Često se kaže da prolazimo kroz informacionu revoluciju. Ali šta to znači i kuda nas ta revolucija vodi?
Informacione revolucije nisu novost. Godine 1439, štamparska mašina Johana Gutenberga je pokrenula eru masovnih komunikacija. Naša trenutna revolucija, koja je otpočela šezdesetih u Silikonskoj dolini, je objašnjena u Murovom zakonu: broj tranzistora u kompjuterskom čipu se udvostručuje na svakih par godina.
Početkom 21. veka, kompjuterska moć košta hiljaditi deo onoga što je koštala ranih sedamdesetih. Sada internet povezuje gotovo sve. Sredinom 1993, postojalo je oko 130 vebsajtova u svetu, do 2000. taj broj je premašio 15 miliona. Danas je preko 3,5 milijarde ljudi ,,onlajn“, a eksperti predviđaju da će do 2020. ,,internet stvari“ (Internet of Things) povezivati 20 milijardi uređaja. A naša informaciona revolucija je i dalje u svom začetku.
VELIKI BRAT U DžEPU
Ključna karakteristika aktuelne revolucije nije brzina komunikacija – trenutna komunikacija telegrafom datira još iz sredine 19. veka. Krucijalna promena je ogromno smanjenje troškova prenosa i skladištenja informacija. Da je cena automobila padala tako brzo kao što je kompjuterskoj snazi, danas bi bilo moguće kupiti kola po ceni jednog jeftinog ručka. Kada nekoj tehnologiji cena padne tako brzo, ona postaje široko dostupna, a barijere padaju. Količina informacija koje se mogu prenositi širom sveta je praktično neograničena.
Cena skladištenja informacija je takođe dramatično opala, omogućavajući našu trenutnu eru velikih podataka (big data). Informacije koje bi nekada prepunile prosečno skladište danas staju u džep na košulji. Sredinom dvadesetog veka, ljudi su se plašili da će kompjuteri i komunikacije tekuće informacione revolucije dovesti do centralizovane kontrole predstavljene u distopijskom romanu Džordža Orvela ,,1984“. Veliki brat bi nas nadzirao preko centralnog kompjutera, čineći individualnu autonomiju besmislenom.
Umesto toga, kako se cena kompjuterske snage smanjivala, a kompjuteri počeli da se smanjuju do veličine pametnih telefona, satova i drugih prenosivih uređaja, njihovi decentralizujući efekti su dopunili one centralizujuće, omogućavajući ,,peer-to-peer“ komunikaciju i mobilizaciju novih grupa. Ironija je što je ovaj tehnološki trend takođe decentralizovao nadzor: milijarde ljudi danas svojevoljno nose uređaje za praćenje koji neprekidno narušavaju njihovu privatnost dok traže odašiljače signala. Stavili smo Velikog brata u svoj džep.
Isto tako, sveprisutne društvene mreže stvaraju nove tranzicione grupe, ali takođe otvaraju i mogućnosti za manipulisanje od strane vlada i drugih aktera. Fejsbuk povezuje preko dve milijarde ljudi i, kako je rusko mešanje u američke predsedničke izbore 2016. pokazalo, ove veze i grupe se mogu eksploatisati za političke ciljeve. Evropa je pokušala da uspostavi pravila zaštite privatnosti svojim novim GDPR zakonom (Gneral Data Protection Regulation), ali je uspeh toga i dalje neizvesan. Za to vreme, Kina kombinuje nadzor sa razvojem evidentiranja društvenih zasluga, što će ograničavati lične slobode poput prava na putovanje.
Informacija pruža moć, a sve više ljudi ima sve veći pristup sve većoj količini informacija, bilo to dobro ili loše. Tu moć mogu koristiti ne samo vlade, nego i nedržavni akteri koji variraju od velikih korporacija i neprofitnih organizacija do kriminalaca, terorista i neformalnih ad hoc grupa.
POBEĐUJE PRIČA, A NE ARMIJA
Ovo ne znači kraj države-nacije. Vlade ostaju najmoćniji akteri na svetskoj pozornici, ali je na njoj veća gužva, a mnogi od novih igrača mogu da se efikasno takmiče u domenu meke moći. Moćna ratna mornarica je važna za kontrolu pomorskih puteva, ali ona ne može mnogo da pomogne na internetu. U Evropi 19. veka je obeležje velike sile bila sposobnost istrajavanja i pobede u ratu, ali, kako je američi analitičar Džon Arkila istakao, u današnjoj globalnoj informacionoj eri, pobeda često ne zavisi od toga čija armija pobeđuje, nego čija priča pobeđuje.
Javna diplomatija i moć privlačenja i ubeđivanja postaju sve važniji, ali javna diplomatija se menja. Davno su prošli dani u kojim su diplomatski službenici organizovali filmske projekcije za izolovane zajednice ili kada su se ljudi iza Gvozdene zavese tiskali oko radio prijemnika kako bi slušali BBC. Tehnološki napredak je doveo do eksplozije informacija, a to je stvorilo ,,paradoks mnoštva“: izobilje informacija dovodi do manjka pažnje.
Kada su ljudi savladani obimom informacija sa kojim se suočavaju, teško je znati na šta je potrebno usredsrediti se. Pažnja, a ne informacija, postaje resurs koji je u oskudici. Meka moć privlačenja postaje još vitalniji resurs nego u prošlosti, ali isto tako i tvrda, oštra moć informacionog ratovodstva. A kako reputacija poprima sve vitalniji značaj, političke borbe za stvaranje i uništavanje kredibiliteta se umnožavaju. Informacija za koju se pokaže da je propaganda ne samo da će biti prezrena, nego može biti i kontraproduktivna ukoliko podriva reputaciju kredibiliteta države.
Na primer, tokom rata u Iraku je tretman zatvorenika u Abu Graibu i Gvantanamu na način koji je nespojiv sa američkim vrednostima doveo do percepcije licemerja koja se nije mogla ispraviti emitovanjem programa o muslimanima koji dobro žive u Americi. Slično tome, tvitovi predsednika Donalda Trampa koji su dokazano netačni podrivaju krediblitet Amerike i umanjuju njenu meku moć.
Efikasnost javne diplomatije se procenjuje na osnovu broja preumljenih glava (što se računa intervjuima i anketama), a ne na osnovu količine potrošenih dolara. Interesantno je istaći da ankete Portland indeksa meke moći pokazuju pad američke meke moći od početka rada Trampove administracije. Tvitovi mogu pomoći u postavljanju globalne agende, ali oni ne mogu proizvesti meku moć ukoliko nisu kredibilni.
Sada rapidni razvoj tehnologija veštačke inteligencije, tj. mašina sposobnih da uče, ubrzava sve ove procese. Robotske poruke je često teško detektovati. Ali ostaje da se pokaže da li će biti moguće potpuno automatizovati kredibilitet i uverljiv narativ.
Džozef Naj mlađi je bivši savetnik američkog ministra odbrane i predsedavajući Nacionalnog obaveštajnog saveta, a predaje na Univerzitetu Harvard. Autor je knjige ,,Da li je američki vek gotov?“
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
