Godine 1974. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) iznela je saopštenje sledujući kome se od tada homoseksualizam neće više posmatrati kao bolest, već kao „varijetet ljudske prirode“. Svi do tada lečeni ljudi, koji su i sami svoje homoseksualne probleme smatrali bolešću, ili pravilnije rečeno poremećajem, od tada su mogli da sebe posmatraju kao potpuno zdrave osobe. Oni, dakle, svoju homoseksualnost ne bi trebalo da shvataju kao problem koji treba rešavati. Oni postaju ljudi sa urođenim „normalnim“ osobinama, samo drugačijim od većine. Drugim rečima, neko ko je prethodnog dana bio bolestan i poremećen, sledećeg jutra se probudio kao potpuno zdrav čovek, ne promenivši se nimalo.
Naravno, svako ko iole ozbiljno razmišlja o ovim stvarima shvatiće da nečija odluka, pa makar bila doneta i od strane najuvaženijih svetskih lekara, sama po sebi ne može bolesno stanje pretvoriti u zdravo. Tako na primer konsenzus mišljenja lekara, koji smatraju da bolest ne postoji i da je pacijent potpuno zdrav, neće izlečiti nečiju glavobolju, rak ili leukemiju.
O JEDINSTVU MUŠKARCA I ŽENE
Sve ovo govorimo iz razloga što živimo u vremenu kada se neprekidno propoveda tzv. „drugačijost“ ljudi sa homoseksualnim opredeljenjem, a odlučno se odbija njihova poremećenost, ili, da iskoristimo slovensku reč, „izopačenost“.
Ova druga reč mnogo potpunije objašnjava i tretira problem o kome je reč. Upravo nas reč „izopačenost“, ili „izopačenje“, mnogo bolje nego „bolest“ i „poremećaj“ izvodi na put koji vodi do pravilnog razumevanja problema homoseksualizma.
„Izopačiti“ znači iskvariti nešto što je prvobitno sazdano ili načinjeno vrlo dobro. Međutim, sama reč „iskvariti“ je nepotpuna, jer ona u sebi ne nosi nikakvu svesnu silu, pa se tako može neka mašina pokvariti – iskvariti, a ona sama ne može nositi nikakvu krivicu. U reči „izopačenje“ sadrži se pridev „opak“, što možemo tumačiti kao „zao“, „prepreden“, „lukav“, a sve su ovo epiteti koje vezujemo za samog izumitelja i tvorca zla, đavola. To bi trebalo da znači da „izopačenje“ predstavlja svesno i dobrovoljno kvarenje, nečega što je u početku sazdano „vrlo dobro“ (Post. 1, 31).
Upravo na ovom mestu treba ukazati na samu razliku u polovima, kao naročit dar od Boga čoveku, dat radi vaploćenja punoće ljubavi, kao i radi rađanja dece. Muškarac i žena se pojavljuju kao dva načina postojanja u jednoj ljudskoj prirodi. Razlike među njima nisu jedino fizičke. Nešto što predstavlja vrlinu muškarca u mnogo manjoj meri se vezuje za ženski pol, i obrnuto. Tako, na primer, muškarca krasi hrabrost, odvažnost i odlučnost, dok ženi više pristaju vrline poput skromnosti, nežnosti i stidljivosti. Bog je, stvarajući čoveka, načinio dva pola koja se međusobno dopunjuju i koji imaju potrebu za sjedinjenjem, ne samo u fizičkom smislu: „i ostaviće čovek oca svoga i mater svoju, i prilepiće se k ženi svojoj, i biće dvoje jedno telo (Post. 2, 24)“.
Ova rečenica Svetog pisma nam ukazuje na ontološku istovetnost muškog i ženskog i njihovu težnju da ostvare svoju punoću u sjedinjenju. Kao što je svima poznato, jedan od simbola bračnog sjedinjenja je burma koja se stavlja na ruku mladencima. Burma je kružnog oblika, a krug predstavlja potpunost i ukazuje na ostvarenu ne-prekinutost bića. Muškarac i žena su našli svoju prirodnu „polovinu“, koja im je do tada nedostajala.
U bračnom sjedinjenju rađa se „novi čovek“, koji u sebi sadrži osobine i oca i majke, te tako reči „i biće dvoje jedno telo“, možemo tumačiti i u tom kontekstu. U polnom sjedinjenju (odnosu), muž je dao „svoje“, a žena „svoje“, i rodilo se potpuno novo biće. „Različitosti“ oca i majke predstavljaju zapravo uslov rađanja novog bića. Njihova „fizička“ različitost preduslov je polnog sjedinjenja, a na kraju i rađanja deteta. Mislimo da su ove činjenice svakome jasne.
ZAŠTO JE HOMOSEKSUALIZAM IZOPAČENjE
Da pogledamo, sa druge strane, šta se dešava u homoseksualnoj vezi i zašto je nazivamo „izopačenjem“ ljudske prirode?
U homoseksualnoj vezi nije moguć čin sjedinjenja ni po jednom osnovu. Ne postoji mogućnost upotpunjavanja svoje prirode. U homoseksualnoj vezi ne postoji ni „polni odnos“, jer su za njega potrebni „polovi“, a ovde je prisutan samo jedan.
Ljudskoj prirodi je urođena potreba za sjedinjenjem sa suprotnim polom. Ponavljamo da ovo sjedinjenje obuhvata osećanja koja su mnogo šira od obične težnje za fizičkim sjedinjenjem. Koliko je samo knjiga, pesama, muzičkih kompozicija, slika i mnogih drugih ljudskih dela posvećeno upravo ovoj „prirodnoj“ ljubavi između muškarca i žene. Ta „prirodna“ ljubav ima potencijal da pređe u onu koja nadilazi samu prirodu. Setimo se samo žitija „Svetog Petra i Fevronije“; setimo se najlepših fresaka koje proslavljaju neporočnu ljubav svetog Joakima i Ane.
U homoseksualizmu dolazi do zamene ove ljubavi, koja prirodno živi u čoveku, onom neprirodnom ili, tačnije rečeno, „protivprirodnom“. S obzirom da, kao što smo već rekli, u njemu (homoseksualizmu) ne postoji mogućnost dopunjavanja različitih osobina, niti „sjedinjenja“, on se uspostavlja „sramnom simulacijom različitosti“. Pošto se ovaj čin gradi na Bogomdanim prirodnim potencijalima različitih polova, onda on predstavlja ne samo poremećaj, već i dubinsko izopačenje ljudske prirode i njenog naznačenja.
Stoga homoseksualizam (muželožništvo) predstavlja najdublju strast, koja po svojoj iskvarenosti u mnogome prevazilazi strast bludničenja. Strast bludničenja predstavlja egoističko zadovoljavanje svoje fizičke potrebe, bez težnje da se u bludnom odnosu zasnuje ljubavna veza sa osobom suprotnog pola, koja bi kao cilj imala sjedinjenje u trajnu zajednicu i rađanje dece u njoj. Međutim, bludnik samo teži da zadovolji svoj telesni nagon prema ženi (ili žena prema muškarcu), koji mu je u prirodi već dat. On čini greh, pre svega prema vrlini vernosti i ljubavi, kada svodi svoje biće samo na nagon koji je i životinjama svojstven.
Sa druge strane, homoseksualac izopačuje samu prirodu, usmeravajući svoj polni nagon prema osobi istog pola. Trajnije vezivanje homoseksualca za svog „partnera“ predstavlja samo hulnu simulaciju prirodne bračne ljubavi sa kojom, kao što smo malopre objasnili, nema ničega zajedničkog.
On je na gorem stepenu od bludnika jer pomračuje svoju prirodnu usmerenost, potpuno je izopačujući. Zbog toga smatramo da nije nelogično smatrati da je homoseksualizam veoma blizak otvorenom satanizmu. Kao što se satana neprekidno izruguje Božjim darovima u svako vreme i na svakom mestu, tako se i homoseksualac izruguje prirodi koju mu je Bog kao i svakom drugom čoveku darovao.
Verovatno će mnogi pomenuti postojanje mnogih ljudi koji pokazuju fizičke osobine suprotnog pola, što bi trebalo da znači da su već svojom prirodom usmereni ka sjedinjenju sa sopstvenim polom. Međutim, ti njihovi nedostaci upravo dokazuju da ih treba lečiti, i tako ih, što je više moguće, privesti u „prirodno stanje“. Davanje podrške u njihovom usmerenju ka sopstvenom polu, na taj način što ćemo im reći da je to za njih normalno i da ne treba da se bore protiv svoje homoseksualne „prirode“, zapravo ih zakopava u duboki duhovni mulj iz koga se teško izlazi.
Na kraju treba reći da je homoseksualizam, kao i svaka druga strast, izlečiv. Ljudi koji su upali u ovu vrstu sagrešenja treba da se iskreno pokaju, moleći od Boga silu da izađu iz ovog strašnog gliba. Nije dovoljno da budu samo „apstinenti“, već da se izbave od svog ostrašćenog poriva. Gospod, koji je slepe i hrome isceljivao i mrtve vaskrsavao, pomoći će i njima u njihovom putu ka spasenju. Na nama je da tim ljudima pomognemo, nudeći im duhovnu zaštitu.
Pokajanje, ispovest kroz korenitu odluku da će se potruditi da unište u sebi homoseksualne sklonosti, i Svete tajne Crkve, pomoći će im da postanu nova tvar. Naša pomoć se sastoji u tome da razumemo preteško stanje u kome se nalaze, da ih ne osuđujemo, već da ih, koliko je to nama moguće, izvlačimo iz grotla u koji su upali.
Sa druge strane, najveća šteta koju možemo učiniti ovim ljudima predstavlja prihvatanje njihove „različitosti“ kao nečeg normalnog i društveno prihvatljivog.
Autor je starešina Vaznesenjske crkve u Beogradu i glavni urednik radija Slovo ljubve
