Pisati o lošem stanju u srpskoj kulturi, zagađenju medija šundom i primitivizmom, o omladini koja je izgubila sve sisteme vrednosti, postalo je izlišno u Srbiji. Prihvatili smo takvo stanje stvari kao nužnost koju nam je doneo neoliberalni kapitalizam. Ko je ikada vodio đake na ekskurziju, mogao je da se otruje od tekstova pesama koje naša omladina sluša – tu su bensedini, kokaini, heroini, razna oružja, psovanje i kletve… Na dečjim rođendanskim žurkama već od šeste-sedme godine animatori u igraonicama puštaju muziku najgoreg kvaliteta, neprimerenu uzrastu, uništavajući i ono malo mogućnosti da se razvije normalan sistem vrednosti. Kada se tome dodaju i rijaliti programi, znamo da smo blizu katastrofe.
Mora li da bude tako? Ako zavirimo u dvorište naših komšija Grka, zateći ćemo potpuno drugačiju situaciju. Slična smo pravoslavna nacija, delili zajedničku istoriju, stradanja. No, ispostaviće se da su oni postupali mudrije od nas i mnogo bolje sačuvali svoju baštinu. Grčki narod je iznedrio velikog Mikisa Teodorakisa koje je kompletno narodno stvaralaštvo ugradio u umetničku muziku. Ne treba zaboraviti ni Manosa Hadžidakisa, koji je takođe stvaralaštvo zasnivao na narodnoj tradiciji. Ovi velikani nisu posustajali ni u vreme vojne hunte, a Teodorakis je sa porodicom preživeo stradanje i progon.
Ove činjenice su mnogima poznate, ali kakva je situacija u Grčkoj danas? Postoje li umetnici koji mogu privući šire narodne mase kvalitetnom muzikom? Ovih dana u Grčkoj se dešava nešto što Srbija nikad nije videla. Rasprodati koncerti, euforija, puno naroda, naročito omladine. O čemu se radi? Kakav je to kulturni sadržaj koji je pokrenuo toliki narod?
Dva muzičara, Sokratis Malamas i Tanasis Papakonstantinu (na slici iznad) ovih dana su užarili atmosferu u Grčkoj. Kakva je to muzika? Mogla bi se opisati kao etno zvuk sa elementima roka i bluza. Ne zvuči kao nešto što bi moglo biti interesantno širokim narodnim masama, naročito ne kod nas. Pokušavam ovih dana da razumem kako ova dva velika gospodina, intelektualca, filozofa, besprekornih biografija, sa umetničkom muzikom okupljaju ovolike ljude. Kompozicije su savršene, nose u sebi 5000 godina grčke civilizacije i 2000 godina hrišćanstva. Nose u sebi i kritsku i mikensku i dorsku i klasičnu i helenističku i romejsku civilizaciju. I nose milenijumsko narodno stvaralaštvo koga se nisu odrekli. Reči nisu dovoljne da opišu, pa je potrebno videti slike i poslušati snimke. Tekstovi pesama su takođe duboki, misaoni, može se reći i teški. Pa njihova omladina ipak u euforiji i navijačkoj atmosferi uživa u tome.
Teško da u ovom trenu mogu objasniti kako je ovako nešto moguće. Grci jesu po mnogim duhovnim pitanjima superiorniji od nas, nisu se poveli za „evropskim vrednostima“, izuzetno cene sebe i svoju tradiciju. To je već dobar preduslov da jedan narod opstane u uslovima surovog neoliberalnog kapitalizma. Njihovi intelektualci i pravi umetnici nisu odbačeni. Veliki Teodorakis je sa svoje 92 godine govorio na Sintagma trgu pred milion ljudi u protestu protiv imena Makedonija. Isti Teodorakis koji je 1999. na istom mestu predvodio protest protiv bombardovanja SR Jugoslavije. Tako su i danas grčki umetnici i intelektualci uvek uz narod na raznim protestima, kojih uvek ima. Da li može iko da zamisli da se neki od naših umetnika pojavi da govori na nekom protestu, a kamoli da ga predvodi?
Razlog je i taj što je ta muzika toliko jaka i kvalitetna da privuče široke mase. Neverovatan spoj tradicionalnog i modernog, ali i nacionalizma (ne stide se toga). Dovoljno je reći da je Sokratis sa mnogo ljubavi napisao pesmu „Za Grčku“ (Για την Ελλάδα).
Naravno, uvek je lako tvrditi da je u tuđem dvorištu trava zelenija, ali je dobro gledati šta je kod drugih dobro i pomoći svom narodu. I u Grčkoj se može naići na kič i šund, ali to nije preovladavajući faktor, kao što je u Srbiji, svuda i na svakom koraku. Imamo i mi kvalitetne etno muzike, ali javno mnenje oblikuju televizije i ostali mediji nad kojima u Srbiji niko nema kontrolu. Ko bi skupio toliki broj ljudi za koncert Bilje Krstić ili Sanje Ilića? Ko bi pomogao da ovako nešto zaživi kod nas? Iz tog razloga su i nastali ovi redovi. Možda bi neko trebalo da ih pozove u Srbiju na neki festival, pa se „pelcer“ primi i kod nas. Nije sramota učiti od boljih.
Aleksandra Kuljanin je profesor istorije i građanskog vaspitanja iz Užica
