Šta za Crkvu znači spomen na mučenike? I šta u ovoj sintagmi označava reč „spomen“? To nije Mnemosinin poklon, a nije ni itelektualni napor sa ciljem da se u sećanju vaskrsne lik i delo nekog određenog čoveka. To je neko blisko znanje konkretne ličnosti, koja je u Duhu prešla iz lošijeg života, u bolji. To je živ odnos mnogih vernika sa tom slavnom ličnošću. Ponoviću, živ odnos. Kako bismo objasnili ove reči, poslušajmo šta govori Vasilije Veliki svojoj pastvi, na grobu mučenika Mamanta, na njegov spomen:
„Setite se mučenika svi koji ste se naslađivali njime u svojim snovima, koji ste dolazili na ovo mesto imajući ga za satrudnika u svojim molitvama, kojima je, budući pozvan po imenu, pomogao u delima, koje je nakon stranstvovanja vratio kući, koje je iscelio od bolesti, kojima je povratio decu sa samrti, kojima je produžio život. Sabravši sve rečeno, sastavite pohvalnu besedu od zajedničkih uloga. Neka svako ono što zna saopšti drugom koji ne zna, a sam neka uzme ono što ne zna od onoga ko zna. Na taj način ćete ugostiti jedni druge zajedničkim prinošenjem, opravdavši i moju slabost.“
Pred nama je potresno nabrajanje dobara, koja su mnogi verodostojno dobili od svetitelja, čije ime i podvig proslavljaju. Vasilije, kao pastir, samo napominje i sabira na jedno mesto ono što je poznato mnogima. Ispostavlja se, da se sveti Mamant (a to zna cela pastva): 1) javljao u snovima, 2) sadejstvovao u molitvama onih koji su odlazili na njegov grob, 3) pomagao ljudima („konkretnim delima“). Takođe je „vraćao kući, nakon stranstvovanja“ isceljivao bolesne, vaskrsavao (!) decu sa samrti, nekima produžavao život!
Evo šta znači „poštovanje svetog“, i evo šta znači „pomoć Božija ljudima od svetitelja“.
Da li treba da sumnjamo u neophodnost molitve na grobovima pravednika? Da li treba da se divimo neprekidnim potocima bogomoljaca do mesta, gde leže, poput odeće tek skinute sa svete duše, tela priznanih i proslavljenih svetaca? Ako treba da se divimo, onda se divimo samo jednom. Upravo, obilju dobara koje je Vasilije nabrojao. Mnoga od tih dobara deluju skoro sasvim nemoguća, što samo razobličava naše maloverje u odnosu na poražavajuću veru ranih hrišćana.
Idi i moli! Idi i hvali Boga na grobu Njegovog ugodnika! – poželim da kažem sebi, i svakome čija vera još plamti.
Pre poklonjenja moštima, treba pročitati o ugodniku (ugodnici). Čitanje žitija i drugog hagiografskog materijala će približiti, sroditi dušu čoveka koji živi na zemlji, sa dušom čoveka koji se preselio na nebo. Ovo približavanje ličnosti će biti važnije od budućih molbi. Ono će dati molbama veliku verovatnoću za ispunjenje. Ako je svetitelj pisao (na primer, budući episkop ili sveštenik), valjalo bi pročitati i njegove knjige. Knjige svetitelja jednake su netruležnim ostacima, i podjednako lekovite za um i savest.
Samo jedna Moskva je, kao čaša do vrha puna ugodnicima Božijim. Patrijarh Tihon u Donskom manastiru, arhiepiskop Ilarion u Sretenjskom, mitropolit Aleksej u Elohovu i tako dalje. A Matronuška u Pokrovskom, nju ne treba ni predstavljati. To bogatstvo se nastavlja i izvan predela prestonice. Sve naseljeno prostrastvo ruske zemlje posejano je svetinjama: manastiri, izvori, čudotvorne ikone, grobovi pravednika, i, naravno, mošti. Mošti drevnih svetitelja, i mošti novomučenika. Ova dva su posebno važna, s obzirom da je naš današnji život bukvalno kupljen njihovim ispovedanjem vere i stradanjem. Živimo na njihov kredit.
Zar i ja mogu da idem i da se molim? Možeš. I mogu se nadati da ću biti uslišen? Naravno. Evo, upravo tako, kako je rečeno kod Vasilija Velikog: sa isceljenjima, javljanjem, osetnom pomoći u različitim oblicima? Zašto da ne? Bog se nije promenio. Mišica Njegova nije oslabila, i ruka Njegova se nije opustila, pa ne spasava. Idite, po rečima proroka, na izvor spasenje i pijte sa njega vodu. Sa Živim Bogom, pri živoj veri, nemoguće ne postoji. Razlika između nas i drevnih hrišćana nije suštinska, već dobrovoljno usvojena, kao štetna navika. A sastoji se ona u sujeti i rasejanosti, u ubitačnoj brizi, koju je rodila epoha sa svojim stremljenjem ka komforu. Naravno, i u maloverju. U toj mizeriji vremena i pažnje, koji se, kao ostaci, udeljavaju duši sa svojim potrebama, i vere neprolazne lepote. Ali, sve se to leči.
Bog šalje nesreće, koje prekidaju neprekidno čovekovo trčanje u krug. Čovek u tuzi i teškoćama podiže oči ka Bogu, i realnost duhovnog sveta počinje da se oslikava, kao predstava na fotografskom filmu, potopljenom u razvijač. Zato je i nesreća puno, zato se one, izgleda, ne završavaju, jer bez njihove čudne pomoći u svetu vlada duhovna gluvoća, sa istom takvom mutavošću i bezdušnošću.
Postoje pomoćnici – bliski, jaki, moćni. Ako nisu baš svemoćni, ipak mnogo mogu.
To bodri i daje nadu. Tako da, iako smo mali, još ćemo se boriti.
Prevela Iva Bendelja
Izvor Pravoslavie.ru, 26. jun 2018.
