Za male zemlje, veličine i potencijala Srbije, verovatno najvažnija stvar prilikom definisanja spoljne i bezbednosne politike jeste – karakter međunarodnih odnosa.
Na unutrašnju političku dinamiku međunarodni odnosi utiču mnogo više nego što se pretpostavlja. Postoji veliki broj klasifikacija o faktorima spoljnopolitičkog pozicioniranja države, ali u svima nailazimo na tri činioca: geografski položaj, istorijska iskustva i struktura svetskog političkog sistema.
Prethodnih četvrt veka je dosta pisano kako ulazimo u mirniju fazu međunarodnih odnosa, Frensis Fukujama je bio među najcitiranijim teoretičarima sa tezom o kraju istorije. Struktura svetskog političkog sistema je, prema tim predviđanjima, trebalo da ostane jasno hijerarhijski uspostavljena, sa Zapadnim blokom predvođenim Sjedinjenim Američkim Državama na vrhu. Ostali akteri bili su razvrstavani prema tome koliko su uspeli da prihvate i usvoje vrednosti Zapada.
Često se isticalo i da značaj država opada, pa će sve važniju ulogu u međunarodnim odnosima imati nedržavni akteri: multinacionalne korporacije, transnacionalne banke, međunarodne i nevladine organizacije. Ispostavilo se, međutim, da su ovakve projekcije bile u svakom pogledu preterane, a prognoze pogrešne.
Prvi razlog zbog kog su ovakve prognoze bile pogrešne je, kao i uvek u istoriji – što se ostatak sveta nije saglasio sa težnjama Zapada. Zapravo, pripisujući američkim imperijalnim težnjama mitski karakter i proglašavajući neoliberalizam jedinom politički korektnom ideološkom matricom, zapadne kolege su počele da veruju kako drugog puta u međunarodnim odnosima – nema.
Kina, Rusija i Indija, kao i niz regionalnih sila su verovale da – ima. Zato su i uporno radile na uspostavljanju ravnoteže snaga u svetskoj politici i taj proces se može pratiti još od 1996. godine i prvog samita Šangajske petorke.
Drugi razlog je što su ulogu države – potcenili.
Ključni pojam, najbitniji kada govorimo o postavljanju elita, donošenju strategijskih i doktrinarnih dokumenata i dugoročnom planiranju jeste – bezbednost. To nisu ni blagostanje, niti razvoj, niti prava i slobode, već bezbednost kao preduslov svega.
Nedržavni akteri ne mogu garantovati bezbednost, između ostalog i zato što ne raspolažu brojnim instrumentima na koje se oslanja država. Otuda i zaključak da nacionalni interes, ma kako ovaj pojam objasnili, ostaje najznačajniji za definisanje spoljnih i bezbednosnih politika ključnih aktera međunarodne politike. U prilog ovoj tezi ide i analiza regionalnih integracionih celina razvijanih poslednjih decenija. Naime, sa jedne strane, integracione celine se uokviravaju i geografski i funkcionalno da bi njihove članice mogle parirati drugima u svetskoj ekonomiji i međunarodnoj politici.
ASEAN utiče na povećavanje konkurentnosti ekonomija jugoistočne Azije prema Kini, Japanu i Južnoj Koreji, MERCOSUR nastaje iz istog razloga da bi se konkurisalo Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi, Evroazijski ekonomski savez je odgovor na Evropsku uniju, a Indija okuplja sve komšijske države u BIMSTEC kako bi osigurala širi region kao ekskluzivnu ekonomsku zonu.
Sa druge strane, odnosi između članica u svim integracionim celinama ostaju kompleksni i često napeti. Integracije nisu cilj same po sebi, već pre svega sredstvo za ostvarivanje nacionalnih interesa.
Države i narodi teže ostvarivanju nacionalnih interesa, stalno ih preispituju i redefinišu u zavisnosti od toga kako se međunarodno okruženje menja, a zbog toga i stalno pokušavaju da uvećaju vojnu, ekonomsku i političku moć.
Vrednosti ova tri indikatora, koja sam pratio – vojni, ekonomski i politički potencijali, pokazuju da se hijerarhija u međunarodnoj politici promenila, odnosno da se struktura svetskog političkog sistema transformisala. U tom kontekstu, verovatno je 2008. godina bila prelomna za intenziviranje procesa transformacije.
Tada se odigrava vrhunac ekonomske krize, od koje se zapadne države, pre svega evropske, do danas nisu oporavile. Te godine je u Jekaterinburgu dogovoren prvi Samit BRICS-a, a takođe je to i godina kada Rusija jednostrano priznaje nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, i pozivajući se na kosovski presedan pokazuje Vašingtonu da više nema eksluzivitet nametanja rešenja. Takođe, tada Kinezi organizuju do sada neprevaziđene Olimpijske igre, šalju iznenađuju sliku o svojim ambicijama, a kolektivno samopouzdanje im raste do neslućenih visina.
Nije manje značajno ni što upravo tada počinju prvi razgovori o pristupanju Indije i Pakistana Šangajskoj organizaciji za saradnju, što je u potpunosti realizovano devet godina docnije.
Deceniju kasnije, mi već živimo u eri multipolarnosti, mada će proći još dosta vremena dok se izdiferenciraju svi polovi, odnosno dok sve velike sile u potpunosti legitimizuju svoj status. Nažalost, taj proces legitimizacije se odvija kroz sukobljavanja, između ostalog i vojna, te je i logična prognoza da će doći do destabilizacije u nizu regiona, u kojima su sučeljavanja između velikih sila direktna i tamo gde već postoji dovoljan konfliktni potencijal.
Multipolarnost nije nov fenomen, čak bi se donekle moglo reći da je ona prirodno stanje međunarodnog poretka, a ono što želim da podvučem, jeste da su neke velike sile gubile status polova, a druge ga sticale, najčešće posle ratova.
Švedska je ispala iz multipolarnog poretka posle izgubljenog rata od Rusije, Španija kada je pretrpela poraz od Engleske, Pruska je postala nezavisan pol posle ratova za Šlezvig, a Japan pobedom nad Rusijom. Dva svetska rata su donela krupne promene u strukturi svetskog političkog sistema, a katastrofa pretrpljena u Avganistanskom ratu koštala je Sovjetski savez gubitka statusa velike sile.
Tekuću transformaciju takođe obeležavaju ratovi i napetosti: na istoku Ukrajine, u Siriji, zapadnom Iraku, Jemenu. Niti će se jedna velika sila dobrovoljno odreći svog statusa, niti će pretendenti na tu poziciju to postati bez teške i mukotrpne borbe. U međunarodnim odnosima privilegovani status se osvaja ili otima. I zato je neophodna adekvatna kombinacija vojne, ekonomske i političke moći.
Posmatrajući ova tri indikatora, došao sam do nekoliko zaključaka. Kada je o vojnoj moći reč, primetno je da Sjedinjene Američke Države ostaju dominantne, ali isto tako i da njihova dominacija sve više postaje upitna. Na primer, za period od 2008-2015. godine vojni budžet SAD je smanjen za 13%, dok je u Brazilu povećan za 20, u Indiji za 25, u Rusiji za 60, a u Kini za neverovatnih 89%.
Sredinom devedesetih je, na primer, udeo SAD među 15 zemalja sa najvećim vojnim budžetima predstavljao 55% od ukupne sume, dok je to danas 42%.
Najbolju ilustraciju postojećih trendova je dao kolega Karlin, koji predviđa da, kada bi se ovako nastavilo, već 2030. Kina po vojnoj potrošnji može prestići Ameriku.
Koliko su ove promene dramatične, još se bolje vidi na upoređivanju vojnih troškova najvećih pet zemalja EU i Kine.
Dok su Evropljani 1988. za vojne svrhe trošili 13 puta više od Kine, danas Kina izdvaja veća sredstva od njih.
Ovakve promene pre svega utiču na regionalnu bezbednost, pošto se menja odnos vojnih potencijala između aktera u regionima.
Sjedinjene Države više nisu najznačajniji faktor regionalne bezbednosti u Centralnoj Aziji i Istočnoj Africi, a poremećena im je pozicija na Bliskom istoku. Upoređivanjem potencijala vojne moći vidimo i zašto. Pre samo dve decenije BRICS je izdvajao za vojsku oko 14 odsto sredstava u odnosu na NATO, a ŠOS (SCO) svega 7.5 odsto. Danas je to 43, odnosno 41 odsto.
Ovde bih se vratio na početak izlaganja i priču o zabludi zapadnih kolega o kraju istorije.
U relativnom iznosu, udeo EU je opao za trećinu, smanjen je sa 45 na 31, i zato što su Evropljani nekako navikli da ih štiti američka vojska, ali i zbog toga što se u političkim i intelektualnim elitama postepeno gubila svest o značaju vojne moći za osiguravanje političkih i ekonomskih ciljeva.
Ukoliko iz ove računice još izbacimo i Veliku Britaniju, podaci su daleko gori za kontinentalnu Evropu. Zapravo, uprkos svim teorijskim postavkama koje su opisivale nemoralnost i čak nepotrebnost upotrebe oružanih snaga, mi vidimo da je svega nekoliko država na svetu koje nemaju svoju vojsku. Vojne moći se niko ne odriče.
Čak naprotiv, osim evropskih država, svi ostali je kontinualno uvećavaju. Kvalitativna analiza trošenja vojnih izdataka je nepovoljnija za zapadne zemlje od kvantitativne. Jer, Sjedinjene Države najveći deo svog budžeta troše na održavanje postojećih snaga, njihove vojne instalacije su raspoređene duž celog geopolitičkog Rimlenda, što košta, i tu već beležimo simptome prenapregnutosti, o kojima je pisao Pol Kenedi.
Sa druge strane Rusija investira u razvoj novih hipersoničnih oružja, Indija uvećava nuklearni potencijal i već raspolaže strategijskom trijadom, a Kina je daleko odmakla u kosmičkom programu, koji će imati i vojnu svrhu, ali i u izgradnji mornarice uključujući nove porudžbine nosača aviona.
Još su očiglednije promene ekonomskih potencijala najvažnijih država. Najdinamičniji geoekonomski region je Severni Pacifik, a za njim slede Indijski potkontinent i Jugoistočna Azija.
Severni Atlantik, koji je preko tri veka bio generator svetske ekonomije sada postaje zona stagnacije. Možda je i ovo razlog zašto se u Evropi sve manje izdvaja za vojne namene, a Sjedinjene Države u tom pogledu ili stagniraju ili rastu ispod proseka izazivača.
Prateći niz ekonometrijskih parametara od završetka Hladnog rata do danas, primetio sam niz sličnih trendova kao što je ovaj koji prikazujem: recimo, u relativnom iznosu je američki udeo u globalnom bruto društvenom proizvodu prema paritetu kupovne moći za četvrt veka opao za više od četvrtine, a u slučajevima Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Japana od 35 do 50 odsto. Brazil je zabeležio nešto blaži pad, dok Rusija i Turska stagniraju, a jedan od uzroka je i to što su spoljnotrgovinski bili sistemski uvezani za Sjedinjene Države, odnosno Evropsku uniju.
Nasuprot tome, rast Indije je preko 80, a Kine 300 odsto, kao i niza drugih regionalnih sila koje su sistemski uvezane sa istočnoazijskim ekonomijama. Pošto je, kako sam istakao, ovo trend primetan duže od dve decenije, sa velikom verovatnoćom možemo prognozirati da se radi o ireverzibilnom procesu, te daljem rastu ekonomskog značaja azijskih velikih sila, a relativnom opadanju evropskih i američkih centara moći.
Kao još jedan ilustrativan primer kako se ove promene odražavaju na međunarodne odnose ponudiću listu banaka sa najvećom aktivom: među prvih pet su četiri kineske i jedna japanska. Među sto je četrnaest kineskih, devet japanskih, a deset američkih, šest britanskih, šest francuskih. Otuda i sve smeliji istupi Kine, megaprojekti kakav je Jedan pojas jedan put i konfiguracija 16 plus 1 za saradnju sa našim delom sveta, ali istovremeno i smanjen intenzitet delovanja Sjedinjenih Država i Evropske unije u nekim delovima sveta.
Vidljivo je i da se uz podršku BRICS-a, ali i niza ostalih azijskih država, preduzimaju koraci ka preseljavanju finansijskih centara moći u taj deo sveta. Prvi korak je osnivanje Azijske investiciono infrastrukturne banke, a zatim i Razvojne banke BRICS sa jedinstvenim monetarnim fondom. Pored Njujorka i Londona, Šangaj je najznačajniji svetski finansijski centar. Treba li podsećati, da je do pre samo dvadeset godina to izgledalo kao čista utopija.
Na kraju, kada je o političkoj moći reč, za mene je najzanimljiviji deo istraživanja bilo traženje uzročno-posledične veze između vetiranja pojedinih predloga na Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Uočavaju se zakonomernosti, koje ukazuju na rast samopouzdanja Kine i Rusije.
Od 1986-2005. Rusija je 3 puta ulagala veto, a Kina 2 puta. I to samo kada su bili ugroženi njihovi neposredni interesi, koji se tiču regionalne bezbednosti i neposrednog okruženja. Od 2006-2016. Kina je 6 puta ulagala veto, a Rusija čak 11 puta. I to na odluke koje se tiču međunarodne bezbednosti, pre svega Sirije, ali i Zimbabvea, Mjanmara i Srebrenice.
Dok su njihovi vojni i ekonomski potencijali bili nesrazmerni moći Zapadnog bloka, tokom devedesetih, Kina i Rusija vode oprezniju politiku, ne zameraju se preterano i pokušavaju da utiču na rešenja tihim pregovaranjem. Sada, kada se odnos snaga menja, one nastupaju odlučnije, upotrebljavaju brojne političke instrumente da nametnu svoja rešenja ili spreče Sjedinjene Američke Države da nameću rešenja.
Upoređivanjem potencijala moći – vojnih, ekonomskih i političkih, izdvajaju se ključni akteri međunarodne politike danas, potvrđeni i potencijali polovi u eri multipolarnosti. Sjedinjene Države, iako gube dosadašnju ulogu, ostaju najznačajniji akter međunarodnih odnosa.
Sjedinjene Države ne mogu održati poziciju supersile, može se konstatovati da one to više i nisu. Jedna od definicija supersile jeste da je to centar moći koji usmerava i oblikuje i globalnu i regionalnu bezbednosnu dinamiku u svim regionima. Kao što rekoh, sa Sjedinjenim državama to više nije slučaj. Međutim, Sjedinjene Države će biti velika sila sa najznačajnijim ukupnim potencijalom moći.
Kina i Rusija su već legitimisale svoju poziciju nezavisnih polova, mada se Rusija sreće sa izvesnim unutrašnjim teškoćama u ovoj fazi, a Indija je na najboljem putu da to učini u narednoj deceniji. Uvećavanjem političke moći to brzo može postati i Japan.
Tokom prošle godine je veliki broj američkih stručnjaka pozvao Vašington da Japanu dozvoli razvoj nuklearnog oružja, kako bi se uspostavio nuklearni balans prema Kini i Severnoj Koreji. To više nije tabu tema, o njoj se dosta govori, tako da će akcije Japana u svetskoj politici samo rasti.
Ostaje otvoreno pitanje uloge Velike Britanije, koja se više pozicionira kao subimperijalna sila atlantističkog bloka, kao i Francuske i Nemačke, pošto će njihovo mesto određivati i dalja dešavanja oko reformisanja Evropske unije.
Moja predviđanja vezana za evropske aktere su više pesimistična nego optimistična. Posmatrajući Evropsku uniju iz žablje perspektive malih balkanskih država, stiče se utisak o ekonomskom i političkom džinu. Ali, posmatrajući je iz globalne perspektive, vidi se da je to umoran i inertan sistem, koji za poslednjih deset godina nije uspeo da pronađe nijedno dugoročno održivo rešenje za bilo koji izazov.
Brazil je za sada samo potencijalni kandidat, to je ključna vojna sila u Latinskoj Americi, država sa nuklearnim ambicijama, politički hiperaktivan u Trećem svetu, ali i sa brojnim ograničenjima.
U eri multipolarnosti, dakle, sigurno postoje četiri pola – Sjedinjene Države, Kina, Rusija i Indija, a još je pet mogućih velikih sila, samim tim i nezavisnih polova.
Jedan od nalaza do kojih sam došao, a koji me pomalo iznenadio, jeste da nijedna muslimanska zemlja nije ni blizu toga da postane velika sila i nezavisan pol svetske politike. Nekoliko je regionalnih sila poput Irana, Turske, Saudijske Arabije, Indonezije, Egipta i Pakistana, ali nijedna od ovih država sama ne ispunjava uslove da se uvrsti u red velikih sila.
Ovaj rad, u svakom slučaju, ima svoj naučni značaj, pošto sam istraživanjem dokazivao brojne teorijske postavke realističke škole mišljenja, od toga da su države najvažniji akteri međunarodnih odnosa, preko koncepta ravnoteže snaga, do upotrebe principa samopomoći. Takođe, izabranim indikatorima se mogu analizirati ne samo tekući odnosi, već i istorijski procesi. Ipak, ja se pre svega nadam da će moj rad imati i određeni praktični značaj.
Svet se značajno promenio, ono što se odigrava od 2008. godine je zemljotres koji je preoblikovao pejzaž međunarodnih odnosa i mi tih promena moramo biti svesni, pa prema tome i redefinisati spoljnu i bezbednosnu politiku Srbije. I to oprezno i strpljivo.
U široj, političkoj javnosti, često se može čuti kako će nam ove promene koristiti. Ja bih pre rekao da nam neće štetiti. A da li će i u kojoj meri koristiti zavisi od toga koliko promene budemo razumeli. Ništa se ne dešava samo od sebe.
Tu bi, u ovoj fazi, naša nauka trebalo da ide pre politike i diplomatije. To je ozbiljan posao za naše institute i fakultete, akademsku zajednicu u celini. Procesi koji se odigravaju su vrlo složeni, sa nepredvidljivim ishodima u brojnim situacijama i moramo ih pratiti i analizirati, na jedan sistemski način, bez improvizacija.
Samo tako ćemo razumeti i procese, ali i aktere, pošto na scenu stupaju neki novi činioci koje u svakom pogledu slabo poznajemo. A u budućim decenijama, i oni će odlučivati o regionalnoj bezbednosti Balkana.
Izvor Fakti, 29. jun 2018.
