Italija je u poslednji zakonski čas, tri meseca posle izbora, dobila vladu, ali politička neizvesnost nije nestala. Politički Rim je i dalje nestabilno mesto, pa novi izbori postaju ipak sve izvesniji. Uprkos jasnom popularnom mandatu, nova vlada je na samom početku pristala na ustupke hobotnici briselske birokratije i njenim finansijskim teroristima, čime je u velikoj meri izdala one koji su glasali za vladajuću koaliciju. Situacija umnogome podseća na iskustva Sirize u Grčkoj, samo što će u Italiji, čija je ekonomija deset puta veća od grčke, posledice biti drastičnije.
Dugogodišnja poniženja i razarujući diktati iz Brisela i katastrofalne posledice evrosistema su u Italiji većinu ljudi ujedinili protiv evropske birokratije i njene elite, pa je na martovskim izborima 70 odsto Italijana glasalo protiv EU i u velikoj meri i evra. Za antiestablišment Pokret pet zvezdica glasalo je 33 odsto a za koaliciju Napred Italija i Liga 37 procenata glasača. To je do sada u celoj EU najjasniji mandat protiv evropske integracije. Jer u osnovi pobednici izbora se ne slažu ni u čemu osim u mržnji protiv Brisela. Ali izgleda da su se tog „neočekivanog“ raspoloženja Italijana uplašili i Brisel i pobednici izbora. Kada je posle dugih natezanja postalo jasno da će takozvane evroskeptične partije formirati novu vladu, onda je krenula već toliko puta viđena tehnologija Brisela: serija uvreda, poniženja i ucena jer navodno Italijani nisu dobro glasali, nisu na „pravoj strani“. I, naravno, aktiviran je najjači instrument evropske elite – finansijske berze i valutne manipulacije takozvanog finansijskog terorizma. Onda je predsednik Italije Serđo Matarela odbio predlog za sastav vlade navodno zbog predloženog ministra ekonomije, uglednog ekonomiste Paola Savone, jer je on protiv evrosistema i zalaže se izlazak Italije iz evra. Posle nekoliko dana koalicija Pet zvezdica i Lige su ipak dobili mandat za novu vladu, ali Savone nije ministar ekonomije. On je, međutim, ipak ostao u vladi kao ministar za evropske poslove, što za evropsku perspektivu Italije može da bude još opasnije. Nešto se u međuvremenu dogodilo. Po svemu sudeći, i pobednici izbora i Brisel su se uplašili mogućnosti novog glasanja, pa su iza scene postigli dogovor. Nejasno je, međutim, koliko će taj dogovor da traje.
NEVOLjE POČINjU SA EVROM
Italija je verovatno najveća pojedinačna žrtva evrosistema. To je bila zemlja koja je decenijama beležila privredni uspeh, u velikoj meri na nivou Nemačke, a onda je posle uvođenja evra najednom zastala. Od 2002, kada je uveden evro, Italija praktično nije imala privredni rast, to je sada već 16 godina. I Italija je sada – ono što se zvanično zna – dužna 2,3 hiljade milijardi evra, što je 132 odsto njenog društvenog proizvoda (BDP). Procentualno od nje je zaduženija samo Grčka. Istovremeno, takozvani neoliberalni model, koji prati evro, doveo je do zatvaranja velike većine fabrika, nezaposlenost među mladima je skoro 40 odsto i Italija je postala zemlja iz koje se njeni građani iseljavaju. Što je najgore, zatvrene su male porodične radionice i fabrike, koje su činile bazu italijanskog privrednog uspeha. U stvari, imajući u vidu da je po obimu Italija treća ekonomija u evrozoni, briselska elita je, kako bi spasila evro, nastojala da održava privid opstanka, pa je u Italiju Evropska centralna banka poslednjih godina upumpala oko 600 milijardi evra. Ništa nije pomoglo, jer problem je suštinski problem prirode evrosistema. U međuvremenu je potrošena i privatna štednja građana, pa se sada planira da se taj potrošeni novac pretvori u akcije da štediše postanu suvlasnici propalih banaka. Drugim rečima, da se novac nikada ne vrati. Tako se od javnosti pokušalo prikriti da je Italija, zbog veličine ekonomije i broja stanovnika, najveći problem evrosistema, a ne Grčka.
Šta je onda u takvim okolnostima mogući dalji politički i ekonomski razvoj? Nova vlada je, prihvatajući nepoznati dogovor, već odustala od predizbornih principa, a to odustajanje će biti još intenzivnije kada mahom državnički neiskusni provincijski političari zasednu u ministarske kabinete i postanu zaneseni briselskim maglama. Istovremeno, postoje i objektivna ograničenja jer vladajuća koalicija Pet zvezdica i Lige ima većinu od samo 32 poslanika pa će biti teško u svakom trenutku obezbediti dovoljan broj za glasanje. Vrlo je verovatno da će onda vlada biti prinuđena da se osloni na poslanike probriselske i neoliberalne Demokratske partije, bivših komunista koji su omraženi u javnosti i zato debelo poraženi na izborima. Istovremeno, ni Pokret pet zvezdica ne može da računa na lojalnost svih svojih poslanika jer je ta partija još uvek pod velikim uticajem njenog osnivača Bepa Grila, koji ne deli sve ono što je obećano. S druge strane, deo vlade nije Napred Italija, bivšeg premijera Silvija Berluskonija, koja je bila motorna snaga koalicije u kojoj je i Liga, a nije spremna da podrži najavljenu politiku novog premijerskog kabineta. Drugim rečima, uprkos popularnom mandatu, nova italijanska vlada je u velikoj meri nestabilna i ona zaista nema kapacitet da se nosi i suoči sa problemima Italije.
ŠTA DALjE?
Pomoć se, međutim, ne može očekivati ni od EU. Brisel može da izdaje preteća saopštenja, vređa i preko svojih klijenata na berzama da manipuliše finansijskim tržištem, ali objektivno nema više mogućnosti za pomoć. Utoliko pre što je red za pomoć sve duži i što posle Italije, po svemu sudeći, na red dolazi i Francuska, čije su banke praktično pred bankrotstvom. Francuski predsednik Emanuel Makron zato pokušava sa starim idejama produbljivanja evropske integracije i stvaranja jedinstvenog ministarstva finansija evrozone. To bi značilo da bi, na primer, dugove Francuske ili Italije plaćale zemlje evrozone koje imaju para. To je, međutim, malo verovatno i nemačka kancelarka Angela Merkel je javno rekla da ne dolazi u obzir da se zemlje zadužuju pojedinačno, a da svi vraćaju te dugove. Jednom rečju, Italija ne može očekivati ozbiljniju dalju pomoć EU. Uostalom, ključno pitanje je da li je Italiju unutar evropske integracije uopšte moguće spasiti.
Treća ekonomija evrozone se tako, posle dugogodišnjeg odlaganja i zatvaranja očiju, našla pred sudbinskim pitanjem – šta dalje. U Italiji je svima jasno da je jedini način da se krene sa izlaskom iz krize napuštanje evrosistema. Sve drugo je besmisleno i samo tragično zamajavanje. Prvi korak je, dakle, izlazak iz evra i povratak nacionalnoj valuti, koja sa sobom nosi tradicionalne instrumente prilagođavanja ekonomije tržištu. Bez toga Italija ne može da izađe iz krize. Izbori mogu da budu svakog dana, ne vredi. Tu ne pomaže ni eventualna nova pomoć EU jer problemi su suštinski sistemski. Za Italiju je evro praktično strana valuta a samim tim i ekonomija je u rukama drugih, a ne Italijana i njihovih izabranih lidera.
Da li, međutim, nova italijanska vlada ima kapacitet da se suoči sa tim suštinskim problemima? Po svemu sudeći, nema jer to je vlada ujedinjena samo u besu, ali bez kapaciteta i jasne koncepcije. To znači da će se agonija ne samo Italije nego i evra i EU nastaviti i dubine krize još više otvarati, jer ni italijanska vlada niti EU nemaju kapacitet rešenja. U tom svetlu vrlo je verovatno da nova vlada, 66. od 1948. godine, kada je formirana Italijanska republika, neće dugo trajati, ali to neće promeniti činjenicu da je Italija postala do sada najveća pretnja za sudbinu EU i evra.
