorički, sada želi da plaća iransku naftu u evrima. Kako bi dodatno objasnili usijanost trenutnih odnosa SAD i EU, dodajmo tome i ultimatum Trampove administracije kancelarki Merkel: odustanite od Severnog toka 2 iz Rusije ili ćemo vas ošamariti dodatnim tarifama na čelik i aluminijum. Ovaj istraživački izveštaj Dojče banke ističe prednosti Severnog toka 2. Pogađa pravo u centar kada navodi da ,,deluje da će se protok ruskog gasa kroz Ukrajinu nastaviti nakon isteka starog ugovora 2019“. To bi ,,moglo da osnaži prihvatljivost Severnog toka 2“.
Ali to ne kazuje celu priču. EU diplomate strahuju da bi ,,SAD mogle da zadave Iran blokadom na SWIFT i CHIPS platnim sistemima tako da ne mogu da vrše transakcije, a mogu i da ih uguše sankcijama“. Za to vreme, u Persijskom zalivu nije tajna među trgovcima naftom da se pre ili kasnije mora računati na to da bi Iran, u slučaju američčkog napada, ,,imao snagu da sruši zapadne ekonomije uništavanjem 20 odsto proizvodnje nafte na Bliskom istoku. A i Rusija ima tu moć. Rusija je u mnogome samodovoljna po pitanju svojih potreba. Ovu bitku može da dobije ekonomski umesto vojno“.
Amerika nudi poslovičnu ,,ponudu koja se ne može odbiti“ Evropskoj uniji; primamljivu, zagarantovanu isporuku tečnog gasa u (malo verovatnom) slučaju obustave isporuka ruskog prirodnog gasa Evropskoj uniji. Pre svega, Gasprom nema nameru da se odrekne svog ekstremno lukrativnog evropskog tržišta. Pored toga, navodni američki kapacitet za tečni gas (LNG) ,,trenutno ne postoji u SAD. Amerika ne može da zameni rusku naftu i gas Evropskoj uniji“, kažu trgovci, uprkos tome što su ,,ruske isporuke nafte Evropi opale za 40 odsto dok je izvoz ruske nafte Kini skočio za 30 odsto“.
Nezainteresovan za ove činjenice, Kapitol Hil se sprema da kroz Zakon o suprotstavljanju američkim protivnicima kroz sankcije (CAATSA) udari ruske sektore odbrane i energetike razornim sekundarnim sankcijama koje bi pogodile bilo koga ko posluje sa Moskvom. A ovo duplo zlo sankcija koje će istovremeno biti uvedene protiv Irana i Rusije neizbežno će imati ogromne posledice ne samo u Evropi, nego i širom Centralne Azije.
NEVOLjA U KAZAHSTANU
Tri masivna glavna energetska projekta Kazahstana su: Tangiz, Kašagan i Karačaganak. Najveći deo kazahstanskog sirovinskog izvoza odvija se kroz 1.500 kilometara dug kaspijski gasovod ,,Konzorcijum“ (CPC) – koji je delimično u vlasništvu Moskve (Transnjeft drži 24 odsto, Ševron 15 odsto i 7,5 odsto Ekson mobil).
Proširenje Tangiza i Kašagana koji doprema oko 950.000 barela dnevno ruskoj crnomorskoj obali zavisi od ruskih tranzitnih ruta. Karačaganakovih 250.000 barela kondenzata dnevno teče kroz CPC, a najveći deo od njegovih 18 milijardi kubnih metara gasa godišnje ide u Rusiju kako bi njime trgovao Gasprom. Ševron i Ekson mobil imaju uloge u Tangizu, Ekson u Kašaganu, a Ševron u Karačaganaku.
Izvršni direktori ruskih naftnih i gasnih kompanija su uhvaćeni u mrežu američkih sankcija. Transnjeft je pod sankcijama od 2014. Zamislite sad da Vašington odluči da Ševron i Ekson Mobil ne smeju da nastave poslovanje sa ruskim firmama. Uzmimo u obzir i reakciju Rusije. Skorašnji zakon kriminalizuje ruske kompanije koje se povinuju američkim sankcijama – a dalja odmazda bi mogla da uključi odsecanje američkih kompanija od pristupa ruskoj infrastrukturi.
Trgovci iz Persijskog zaliva smatraju da ukoliko Rusija bude primorana da ,,preusmeri svoju naftu i gas na Kinu, a EU postane potpuno zavisna od Bliskog istoka u pogledu snabdevanja naftom, moglo bi da se desi da Evropa ekonomski kolabira u slučaju obustave bliskoistočnih isporuka nafte“.
NUKLEARNA OPCIJA
To nas baca u srce geopolitičke igre, kao što su (nikada zvanično) priznali eksperti iz Brisela; EU mora da preispita svoje strateško savezništvo sa suštinski energetski samodovoljnom Amerikom, jer ,,mi rizikujemo sve svoje energetske resurse zbog njihove geopolitičke analize Helforda Makindera koja zahteva slamanje Rusije i Kine“.
To je direktna referenca na Makinderovog epigona Zbignjeva ,,Veliku šahovsku tablu“ Bžežinskog, koji je umro maštajući o tome da okrene Kinu protiv Rusije. U Briselu postoji uvećana svest o tome da je američki pritisak na Iran, Rusiju i Kinu uzrokovan geopolitičkim strahom da će se čitava evroazijska kopnena masa, organizovana u blok super-trgovine preko inicijative Pojasa i puta (BRI), Evroazijske ekonomske unije (EEAEU), Šangajske organizacije za saradnju (SCO) i Azijske infrastrukturne investicione banke (AIIB), otrgnuti od kontrole Vašingtona.
Ova analiza detaljnije objašnjava kako su tri ključna čvorišta evroazijske integracije 21. veka – Rusija, Kina i Iran – identifikovala ključni problem; i evro i juan moraju da zaobiđu petrodolar, a idealno bi bilo, kako to Kinezi navode, ,,okončati oscilacije između ciklusa slabog i jakog dolara, što je bilo jako profitabilno za američke finansijske institucije, ali smrtonosno za tržišta u nastajanju“.
Upravo zato je šangajski eksperiment sa naftnim fjučersima toliko strateški važan potez koji već produbljuje kinesko tržište obveznica. Trgovci iz Persijskog zaliva pokazuju veliko interesovanje za to kako njihove azijske kolege profitiraju od činjenice da se petro-juan može konvertovati u zlato. Prodaja iranske nafte u Šangaju će dodatno proširiti ovaj proces.
Takođe nije tajna među zalivskim trgovcima da bi – nadajmo se u malo verovatnom – slučaju američko-saudijsko-izraelskog rata u jugozapadnoj Aziji protiv Irana, pravi scenario za koji se Pentagon sprema bilo ,,uništenje naftnih bušotina u Savetu za saradnju u Zalivu (GCC). Ormuski tesnac ne mora da bude blokiran jer bi uništenje naftnih bušotina bilo daleko efektivnije“.
A šta bi potencijalni gubitak preko 20 odsto svetske nafte značio je užasavajuće: imploziju, sa nesagledivim posledicama, kvadrilionske piramide finansijskih derivata i posledično čitave superstrukture zapadnog finansijskog kazina.
Nazovimo to lančanom reakcijom nuklearnog finansijskog oružja masovnog uništenja. U poređenju sa time, finansijska kriza iz 2008. bi bila jedva nešto više od šetnje u ekološkom parku.
Prevod VOJISLAV GAVRILOVIĆ
