Išćenko: Svet koji znamo se može srušiti kao kula od karata

Rusija na zapadnom pravcu ima vojni potencijal koji je dovoljan da se stigne ne do Kijeva i Lavova ili Varšave, nego i do Atlantika

Po zvaničnim podacima, na prostoru Kavkaza do Baltika skoncentrisana je vojna moć ekvivalentna deset divizija pod komandom tri armijska štaba. A ove bi trebalo dodati vojni potencijal Krima, vazdušno-desantne divizije i specijalne snage, kao i Baltičku i Crnomorsku ratnu flotu i Kaspijsku flotilu, Sredozemnu eskadru i grupu jedinica u Siriji.

Rusija je na Zapadnom strateškom pravcu koncentrisala više od polovine svog bojevog potencijala. A Ministarstvo odbrane RF forsirano dalje jača taj segment nacionalne vojne moći.

Jasno je da se to ne događa zato što je Sergej Šojgu odlučio da se igra „rata“, niti zato što premijer Dmitrij Medvedev nema u šta drugo da ulaže novac državnog budžeta. Ne radi se ni o tome da Vladimir Putin javno demonstrira miroljubivost, a potajno sprema neko zlo.

Raspoređivanje takve i tolike vojske – opremljene po standardima ratnog vremena i snabdevene najsavremenijim oružjem, sa gradnjom od nule kasarni i poligona – veoma je skupo zadovoljstvo. Pogotovo za zemlju pod sankcijama…

Biće da Rusija sa zapada očekuje realnu vojnu opasnost.

Kakva je to opasnost?

Naši „uvaženi partneri“ ne preteruju naročito kad tvrde da ni jedna evropska armija NATO, a ni sve zajedno, nisu u stanju da se suprotstave oružanim snagama Rusije.

Za Rusiju nije problem da spreči doturanje vojne pomoći (trupa i oružja) – morem i vazduhom – u evropske atlantske luke i vojne baze.

SAD nisu u stanju da u Evropi koncentrišu osetno veći kontingent od sadašnjeg. Ne zato što je to preskupo (neke zemlje bi to dotirale same) već zbog problema u snabdevanju veće grupacije.

Rusija na zapadnom pravcu ima vojni potencijal koji je dovoljan da se – naravno, ne bez gubitaka – stigne ne do Kijeva i Lavova ili Varšave, nego i do Atlantika. Za dva-tri meseca.

U ime čega se onda izvodi dalje povećavanje udarne moći na zapadnom pravcu, sa njenim usavršavanjem?

Pogotovo što vojna moć Rusije okrenuta prema Zapadu do 2025-2030. može biti udvostručena. Uz neznatno povećanje brojnosti jedinica, a suštinski – za račun još modernijeg naoružanja i uvođenja novih sistema za upravljanje ratnim dejstvima i novih principa ratovanja.

Svemu ovome treba pridodati nuklearni arsenal koji svaki napad na Rusiju čini samoubilačkim.

Počnimo od malog i bliskog.

Samo što je Mihail Denisenko, koji sebe naziva „patrijarhom Kijevskim i cele Ukrajine“, izjavio da će dobijanje tomosa o autokefalnosti njegovu „crkvu“ ne samo ojačati svim vernicima Ukrajinske pravoslavne crkve povezane sa Moskovskom patrijaršijom, nego je i pretvoriti u „jedinu zakonitu ukrajinsku crkvu“.

Jasno je da sve ovo Denisenko ne može izvesti bez nasilja. A posezanje za nasiljem će biti početak religioznog građanskog rata u Ukrajini.

Kad bi ga Carigradska patrijaršija priznala za kanonsku crkvu, dobio bi neke dodatne prednosti, ali Denisenko ima limitirano vreme, a njegovi ne mogu da čekaju beskonačno dugo. I njemu i njima je potrebno da „pitanje“ rešavaju pre kraja novog izbornog ciklusa u Ukrajini.

A pošto u Ukrajini može doći i do prevremenih izbora – u drugoj polovini ove godine, i Denisenko mora da žuri da ne zakasni.

Zbog svega, u Ukrajina može dobiti višeslojni konflikt: na građanski rat u Donbasu mogu „naleći“ unutarkijevski građanski konflikt i religiozni rat.

U takvoj situaciji ni Rusija ni zapadni susedi Kijeva ne bi mogli da ostanu po strani…

Mešanje nekih članica EU u ukrajinsku krizu zaoštrilo bi do krajnosti protivrečnosti unutar EU i dovelo u pitanje ne jedinstvo Zapada, koje je Tramp sahranio na poslednjem samitu G7, nego jedinstvo same Evropske unije i stabilnost režima u nekim državama-članicama.

Evropa je, voljno ili nevoljno, bila inicijator i katalizator raspada Ukrajine, a sada rizikuje da ponovi njenu sudbinu…

I Rusija, i SAD u Evropi imaju isuviše ozbiljne interese da bi pustile da stvari idu „svojim tokom“, pa su i njihovo mešanje i sukob interesa takođe neizbežni…

U situaciji smo kada se svet koji znamo može srušiti kao kula od karata. Na celom prostoru od Atlantika do Narve i Dona.

Svaki pokušaj stabilizacije situacije u ranoj etapi krize – dok se EU ne pretvori u Somaliju, Avganistan ili Ukrajinu – traži od Rusije da odmah pruži ruku Nemačkoj kao ekonomskom i političkom centru Evrope bez čijih potencijala bi borba sa evropskom krizom bila Sizifov posao.

Nemačka je vojno slaba zemlja, ali njen značaj za kontrolu nad Evropom ne shvata samo Rusija, nego i SAD koje bi bile objektivni protivnik Moskve u borbi za pravo opredeljivanja budućnosti kontinenta.

Zato je Rusiji neophodno da sa krila probije koridore prema Nemačkoj…

Brojnost i nadmoć grupacije na zapadnom pravcu treba da, pored ostalog, onemoguće SAD da u konflikt uključe svoje trupe dislocirane po Evropi…

U ovom slučaju se ne bi radilo o agresiji već o obezbeđivanju vitalnih interesa kako Rusije tako i EU, sa osujećivanjem upadanja Evrope u dugotrajni krvavi haos koji uništava i ekonomiju i stanovništvo.

Zato rastuća moć vojne grupacije na zapadnom pravcu može da bude jak argument koji će naterati sve moguće provokatore da triput razmisle pre nego što pokušaju da ostvare svoje prestupne zamisli.

To je razlog što grupacija mora ne samo izgledati zastrašujuće nego i biti realno sposobna da postavljene zadatke rešava u najkraćim mogućim rokovima…

Zbog geopolitičke situacije, stvorene oko Ukrajine kojoj je Zapad svojim potezima pridavao veštački ključni značaj, upravo se u Kijevu nalazi startno dugme opšteevropskog konflikta.

A sudeći po svemu: teško da će sa postojećim političkim i diplomatskim mogućnostima – biti moguće mirno deaktivirati taj „eksploziv“…

 

Izvor Fakti, 19. jun 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u