„Prva karakteristika revolucije jeste da se vrši svesno, namerno i planski. Politička revolucija ne može biti spontana pojava“. Ovu misao napisao je jedan od velikana srpske pravne misli i legendarni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Radomir Lukić.
U spontana okupljanja naroda povodom nekog cilja veruju samo naivni ljudi. Tako nešto ne postoji, niti je moguće da postoji. Priča o spontano okupljenom narodu zbog cene goriva širom Srbije, u isto vreme, sa jasno naznačenim lokacijama koje se saobraćajnice blokiraju, zaista je vređanje inteligencije. Uostalom, posle svakog „spontanog“ okupljanja neko medijima uredno pošalje saopštenje sa zahtevima sa protesta, što jasno ukazuje da tu nema ni „s“ od spontanosti, već da postoji jasna koordinacija za svaki potez.
KLjUČ JE U KOSMETU
Inače, saopštenja se svode na izrazitu glupost da država naredi privatnoj kompaniji koja ima monopol da smanji cene goriva. Tako napisana glupost održava okupljanje, jer lako je manipulisati ljudima koji – što u neznanju, što zbog nemanja želje – odbijaju da prihvate da je naša Naftna industrija Srbije prodata još 2008. godine ruskom „Gazpromnjeftu“, te da Srbija odavno nema gotovo nikakve veze sa određivanjem cene naftnih derivata. Samoupravni socijalizam je ovde ostavio ogroman trag, jer je u glavama naših građana zacementirano razmišljanje da država može sve, pa i da utiče na cenu nečega što odavno nije u njenim rukama. Otuda je manipulisanje nezadovoljnim ljudima zaista lak posao.
Napoleon Bonaparta je isticao da u revoluciji postoje dve grupe ljudi – oni koji je dižu i oni koji se od iste okoriste. Ovi koji su izmanipulisani i koji se bezrazložno prže po suncu služe da glume masu. Iznad njih u hijerarhiji su predsednici opštinskih odbora pojedinih opozicionih partija, koji su zapravo deo čitave unapred pripremljene organizacije sa jasno podeljenim zadacima. Njih pod kontrolom drže njihove partijske centrale, ali samo pod kontrolom, jer lideri tih partija nisu neke naročite pameti da osmisle bilo šta, a suštinski mozak je u bar dve ambasade u Beogradu, odakle se crpe ideje za sprovođenje akcija.
Danas je povod gorivo, sutra će biti cena kukuruza, prekosutra cena struje, nešto kasnije posečeni drvoredi, borići… Niški aerodrom je već zaboravljen, kao što će ubrzo biti i cena goriva. Bitno je stalno držati tenziju i terati vlast da se bavi tzv. unutrašnjim problemima, najčešće veštački kreiranim, te da se što manje obazire na pitanje Kosova i Metohije. Kako Vučić bude odlučniji da ne prihvati ucene oko Kosova i Metohije, tako će se ovde nizati protesti sa neretko potpuno sumanutim temama, ali lako pitkim i prihvatljivim za šire narodne mase.
Davne 2000. godine mnoge moje kolege sa fakulteta učestvovale su revoluciji Petog oktobra. Mladi i poletni verovali su u spontano okupljanje naroda i činjenje nečeg istinski ispravnog za dobrobit otadžbine. Posle 18 godina gotovo listom mi govore da su tada bili mladi i glupi. Danas više nisu mladi, a ja nekako pokušavam da ih ubedim da ne budu ponovo glupi.
POVOD JE NEBITAN
Sećam se onih čuvenih izveštaja iz Sirije u kojima su nam govorili kako su siroti pobunjenici srušili avion sirijske vojske. Niko se od novinara nije ni usudio da pita odakle takvoj „ubogoj sirotinji“, ugnjetavanoj od Bašara Al-Asada, protivavionske rakete i ko je tu „sirotinju“ i kada obučio da koristi PVO sisteme. No, za većinu sveta, baš zbog ovakvog sramnog manipulisanja, najgori islamski teroristi su bili „pobunjenici“ koji samo traže da Bašar Al-Asad ode sa vlasti da bi živeli slobodno. Potpuno je irelevantno da li oni imaju podršku naroda ili ne.
Vratimo se na prostor Evrope. Nasilna smena vlasti u Ukrajini proglašena je za „pobedu demokratije“, bez obzira na činjenicu da je Janukovič prethodno pobedio na izborima. „Spontano okupljeni“ narod, naoružan do zuba, mesecima je blokirao Kijevski trg Majdan, dok se nije dalo konačno zeleno svetlo iz Američke ambasade da se puca u policiju i da se nasilno svrgne legalno izabrana vlast. Prethodno su precizno izrađeni planovi koje institucije blokiraju, gde se prvo upada, ko se premlaćuje ili likvidira, kome se uteruje strah u kosti. Sve to, naravno, pod plaštom „spontanosti“.
Posle stavljanja Makedonije i Crne Gore pod šapu, red je došao na Srbiju i Republiku Srpsku. Dodikova vlast se nekako sama namestila u nespretnom reagovanju na smrt momka Davida Dragićevića, što su oni koji Dodiku spremaju svilen gajtan obilato iskoristili kroz „spontani“ građanski bunt „Pravda za Davida“, okrivivši vlast da je ubila momka bez ijednog jedinog dokaza. Istraga više nikog i ne zanima, jer kakvi god bili njeni rezultati, jedan deo javnosti će se slepo držati toga da je Dodikov režim to uradio.
Srbija je malo teži zalogaj, ali počelo je „spontano“ sa malinarima, prešlo se na cenu „goriva“, prethodno je povod bila „Savamala“, pa Niški aerodrom. Nije važno šta je, bitno je da se povod za „spontano“ okupljanje pronađe.
*Autor je advokat, narodni poslanik i član Predsedništva Srpske napredne stranke
Naslovna fotografija: Pixabay
