Uoči sastanka Trampa i Putina ili duboka država u dubokoj defanzivi

Otpor rusko-američkom zbližavanju u Americi i Evropi se sjedinjuje. Ali Tramp zna da je trenutno na vrhuncu svoje popularnosti

Da je Trampova Bela kuća pre svega nekoliko meseci obznanila da radi sa Kremljom u cilju organizovanja sastanka dvojice predsednika, čitav pakao bi eruptirao u vašingtonskom ,,Beltveju“. Ali to se sada nije dogodilo. Neobičan spokoj vlada Vašingtonom, kao da je Trampovim protivnicima ponestalo municije.

Čime bi se to moglo objasniti? Najpre, izgleda da se teorija o dosluhu sa Rusima izduvala. Robert Maler može da nastavlja da u nedogled otkriva kriminal u američkom javnom životu (čega ne manjka), ali nije uspeo da pribavi uverljive dokaze o ruskoj vezi. Najnovija analiza istraživačkog centra Pju od 20. juna pokazuje da svega 28 odsto Amerikanaca ostaje ,,veoma sigurno“ u pravičnost Malerove istrage, dok četiri od svakih deset kaže da nema naročito (19 odsto) ili nimalo (21 odsto) poverenja u njega.

REPUBLIKANCI VERUJU TRAMPU
Pju priznaje: ,,Republikanci i demokrate daju zapanjujuće različite procene Malerovog vođenja istrage i Trampovih sposobnosti da sa istom izađe na kraj, a ove partijske razlike se protežu i do stavova o važnosti same istrage“. Ovo delimično objašnjava zašto ne možemo videti očekivanu kaskadu kritika povodom Trampovog plana da se sastane sa predsednikom Vladimirom Putinom – iako će izdašna TV romansa njih dvojice svakako pretvoriti Malerovu istragu u sprdnju.

Pre svega, Tramp je ostvario neverovatan uspeh u jačanju svoje političke pozicije među sopstvenim partijskim članstvom. Kako je Suzan Gleser nedavno napisala u Njujorkeru: ,,Sve manje republikanaca je voljno da Trampu stane na put, čak i onda kada se predsednikova politika sukobljava sa njihovim dubokim uverenjima“.

Skorašnji lament Džona Bejnera, bivšeg republikanskog govornika u Predstavničkom domu – ,,Nema više Republikanske stranke, ima samo Trampove stranke“ – možda i jeste preterivanje koje je izgovorio dok je sipao ,,bladi meri“ na skorašnjoj konferenciji u Mičigenu. Ali bez obzira na to, kako Gleser piše: ,,Politička realnost je jednostavno takva da je predsednik Tramp sada previše popularan u republikanskoj bazi da bi mu se suprotstavljali, pa čak i onda kada on ruši politike koje je Reganova partija decenijama baštinila“.

Stoga, sada kada Tramp pritiska da se organizuje sastanak sa Putinom (koji odavno priželjkuje), u vazduhu se oseća doza rezigniranosti. Budimo sigurni, Trampov dramatični, teatralni, „jedan-na-jedan“ susret sa severnokorejskim liderom Kim Džong Unom je nedavno prepravio savremenu američku diplomatsku istoriju. A on je to uradio potpuno sam, dok niko kod kuće čak nije bio siguran ni da li bi trebalo da se upušta u takav poduhvat.

ZAŠTO BI TRAMP ODUSTAJAO OD DETANTA?
Rusija je, naravno, druga priča. Ali analogija ,,Umetnosti pregovaranja“ (naslov knjige Donalda Trampa iz 1987. – prim.prev.) je i dalje relevantna, a postavlja se i pitanje zašto bi se Tramp odrekao svoje predizborne vizije bližih veza sa ruskim predsednikom bez isprobavanja iste? Rusofobi se muče da nađu odgovor na to pitanje. Zato je fait accompli da će za američkog predsednika koji je sklon ličnoj diplomatiji sa protivnicima Amerike – i to tako da od toga pravi lični brend – susret sa Putinom postati savršen sledeći čin (nakon sastanka sa Kim Džong Unom; prim. NS)

Da li se Tramp spremao za ovo? Poenta je da je on zagonetan političar. Nije puka slučajnost što je tik pred odlazak na skorašnji samit G-7 u Kanadi pomislio nezamislivo – povratak Rusije u klub. Ova naizgled zalutala misao u stvari biva zaokružena njegovim napuštanjem Transpacifičkog partnerstva, tog temelja Obamine strategije fokusiranja na Aziju bez kog strategija izolacije Kine nema težinu.

Uobičajeno tumačenje kaže da Trampova ,,umetnost pregovaranja“ podrazumeva stavljanje fokusa na američke interese umesto na podrivanje protivnikovih legitimnih interesa – bilo da se radi o Severnoj Koreji ili o Rusiji. Naravno, ako postoji neprijatno preklapanje, dogovor postaje neophodan i Tramp veruje u svoju sposobnost da ga ispregovara.

Tako je Tramp kad je bacio svoju G-7 petardu zapravo nasumice gađao u zapadnu strategiju izolacije Rusije. Paralelno tome, otpočeli su pripremni radovi za uspešan susret između Trampa i Putina. Naravno, toliko je mnogo krivih linija u celom tom odnosu da bukvalno bilo šta može poći naopako od sada do samita. Kremlj uverava da neće biti ,,sabotaže“ sa ruske strane, ali to se ne može reći i za Trampovu Belu kuću.

Saopštenje o sastanku Trampa i Putina u drugoj nedelji jula se očekuje svakog časa. Iz dostupnih informacija se može zaključiti da će se susret dogoditi nakon Trampovog učešća na NATO samitu u Briselu (11. i 12. jul). Tramp se takođe suočava sa otporom evropskih saveznika Amerike koji se plaše da će biti isključeni iz potencijalnog zbližavanja SAD i Rusije. A otpor detantu u Americi i Evropi se sjedinjuje. Međutim, Trampova strateška procena je da se sa svojom visokom popularnošću od 45 odsto danas nalazi u najjačoj političkoj poziciji, pa prema tome može da radi kako je oduvek želeo.

Za sada najbolji znak je to što će tročlana republikanska grupa sastavljena od Ričarda Šelbija iz Alabame, Džona Nilija Kenedija iz Luizijane i Džona Hovena iz Severne Dakote posetiti Rusiju početkom jula u sklopu ,,izviđačke misije“. Kroz istoriju, Moskva je preferirala da razgovara sa američkim ,,jastrebovima“. A dobra stvar je što Trampova administracija sponzoriše posetu senatora.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Asia Times

 

 

Svet
Pratite nas na YouTube-u