Odblesci Arapskog proleća u Jordanu?

Ne smiruju se demonstracije koje su već dovele do smene premijera. Da li je razlog zbližavanje Amana sa Moskvom i Teheranom?

Jordan već čitavu nedelju potresaju neprekidni talasi protesta protiv nacrta zakona o reformi poreskog sistema, za koji lobira MMF. Reforma prediđa značajan rast poreza. Usled toga, od prvog juna su cene u Jordanu već skočile 5,5 odsto za prirodni gas, 16,4 odsto za benzin i 19 odsto za struju. Prema podacima jordanskog ministarstva finansija, državni dug je na kraju 2017. iznosio 38,5 milijardi dolara, odnosno 95,3 odsto BDP-a. Sa predloženim merama MMF-a, dug Jordana bi do 2021. trebalo da padne na 77 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Očigledno se još jednom ispoljila poznata šema ,,poštene“ muže novca od država, koju je osmislio profesor Džon Vilijamson sa Instituta za međunarodnu ekonomiju još 1982. godine. U američkoj vladi i finansijskoj eliti, ovaj aranžman, kojim MMF danas pljačka čitave države, je dobio ime ,,Vašingtonski konsenzus“. Samo u skorašnjim godinama, mešanje MMF-a u međunarodnu ekonomsku politiku je rezultovalo uništavanjem država poput Argentine, Irske, Španije, Grčke, Jugoslavije i Somalije. MMF se u stvari drži samo jednog cilja – osiromašenja slabijih zemalja konstantnom otimačinom njihove imovine. Štaviše, ovo se čini u korist Sjedinjenih Američkih Država, kojim vodeća uloga u MMF-u donosi kolosalnu korist. Istovremeno, MMF ne daje novac komercijalnim projektima, nego finansira isključivo strukturalnu modernizaciju ekonomije i vladinu mašineriju kao celinu.

PALESTINCI PREUZIMAJU VLAST?
Ostavka jordanskog premijera Hanija Al-Malkija i postavljanje Omara al-Razaza, koji ima zadatak da formira novu vladu, nije pomoglo u smirivanju rastućih talasa protesta. Jordanci osećaju da im je preko potrebna moderna izborna legislativa. A ona se mora formulisati uz učešće svih političkih snaga u zemlji.

Jordanci shvataju da najveći deo njihovih problema potiče od političara. Akutna pažnja je posvećena reformi sistema, ali je Jordan, kao i druga arapska kraljevstva, apsolutistička monarhija. Kralj drži poluge moći i poseduje autoritet koji prožima sve institucije vlade. On takođe ima sposobnost da raspusti izabrana legislativna tela. ,,Obojene revolucije“ u Tunisu i Egiptu su već počistile takve autoritarne vladare koji nisu rešavali socioekonomske probleme sopstvenog naroda. Da li je došao red na Jordan? Postoji realna varijanta razvoja događaja u kojoj bi Palestinci, koji čine 70 odsto stanovništva zemlje, preuzeli vlast. Ovo bi koristilo Siriji, Rusiji i Iranu. Amerikanci ovo ne žele, ali nemaju dodatnog novca za Jordan. Nema ga ni Saudijska Arabija.

Sasvim otvoreno govoreći, Hašimitsko kraljevstvo danas nema više novca. Sa budžetom od oko 9,2 milijarde dolara (kojem Saudijska Arabija doprinosi sa 1,2 milijarde dolara direktne novčane pomoći), godišnji deficit je preko dve milijarde dolara. Stanovništvo Jordana broji osam i po miliona. Nakon američke okupacije Iraka, preko pola miliona Iračana je izbeglo u Jordan. A nakon 2011. došlo je gotovo milion i po sirijskih izbeglica, što je stvorilo ogromno opterećenje za socioekonomsku infrastrukturu zemlje. Na svim međunarodnim forumima, jordanski kralj Abdulah otvara pitanje sirijskih izbeglica i zahteva novac i druge vidove pomoći.

Ali Jordan žanje plodove sopstvene iracionalne i neprijateljske politike protiv Sirije. Izazivajući građanski rat u Siriji zajedno sa arapskim monarhijama Persijskog zaliva, Jordan je dobio poplavu izbeglica, što znači da ga je pogodio ,,bumerang efekat“. Zemlja je svojevoljno postala pozadinska baza sirijskim banditima i teroristima. Na jordanskoj teritoriji je oformljeno nekoliko kampova za obuku u kojim su Amerikanci, Britanci i Francuzi obučavali militante, a preko Jordana su militantne grupe u Siriji snabdevane naoružanjem, municijom, novcem i ljudima. Jordan se pretvorio u veliku američku vojnu bazu i u dobroj meri politički i finansijski zavisi od SAD, Britanije i Saudijske Arabije.

Zašto je Jordan tek sada dobio ovu ,,crnu etiketu“ u obliku preporuke MMF-a? Sigurno je da se svi sećaju ,,arapskog proleća“ u drugim zemljama, koje je u to vreme mimoišlo Jordan.

Zahvaljujući uslovima koje nameće geografska lokacija Jordana, njegova politika je dobila specifične karakteristike. Igrajući na kartu ambicija Amerike i zemalja regiona, kojima je bila potrebna sopstvena stabilnost i razumevanje situacije u lokalnim konfliktima, kraljevstvo je mnogo godina dobijalo humanitarnu pomoć, oružje i podršku za svoju ekonomiju (uključujući kredite MMF-a), vojsku i funkcionisanje vladinih institucija. Sledeći ovaj isti logični kurs, Jordan je u periodu između 2011. i 2017. uspeo da prigrabi  gotovo 1,2 milijardi dolara finansijske i vojne pomoći za svoju ulogu baze koaliciji protiv Daeša. Realnost 2018. je, međutim, stvorila novu sliku izražene dominacije američko-izraelsko-saudijske osovine na Bliskom istoku. Iako je Jordan ranije u svakom slučaju bio ugaoni kamen stabilnosti u palestinsko-izraelskoj situaciji, glas sunitsko-arapske koalicije i ključni partner SAD, onda je danas situacija sa priznavanjem Jerusalima za prestonicu Izraela demonstrirala da je jevrejska država u stanju da samostalno diktira uslove Palestincima. U celini gledano, nova američko-saudijsko-izraelska alijansa je u stanju da rešava svoje probleme nezavisno, bez učešća Jordana.

JORDAN U RUSKO-IRANSKOM KAMPU?
Ironija je što ova zemlja sada mora da traži nove načine da preživi, i to kroz savezništva u taboru bivših neprijatelja. Ovo je ilustrovano skorašnjim susretom jordanskog kralja Abdulaha Drugog bin Al-Huseina Al-Hašimija sa iranskim liderom Hasanom Rohanijem, kao i uvećanom učestalošću kontakata sa Rusijom. A Jordan ne namerava da odugovlači u ovom procesu. Hašimitska monarhija ne želi da se nađe u ulozi ,,mlađeg partnera“ bez prava glasa. Tenzija u odnosima sa starim saveznicima se jasno pokazala u događaju sa aprilskog samita Lige arapskih zemalja, kada je Abdulah odbio da se rukuje sa prestolonaslednikom Saudijske Arabije, Mohamedom bin Salmanom. Prema tome, kralj Abdulah bi sada mogao da potpuno normalizuje odnose sa Asadovom Sirijom, Iranom i nađe novog patrona, poput Turske, na primer.

Zbog takvog nezavisnog ponašanja, MMF je poslao podsetnik o tome ko kontroliše ekonomski sistem države, koji podrazumeva spoljnu finansijsku pomoć. Istovremeno, trebalo bi istaći da etnički problem takođe zahteva oštar zaokret u spoljnopolitičkoj orijentaciji Jordana. Oko dve trećine jordanskih državljana su Palestinci, za koje diskusije o njihovom poreklu i nacionalnosti nisu dobrodošle, s obzirom na to da su u njihovim umovima još uvek sveža sećanja na ,,Crni septembar“ 1970, u kojem je jordanski kralj Husein surovo ugušio ustanak palestinskih militantnih organizacija.

Nije tajna da je Jordan jedna od arapskih zemalja koje zavise od inostrane pomoći. On koristi prednosti izdašnih grantova zalivskih zemalja. Po Amanu se priča da su savezničke zemlje odbile da spasavaju jordansku vladu zbog odbijanja Jordana da prati američko-izraelsko-saudijsku koaliciju povodom palestinskog pitanja. A sada je preseljenje američke ambasade u Jerusalim dodatno pogoršalo situaciju, stavljajući Jordan u tešku situaciju. Postaje jasno da trenutna vlada ne može da sledi prethodni kurs u novoj situaciji, a da održi unutrašnju bezbednost. Zemlja se našla prepuštena sebi pred regionalnim i međunarodnim pritiscima, kao i pritiscima ulice.

Ovo više nisu obični protesti protiv zakona kojim se uvećava porez, a koji je vlada dostavila parlamentu i potom odbila da ga povuče. Protesti su postali sud koji odlučuje o ekonomskim i političkim metodama zemlje, u kojima demonstranti vide veoma ozbiljne probleme. Jordanski kralj je raspustio donji dom parlamenta usled pritiska javnosti i smenio premijera. Ali očigledno je da ovo neće biti poslednji zahtev. Demonstracije su se proširile van Amana, u provinciju. Posmatrači smatraju da demonstracije podsećaju na one iz 1989, a jordanski protestni pokret vide kao produžetak arapskog proleća iz 2011. Iako ovi protesti imaju ekonomsku prirodu, mnogi eksperti smatraju da smena režima u Jordanu predstavlja neophodnu političku reformu. Predložena rešenja ne bi trebalo da budu ograničena na ekonomske aspekte, nego bi trebalo da obuhvate i političke reforme kako bi građani mogli da uzmu ulogu u politici i donošenju odluka u svojoj zemlji.

Pitanje koje za sada ostaje otvoreno glasi – da li je ovo Arapsko proleće ili ne?

Aleksandar Orlov je politički analitičar i ekspert za istočna pitanja

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

New Eastern Outlook

Svet
Pratite nas na YouTube-u