Zoran Nikolić: Sve tajne 1.000 hodnika Petrovaradinske tvrđave

U šetnji kroz katakombe jedne od najvećih tvrđava Evrope

Prošao je pun vek od kada je Petrovaradinska tvrđava prešla iz austrougarskih u naše ruke, a za to vreme se baš nismo “proslavili” gazdovanjem ovim utvrđenjem. Čak ni Novosađani do kraja ne znaju kakav je značaj gigantske tvrđave, ali je sigurno da je, uz francuski Verden – najveća u Evropi.

Zato su “Novosti” krenule u potragu za ovim odgovorom, koristeći znanja i veštine Udruženja “Tri D svet” i njihovog ogranka UGRIP, urbanih istraživača, “gerilaca” kako vole da ih zovu. Pred nama su Leon Šurbanović, predsednik, Branko Vujkov, fotograf, Milica Lisica, dr Pal Terek i Slavomir Kišfalubac.

Ulazimo u tvrđavu građenu od 1692. do 1780. godine. Uživamo privilegiju da budemo među retkima koji su kročili unutra, i jedini novinari koji su ušli u takozvani “Kraljevski nivo”.

— Od površine Dunava do vrha utvrđenja ima oko 120 metara – kaže Šurbanović. — Na vertikalnom preseku videli bismo 27 nivoa sa osnovnih osam spratova i 21 pratećim nivoom. Tvrđava je sazidana od oko 40 milijardi cigli, svaka je teža od pet kilograma, ima hiljadu hodnika, kao i 51 ulaz u podzemni deo. Do sada su ukradene hiljade vrata koja su zatvarala različite položaje, raskrsnice i minske galerije. Članovi UGRIP su izmerili većinu podzemnog vojnog sistema i sigurni su da su hodnici dugi više od 28 kilometara.

Utvrda ima četiri osnovna odbrambena položaja, od vrha do dna je u kaskadama sačinjenim od ravelina, bastiona… Tako je spolja. Ipak, njena unutrašnjost je posebna i, svakako – nedopričana priča.

— Najveća oštećenja naneli su lovci na tobožnje blago Marije Terezije – dodaje Šurbanović. — Oni su pravili neoprostivu štetu. Svaki hodnik imao je niše, svodove nalik prozorima koji su zatvoreni “suvim zidom”, odnosno naslaganim ciglama. Većina je srušena dok su “istraživači” tražili blago.

Ova priča je vredna cele knjige. I to podebele. Naši domaćini objašnjavaju kako su bedeme štitili podzemni minski hodnici, koje bi branitelji punili buradima sa barutom i aktivirali ukoliko bi im se neprijatelj približio…

— Nalazili smo kosture životinja, alat lovaca na blago, lampe, krede, sprejeve i kanape koje su koristili kako se ne bi izgubili u nepreglednom sistemu hodnika – dodaju Pal i Kiš, kako još zovu Tereka i Kišfalubaca. — Samo tokom 2017. godine pomogli smo da se čak devet, tobože istraživačkih ekipa izvuče iz tvrđave pošto su zalutali. Jednom je trebala čak i intervencija policije i hitne pomoći.

Oseka vojne moći tvrđave slabi, inače krajem 18. veka. Napreduje artiljerija i drugi vidovi ratovanja. Od tada Petrovaradinska tvrđava postaje vojno skladište, a potom i veliki zatvor. Tu su bili utamničeni i Svetozar Miletić, Josip Broz Tito, Uroš Predić…

Očigledno Kraljevina SHS nije bila dorasla upravljanjem ovako kolosalnom građevinom, pa neke delove zatvaraju, a druge koriste kao konjušnice i magacine. Narednih decenija zdanje “klizi” u zaborav ili mistiku. Rađa se priča o aždaji, pa nastaje čak i tamburaška pesma “Kad je ala zaklala vojnika”.

Posle rata je upravnik bio Andrija Sečujski, a 1958. godine, posle dvonedeljnog istraživanja izlazi podatak da postoje četiri nivoa i 16 kilometara hodnika. Naši domaćini tvrde da se radi o višestruko većem prostoru.

— Tada kreće potraga za blagom, kada su značajni delovi oštećeni – dodaje Šurbanović. – Potom se ovde nalazi “štab” ondašnjih kriminalaca koji “operišu” i džepare po Novom Sadu, Beogradu, Trstu… Taj deo prozvan je “džungla” i znala se granica pojedinih bandi. Danas postoje “čađavi hodnici”, koji su bili mesta njihovih sukoba, kada su palili automobilske gume a gar je do sada ostao na zidovima… Kasnije Tito dovodi svoje goste na Petrovaradin, pa vojska zatvara mnoge hodnike, posle se naseljavaju narkomani, secikese, vagabundi, sirotinja, sitni lopovi i krupni kriminalci.

Danas UGRIP i njegovo članstvo ulažu ogroman napor u održavanje tvrđave i ljubavi prema njoj. Hiljade mladih tako pokazuju svoj stav prema gradu, prošlosti i zaboravljenom zdanju iz nekih davnih vremena…

BUNAR U NIVOU DUNAVA
Istraživači UGRIP vode nas do “Kraljevskog nivoa” u koji ulazimo kroz 12 metara visok vertikalni hodnik. Vlaga dopire iz podzemlja, sedimenti na dnu hodnika se cakle, Šurbanović kaže “kao da hodamo po zlatu”. Silaz je opasan, a mi veoma pažljivi…. Bližimo se samom nivou Dunava, pred nama je potopljen hodnik. Pravo jezero. Voda je bistra. Leon se umiva. Nestvarna dimenzija pravog vremeplova.

Potom odlazimo do bunara koji je posetio car Josif Drugi. Tu je spomen tabla iz 1768. godine. Tada je postojalo tek početnih desetak kilometara hodnika iz kojih će nastati potonja tvrđava. Terek i Kišfalubac opominju da su “sve najpametnije što su imali u carevini angažovali na izgradnji ovog objekta”.

ENTUZIJASTI IZ UGRIP
Naši domaćini iz UGRIP okupljaju 3.000 entuzijasta, od kojih je 200 svakodnevno na tvrđavi. Samo od novembra 2015, do decembra 2017. godine iz podzemlja su izvukli više od 250 tona različitog smeća. Otpušili su drenažni deo i oslobodili potopljene hodnike. Popravili su mnogobrojne niše, izneli kubike blata, precizno izmerili celo zdanje…

ROMANSA LAJOŠA I PERE
Da priča ne bi bila preozbiljna, “potrudili“ su se Lajoš i Pera, čija imena su ostala zapisana u grafitu sa srcem probodenom mačem i strelom. Ubeležili su i datum svoje ljubavi, kada to nije bilo uobičajeno, 1. decembra 1958. Lajoševo ime ispisano je latinicom, a Perino ćirilicom.

Računali ljudi, valjda, da ovako duboko pod zemljom niko neće videti tragove njihove romanse.

 

Izvor Večernje novosti, 26. jun 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u