Posledice turskih izbora

Glasovi nacionalističke MHP su u velikoj meri doprineli Erdoganovoj pobedi. To će se odraziti na politiku Turske u budućnosti

Demokratski izbori često dovode do čudnih ishoda. Trenutna vlada Indije je osvojila svega 31 odsto glasova na parlamentarnim izborima 2014. godine na koje je izašlo 66 odsto birača. Na direktnim izborima za predsednika je mnogo teže osvojiti čistu natpolovičnu pobedu u prvom krugu. Emanuel Makron je osvojio svega 24 odsto u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora prošle godine. Zbog toga je teško preceniti značaj veličanstvene pobede Redžepa Tajipa Erdogana na turskim izborima u nedelju, na kojim je obezbedio 52,4 odsto glasova podrške za svoj predsednički mandat i 53,6 odsto za svoju koaliciju na parlamentarnim izborima. Pre svega je očigledno da je Turska dobila snažnu, stabilnu vladu za naredni petogodišnji period.

ISLAMISTIČKO-NACIONALISTIČKA VLADA
Erdogan je silan, samouveren lider, a pobeda od prošle nedelje ga uzdiže do sultanskog statusa, naročito kada se ima u vidu da Turska ulazi u predsednički sistem vlasti koji će mu dati gotovo neograničenu moć. Udobnost parlamentarne većine je dodatni bonus. Naravno, uvek postoje i sitniji elementi od značaja, a u ovom slučaju vladajuća koalicija nesumnjivo vuče snagu od 11 odsto glasova koji su otišli Partiji nacionalističkog pokreta (MHP). Ovo ima dalekosežne implikacije.

Tako nastaje savršen primerak desničarske konzervativne vlade, istovremeno islamističke i nacionalistike. Socijaldemokratska platforma se vidljivo suzila na nedeljnim izborima – Narodna republikanska stranka je osvojila svega 22,7 odsto glasova, što ukazuje na pad podrške birača. Političke, ekonomske i socijalne aktivnosti nove vlade će reflektovati ovu veliku promenu.

Za to vreme, MHP zastupa oštru platformu panturskog nacionalizma. Ova stranka ima dugu istoriju beskompromisnosti povodom kurdskog problema. Bilo kakva pretpostavka da će u pobedonosnom talasu Erdogan možda promeniti kurs sa politike sile ka politici dijaloga i pomirenja sa Kurdima ostaje diskutabilna. Budimo sigurni, MHP neće prihvatiti bilo kakvo odstupanje od tvrde linije prema kurdskom nacionalizmu i separatizmu. A teško je zamisliti da će Erdogan da nervira MHP i cepa koaliciju u doglednoj budućnosti. Erdogan je pragmatičan, ali on takođe razume i prirodnu društvenog ugovora koji mu je omogućio zapanjujuću izbornu pobedu. Glasovi MHP su u nemaloj meri doprineli njegovom izboru za predsednika. Unutrašnja i spoljašnja politika Turske će reflektovati ovu političku realnost.

Koja je najizglednija spoljnopolitička trajektorija dolazeće Erdoganove vlade? Najšire rečeno, ne treba očekivati velike promene. Erdogan će nastaviti da vodi politički kurs fokusiran na očuvanje i unapređenje turskih interesa u teškoj regionalnoj i međunarodnoj sredini. On ima bremenit odnos sa zapadnim zemljama. Faktori koji komplikuju odnose sa Sjedinjenim Državama su brojni, a takođe i teško rešivi. Važno je i to što Trampova administracija ne može da ostvari glatku jednačinu sa Erdoganom dok se on ne pomiri sa Izraelom, pri čemu on nema takve namere. Čak i bez svih ostalih problema, Erdoganu ne može da promakne ruka jevrejskog lobija iz SAD koja diriguje otvorenom kampanjom američkih medija i tink-tenkova za njegovu demonizaciju u predizbornoj kampanji, niti zlobni pokušaji Volstrita da nagomila pritisak na tursku ekonomiju, naročito apokaliptičnim procenama o sudbini ekonomije ukoliko Erdogan pobedi. Jednostavno rečeno, dokle god je Benjamin Netanjahu na vlasti u Izraelu, tursko-izraelsko zbližavanje ne dolazi u obzir, a izraelski lider će sa svoje strane učiniti sve da se osigura da tursko-američki odnosi ostanu u stanju neizvesnosti.

ERDOGAN NEĆE SUKOB SA SAD, ALI…
Međutim, raskid sa SAD je poslednja stvar na Erdoganovom umu. On ne traži konfrontaciju sa Amerikom, niti razmišlja o izlasku iz NATO. Turska je jako zavisna od Evrope u tehnologijama, investicijama i trgovini. Carinska unija sa EU je od vitalnog značaja za tursku ekonomiju. Uz sve to, orijentacija turske elite je tradicionalno vesternistička. U svakom slučaju, turska elita ne želi da se upetljava u muslimanski Bliski istok. Turski odnosi sa Saudijskom Arabijom, UAE i Egiptom ostaju napeti. Erdogan uviđa da Turska sa Iranom istovremeno ima i zajedničke interese i konflikt interesa kao aspirant na status regionalne sile, ali trenutne potrebe diktiraju nužnost saradnje i koordinacije koliko god je to moguće.

Erdogan će nastaviti sta stavljanjem ,,težišta na Istok“, kako zbog otežanih odnosa sa Zapadom, tako i zbog unutrašnjih razloga. Može se sa sigurnošću reći da se ono što je otpočelo kao detant sa Rusijom povodom situacije u severnoj Siriji već proširilo u celovito partnerstvo između dve zemlje, naročito u ekonomskoj sferi. Tri faktora su u igri. Prvo, ruska ,,meka moć“ postojano raste u Turskoj. Turska javnost sve više tretira Rusiju kao prijateljsku silu. Drugo, sve veći transatlantski jaz i sveopšta zbrka unutar Evropske unije će se neminovno u jednom trenutku prelomiti na sistemu zapadnog savezništva, što neminovno dodaje raison d’etre turskoj strategiji fokusa na Istok. Stoga postoji jaka mogućnost da se Turska uključi u procese evroazijskih integracija.

Treće, u najaktuelnijem kontekstu, Turskoj je imperativ da blisko sarađuje sa Rusijom povodom situacije u Siriji. Tu postoje izazovi koji nisu vezani samo za kurdsko pitanje. Turska je praktično revanšistička sila sa višedecenijskom strepnjom da je Sevrski sporazum iz 1920. bio početak njenog komadanja. Naročito ideolozi MHP-a (Erdoganovog koalicionog partnera) nastavljaju da negoduju zbog uslova tog sporazuma, potencirajući da se radi o istorijskoj nepravdi koja je naneta turskoj naciji. Dovoljno je reći da Turska s jedne strane ima duboko ukorenjene sumnje povodom američkih namera, dok je sa druge veoma svesna geopolitičke realnosti u kojoj Rusija barata presudnim uticajem na oblikovanje budućnosti Sirije.

Suština je u tome da je Erdogan bio usamljeni strelac, ali je sa Vladimirom Putinom nastojao da razvije lični odnos. Ne iznenađuje to što u ruskom lideru vidi istorijsku ličnost srodnog duha, pažljivo posvećenu interesima svoje zemlje. Na kraju krajeva, jedino je Putin od svih lidera velikih sila ponudio Erdoganu partnerstvo ravnopravnih. Njegovi formalni partneri unutar zapadnog sistema savezništva su ga samo posipali prezirom i gledali da ga marginalizuju. Bilo je tako neprijatno očigledno da su se zapadni analitičari grčevito nadali do poslednjeg minuta da će Erdogan izgubiti na izborima. Ulozi su veliki. Nezavisna turska spoljna politika pod Erdoganom predstavlja ozbiljnu prepreku zapadnoj hegemoniji na širem Bliskom istoku.

 

Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ

 

Strategic Cuture

Svet
Pratite nas na YouTube-u