Čak ni potpuni moralni bankrot vojvođanskog autonomaštva nije dovoljno ozbiljna činjenica da se ideološki protagonisti autonomaštva uzmu u pamet. Umesto da se uozbilje, upristoje ili da se bar pokriju ušima, oni se i dalje sramote pred Vojvodinom. „Vojvođanski klub“, koji se posle dve decenije lutanja pribio Vojvođanskoj partiji Aleksandra Odžića, organizovao je 7. juna 2018. g. savetovanje: „Vojvodina i Srbija: Sto godina posle“.
O slobodi“ – grme, oni koji ćutke
trpe da ih ćuša ma čiji ministar.
Veljko Petrović (Vojvodino stara, zar ti nemaš stida)
Podsetimo se da je autonomaško ovo društvo koje se naziva „Vojvođanski klub“ besprizorno drpilo naziv od kluba istorijskog Udruženja Vojvođana u Beogradu, u kojem su bili najbolji sinovi srpskog naroda iz Vojvodine: Mihajlo Pupin, Stanoje Stanojević, Dušan J. Popović i mnogi drugi. Šta je njima da drpe ono što je tuđe. Umeju oni i gore.
„Autonomija info“ je pre svih prenela kratki izveštaj o tome šta su se o Vojvodini „savetovali“ rokfelerovski lobista i Čankov politički savetnik Milivoj Bešlin i ostalih učesnici. Međutim, posebnu pažnju ovog portala je izazvalo nadahnuto izlaganje Dragana Veselinova, profesora Fakulteta političkih naroda iz Beograda (koji nije u Vojvodini). Među njegovim izjavama sa „savetovanja o Vojvodini“, „Autonomiji info“ su bile naročito značajne dve izjave: „Referendum o nezavisnosti Vojvodine bi uspeo da su ga prethodne vlasti za 15 godina, koliko su vladale, brižljivo pripremale. A nisu“. (…) „Ko god je hteo pod srbijansku šajkaču, da izvinete, narodski rečeno – najeb.. je.”
Bivši srbijanski ministar Veselinov je deceniju i po proveo pokriven ušima. Sad verovatno misli da sunarodu svrake mozak popile i da je javnost na njega zaboravila, svukao je uši s glave, pa je besan. Što se tiče „prethodne“ autonomaške vlasti, ona je trajala znatno duže od pre 15 godina, jer je od 2000. godine prošlo čitavih petnaest godina.
Zašto bivši srbijanski ministar i profesor beogradskog FPN-a na „savetovanju“ autonomaša govori o propuštenim prilikama oročeno na predhodnih 15 godina. Odgovor je vrlo jednostavan. DA SE VLASI NE DOSETE ŠTA JE VESELINOV URADIO U BEOGRADU PRE 16 GODINA, ONDA KAD JE BIO SRBIJANSKI MINISTAR.
A šta je to uradio srbijanski ministar poljoprivrede Dragan Veselinov pre 16 godina? U suštini, ništa. U stvari, sedeo je Veselinov mirno, spokojan na svom sedištu, kao što je i obično radio uživajući tokom vratolomnih, ludačkih vožnji u kojima ga je njegov vozač uobičajeno dovodio na sastanke DOS-ovske vlade iz Pančeva u Beograd. A onda je, tog kobnog 15. aprila 2003. godine, vozač Stevan Bakalov, potpuno trezan, vozio u Vladu Srbije Dragana Veselinova jurcajući, pa je na raskrsnici Beogradske i Njegoševe ulice pokosio nekoliko stubova na trotoaru, jedan semafor na kojem je bilo upanjeno crveno svetlo i nekoliko beogradskih, srbijanskih pešaka. Tim načinom je na mestu ubijena Katarina Marić, mlada psihološkinja, devojka koja je išla na svoj posao. A mi nemamo pravo da zaboravimo Katarinu Marić, baš kako je svojevremeno poručio Marinko Vučinić.
Šesnaest godina nakon pogibije Katarine Marić, isti ovaj autonomaški bahati (autocenzurisano), pozvan je na autonomaško „savetovanje“ sa kojeg javnosti pametuje. „Ko god je hteo pod srbijansku šajkaču, da izvinete, narodski rečeno – najeb… je“, imao je obraza da poruči Veselinov. Kakav primer „vojvođanske“ kulturne superiornosti! Kakva „pristojnost diskursa“ profesora politikologije! Kakva veličina duha, moralna uzvišenost i stil izražavanja, dostojna „modernog“, i „neorijentalnog“ nosioca kulture „tradicionalno multikulturne i multietničke srednjoevropske regije“!
Hvala Vam vojvođansi autonomaši na vašem „savetovanju“ i vašim „savetnicima“! „Divni“ su nama vaši savetodavci. Pozivajte vi i dalje Vojvodinu na okupljanje oko „ideje Vojvodine“ i pozivajte tako kulturne i uzvišene „savetodaavce“ poput Veselinova, da objasne Vojvodini kako da ne „naje… e“ pod „srbijanskom šajkačom“. Da nam objasni kako je mnogo gora sudbina pod „srbijanskom šajkačom“ od sudbine pod točkovima njegovih službenih kola. Možda „okatog nije greh prevariti“, ali mi dobro znamo da ga je u najmanju ruku veliki greh pregaziti.
Bora Đorđević, čija „Riblja Čorba“ je svoju karijeru počela iz našeg vojvođanskog, banatskog Elemira, davno je poručio: „Divno je nakažnjeno voziti po cveću i ljudima“. Spavaš li mirno beogradski politikolože? Muči li te savest bivši srbijanski ministre?
Izvor Anfor, 13. jun 2018.
