Ruski pisci su Nobelovu nagradu bez izuzetka dobijali iz političkih razloga, u skladu sa, prema rečima Jurija Poljakova, političkom nalogom trenutka. Za one koji veruju da je uopšte moguće drugačije, odnosno da postoje politički neutralne nagrade, ostaje činjenica da su je do sada dobijali uglavnom značajni ruski pisci.
Takođe, uspeh ruskih pisaca na Zapadu je bez izuzetka zavisio od njihovog stava prema aktuelnim političkim pitanjima, i to u osnovi njihovog građanskog stava, a ne onog izraženog u književnim delima. Tako je uspeh Germana Sadulajeva ili Zahara Prilepina na Zapadu bio trenutno presečen zbog njihovog „pogrešnog“ opredeljenja u vezi sa „Ukrajinskim pitanjem“; o Eduardu Limonovu da ne govorimo, to je već stara priča.
Ipak, uspeh prosečne spisateljice, nekada sasvim poslušne sovjetske građanke, Svetlane Aleksijevič u zarađivanju svog „prvog miliona“, nadahnuo je još neke da krenu njenim putem.
Najnoviji intervju, takođe prosečne, spisateljice Ljudmile Ulicke donosi njene već poznate stavove, ali u koncentrisanom obliku i, karakteristično, dat je za Ukrajinski medij (112 Ukrajina), što predstavlja već razrađen kanal legitimizacije ruskih autora u očima samoizabranih kolonijalnih gospodara.
Ulicka problem odmah postavlja na civilizacijsku ravan, po pravilu povezanu sa odgovarajućim rasno-genetskim argumentima. Prihvatajući kao legitimno novinarsko pitanje „kakav to gen ometa Ruse da postanu Evropljani“, spisateljica odgovara kako se manje radi o genetici koliko o civilizacijskom procesu, po kom Rusi „još ne mogu da postanu Evropljani, za to će nam trebati još 150 godina, a možda i više“. To je razlika koja se prosto „oseća“, naročito u kontaktu sa ljudima iz drugih zemalja, zbog čega se Rusija pretvara u „svetsku provinciju“.
Jedino što je u takvoj situaciji moguće uraditi, smatra Ulicka, jeste podizanje nivoa kulture i obrazovanja, koji u sadašnjoj Rusiji beznadežno opada. Proces razvoja Rusije ide jednim „arhaičnim tokom, suprotnom celokupnom civilizacijskom procesu“. To nam se za sada čini nepovratnim, ali postoje izvesna kolebanja, koja daju nadu da će Rusija krenuti nekim drugim tokom, možda već, nada se spisateljica, promenom rukovodstva. Jedino to bi moglo smanjiti nivo agresije ruskog političkog i vojnog rukovodstva, koji je za Ulicku najveći problem ne samo Rusije i njene „žrtve“ Ukrajine, nego i današnjeg sveta u celini. Retorika „nenasilnog otpora“, koju otvoreno koristi, mogla bi da implicira da je njen učestali angažman podrazumevao relativno ozbiljnu i sistematsku pripremu.
Ne bi bio problem kada bismo ove gluposti mogli da tumačimo samo mentalnim poremećajima ili pukim interesom. Ali ovakav narativ, nažalost, kodiran je u određenim, vrlo uticajnim krugovima u samoj Rusiji i proizvod je vrlo veštog identitetskog inženjeringa. On ima duboke temelje, još od Petrove epohe, i ne možemo ga svoditi samo na posledice pada Berlinskog zida, Oktobarske revolucije ili na protagoniste odnosno potomke izvesnih sovjetskih diplomatskih i vojnih krugova iz kojih, slično kao i kod nas, često proističu ovakve žalosne kreature.
Pri tome treba razlikovati „vertikalni“ inženjering, usmeren ka pridobijanju elita i „horizontalni“, usmeren ka identitetskim operacijama nad čitavim delovima rosijskog naroda, za šta je najbolniji primer Ukrajina.
Oba ta procesa su sada, kako vidimo, u punom jeku. Ipak, njihovi ortodoksni zagovornici poput Ulicke još odavno deluju beznadežno arhaično. To je nešto što izgleda uviđa i neprijatelj, metode mentalne manipulacije sve više zamenjujući metodama pukog zastrašivanja.
Ostaje samo pitanje kada će i na koji način divlje agresorske horde biti zaustavljene. Ne nadajmo se konačno, jer ništa nije konačno u ovom svetu.
Izvor Stanje stvari, 27. jun 2018.
