Trampove optičke varke i Kimove statusne potrebe

Pjongjang u deklaraciji iz 2018. nije prihvatio ništa što već nije bilo dogovoreno 1992, 1994. i 2005.

Kada je Trampova administracija preko južnokorejskog savetnika za nacionalnu bezbednost saopštila da je predsednik Donald prihvatio poziv severnokorejskog lidera Kim Džong Una na sastanak, čitav vašingtonski ,,Beltvej“ je bio u neverici. Većina iz tog miljea se složila da bi to predstavljalo kockanje bez presedana za Trampa, a samo je manjini to bila prijatna ideja. Ministar odbrane Džejms Matis i tadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost H. R. Mekmaster su bili skeptični povodom predsednikove odluke, pitajući se da li on zaista razume u šta se upušta.

Trampa ništa od toga nije zanimalo. Jurnuo je napred sa svojim planom, kladeći se da će njegov pregovarački instinkt i hazardersko-hudinijevska rutina biti pobednička kombinacija po pitanju severnokorejskog nuklearnog oružja i programa razvoja balističkih raketa – što je međunarodni problem koji prethodni republikanski i demokratski predsednici nisu bili u stanju da reše.

Samit sa Kim Džong Unom 12. juna (koji umalo nije propao) je bio najveća predstava koju je Tramp do sada napravio u svom mandatu – možda čak i u svom čitavom životu. Skeptici i ,,hejteri“ ga ne ostavljaju na miru, ali Tramp očigledno smatra da je nastupio brilijantno. Dok je sedeo za istim stolom sa Kimom i potpisivao zajedničko saopštenje u kojem se navodi da se Kimov režim ,,čvrsto i nepokolebljivo posvećuje potpunoj denuklearizaciji Korejskog poluostrva“, gotovo da se moglo videti kako u Trampovoj glavi odjekuju pokliči: ,,Nobel! Nobel!“

Da li će zaista biti ovenčan lovorikama Nobelove nagrade zavisi od desetina razgovora koje će američki funkcioneri imati sa severnokorejskim kolegama u nedeljama i mesecima pred nama. Iako juče potpisano zajedničko saopštenje Trampa i Kima predstavlja veliki korak u dobrom smeru, ono jednostavno potvrđuje principe prethodnih deklaracija koje datiraju još iz ranih devedesetih. Nije bilo ničega novog, prosvetljujućeg ili inovativnog u dokumentu.

Na gotovo isti način kako je saopštenje šestostranih pregovora iz 2005. rezultovao pukim povlačenjem penkala preko papira sa šemom ,,denuklearizacija za normalizaciju i mir“, tako je i aktuelno Tramp-Kim saopštenje kojim se predsednik hvalio kao ,,sveobuhvatnim“ u stvari minimalistički pokušaj da se kodifikuju grubi principi koji bi usmeravali buduće sastanke. Jednostrani okvir govori o grandioznim ambicijama o denuklearizovanom Korejskom poluostrvu, ,,trajnom i stabilnom miru na Korejskom poluostvu“ i o novim odnosima SAD i Severne Koreje, ali ni na koji način ne razjašnjava koliko dugo bi tranzicioni proces trebalo da traje ili šta bi koja strana trebalo da učini i kada.

Protokoli verifikacije i inspekcije, tehničke deklaracije, sinhronizacija nuklearne demontaže, ekonomska pomoć i diplomatska normalizacija su tretirani kao iritantni detalji kojim će se kasnije baviti eksperti – nadajmo se što pre. A upravo su ti iritantni detalji ubili prethodne pregovore i pretvorili severnokorejski problem u vrhovni prioritet američke spoljne politike. Predsednik Tramp se smeška pred kamerama i govori za medije kao da se nalazi na ivici istorijskog diplomatskog preokreta, ali je post-singapurska realnost neuporedivo manje uzbudljiva. Državni sekretar Majk Pompeo ima pred sobom neverovatno težak poduhvat.

Dokument je mršava lista generalizovanih posvećenosti bez grama mesa na svojim kostima. Čak će i najpesimističniji analitičari, koji su očekivali samit za slikanje bez realnog sadržaja, biti razočarani onime što se nalazi u saopštenju. Na kraju krajeva, Pjongjang u deklaraciji iz 2018. nije prihvatio ništa što već nije bilo dogovoreno 1992, 1994. i 2005. Možda se pitate šta je zapravo postignuto u Singapuru?

Istina je da još uvek ne znamo. Na papiru ništa stvarno nije postignuto. Ali slike toga kako Tramp i Kim zajedno koračaju kolonadom, obraćaju se novinarima jedan pored drugog i razmenjujući komplimente i tople reči kao da su rođaci, nisu za zanemarivanje. Pre manje od godinu dana ova dva čoveka su razmenjivala uvrede i jedan drugom pretili uništenjem njihovih zemalja. Sada deluje da su ostvarili prisnost dovoljnu da mogu da narede svojim podređenima da dignu diplomatske napore na novi nivo. Možda to ne zvuči kao mnogo, ali verovatno da su probijanje leda i pokretanje pregovora bili najviše čemu smo mogli da se nadamo.

Danijel Depetris je saradnik Odbrambenih prioriteta (Defense Priorities)

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

The National Interest

Svet
Pratite nas na YouTube-u