Izgleda da predsednik Donald Tramp pripada onome što bi mogli da nazovemo školom diplomatije Bendžamina Dizraelija. Taj britanski premijer je jednom posavetovao: ,,Svi vole da im se laska. Kad imate posla sa kraljevskim porodicama, zatrpavajte ih laskanjima“.
Na svom samitu u Singapuru, Tramp je pametno salutirao severnokorejskom generalu, a potom je izdašno nahvalio Kim Džong Una kao ,,snažnog tipa“ sa ,,dobrim karakterom“ i ,,sjajnim pregovaračkim sposobnostima“. ,,Duhovit je i veoma, veoma pametan… veoma strateški orijentisan tip… Njegova zemlja ga zaista voli“. Očekivano, Trampa zbog toga čereče.
ŠTA KIM ŽELI?
Međutim, tokom svog putovanja u Peking 1972, Ričard Nikson se nije suprostavljao predsedavajućem Mau povodom njegove istorije masakara i ubistava, iako se Niksonova poseta odigrala usred Maove ,,Kulturne revolucije“ – pogroma nacionalnih razmera. Niti su se Čerčil ili Frenklin Delano Ruzvelt na sastancima iz ratnog perioda konfrontirali Staljinu po pitanju njegovih zloglasnih zločina protiv čovečnosti. Obojica su skakutala oko ,,Ujka Džoa“.
Ipak, ako drugovanje Trampa i Kima propadne i ako se kriza iz 2017, u kojoj je rat delovao moguće, vrati, Tramp će, kako se i sam slaže, biti osuđen zbog naivnosti sa kojom je ukazao poverenje takvom tiraninu.
No, Trampu se mora priznati zasluga za to što smo sada svakako u boljoj poziciji nego što smo bili pre godinu dana kada je Kim testirao hidrogenske bombe i interkontinentalne balističke rakete, dok je sa Trampom razmenjivao pretnje i uvrede u nečemu što je delovalo kao uvod u novi korejski rat.
Šta god mislili o njegovoj diplomatiji, Tramp je, za sada, oterao utvaru nuklearnog rata sa Korejskog poluostrva i otpočeo pregovarački proces koji bi mogao da dovede do tolerantne koegzistencije. Centralna pitanja koja se postavljaju povodom ovog samita su šta Kim želi i čime je spreman da plati za to?
Očigledno je da ne želi rat sa Sjedinjenim Državama. Taj crni oblak je prošao. Drugo, Kim i Severna Koreja su izronili iz izolacije u velikom stilu, poput Maove Kine 1972.
Sever je 2018. pozvan na Olimpijadu u Seulu. Kim se dva puta susreo sa južnokorejskim predsednikom i dva puta sa Si Đinpingom. Svratio je i Putinov ministar spoljnih poslova. A Kim je imao i direktan susret sa američkim predsednikom, što je nešto čemu njegovi deda i otac nisu došli ni blizu.
Malo je verovatno da će se Kim vraćati nazad u keliju ,,Pustinjačkog kraljevstva“ nakon što je uspostavio komunikaciju sa najvećim svetskim silama.
Šta to Tramp ima u ponudi da podstakne Kima da okonča višegeneracijsko neprijateljstvo? Duga je lista onoga što bi Kim mogao da očekuje ukoliko preda svoje nuklearno oružje i demontira fabrike i postrojenja u kojim ih pravi.
KIMOVA RAČUNICA
Među predloženim zgodicima su: priznavanje njegove dinastije uz američke bezbednosne garancije, kraj sankcija, strane investicije, mirovni sporazum koji bi potpisale SAD umesto 65 godina dugog primirja i eventualno povlačenje američkih snaga sa Korejskog poluostrva.
Tramp se već posvetio jednoj od Kimovih žalbi. Združene vojne vežbe koje smo na godišnjem nivou decenijama održavali sa Južnom Korejom Tramp je ocenio kao ,,ratne igre“ koje su ,,veoma provokativne“, pa ih je stoga suspendovao.
Šta se zauzvrat traži od Kima?
On mora da obelodani inventar svog nuklearnog arsenala, kao i sve lokacije na kojim je isti skriven, preda ga, demontira fabrike za proizvodnju plutonijuma i uranijuma, da ugasi postrojenja za testiranje, i sve to pod budnim očima inspektora koje odrede SAD.
On mora da se zauvek odrekne svih nuklearnih oružja, do poslednjeg, i prihvati režim međunarodnih inspekcija koje bi garantovale da neće varati povodom ispunjenja svojih obaveza.
U tome je kvaka. Kimu se govori da mora da se odrekne oružja čije posedovanje predstavlja razlog zbog kog mu svetske sile ukazuju poštovanje.
Kao lideru zemlje sa dohotkom po glavi stanovnika manjim od onog na Haitiju, Kimu je rečeno da mora da preda oružje koje je njega i Severnu Koreju dovelu u najekskluzivniji klub sveta, kojem pripada svega još osam zemalja: SAD, Rusija, Kina, Britanija, Francuska, Indija, Pakistan i Izrael.
Da li će Kim, kojem je nuklearno oružje omogućilo da se šepuri na svetskoj pozornici i trguje uvredama sa predsednikom Sjedinjenih Država, pristati da ga se odrekne kako bi postao lider siromašne, nazadne nacije, sa polovinom južnokorejske populacije i manje od 4 odsto ekonomije Juga? Da li će se odreći svog najpouzdanijeg faktora odvraćanja od napada Amerike ili Kine?
U odnosu Kima i Trampa, to je momenat istine. Kim je video kako Amerikanci tretiraju zemlje – poput Gadafijeve Libije, Sadamovog Iraka i Irana – koje ne uspeju da razviju ili se odreknu upravo one vrste oružja za čije sticanje su njegovoj zemlji bile potrebne decenije da ga isplanira, testira, proizvede i uvede u upotrebu.
Ako bi se Kim odrekao svojih nuklearki, koji bi američki predsednik preleteo pola sveta da se sa njim sastane licem u lice?
Otuda krucijalno pitanje: Da li će ih se zaista ikada odreći?
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
