Boris Trbić: Tarkovski i knjige koje gore

Nedostatak čitanja je prvi korak ka potpunom nedostatku samopouzdanja

Najpoznatiji film Andreja Tarkovskog obiluje slikama spaljenih knjiga i nagorelih ikona. Tarkovski i nekoliko istraživača njegovog dela često naglašavaju da je centralna ideja Andreja Rubljova nesumnjivo prožeta verovanjem da se ove knjige i ikone moraju ponovo uzdići iz pepela filma.

U Ivanovom detinjstvu, glavni junak kaže da ne veruje da u Nemačkoj ima više knjiga, jer je video njihovo javno spaljivanje na trgovima.

Odbija da čita magazine koje mu daju nadređeni.

U reprodukcijama Direrovih gravira, pronađenim kod nacističkih vojnika, dete pronalazi nekakvu istinu o ratu. Vidi Četiri jahača Apokalipse. U šinjelima i nemačkim uniformama. Na motociklima.

Robert Bird tvrdi da je freska Bogorodice, nevidljiva karakterima u filmu, protivteža reprodukcijama Direra, koje su, mehanički umnožene, izraz protestantskog odbijanja telesnog (Andrei Tarkovsky: Elements of Cinema 95). Ikonice novog, modernog, progresivnog doba, slike svetitelja jednog ne tako davno ujedinjenog evropskog naroda, sa jasnim kolonijalnim pretenzijama. Evocirajući misli Voltera Benjamina, o tragovima umetnosti u vremenu tehničke reprodukcije, Tarkovski govori o kulturi smrti. Bird citira Florenskog koji u Direrovim gravirama pronalazi znakove duhovne krize Zapada. Neku vrstu ozbiljnog moralnog pada.

Nakon svega, taj film Tarkovskog govori o vremenu kada se Istok upoznaje sa ’najvećim dostignućima’ moderne, sa visokim talasom tame, ’napretka’ oličenog u mehanizovanoj smrti gasnih komora. U fotografijama motorizovanih nemačkih trupa koje opkoljavaju crkve na Istoku koje, pune vernika, gore. Poput one u filmu Elema Klimova, Idi i gledaj (1985). Ili nekih koje nikada nisu snimljene, u zapadnim delovima nekadašnje, zajedničke zemlje.

Postoje delovi sveta gde lokalne elite zagovaraju pristup obrazovanju koji će iz korena izmeniti nacionalne kulture. Stručnjaci, bivši premijeri, ugledni biznismeni drže predavanja o novom modelu obrazovanja nalik na jeftine motivacione spikere. Govore o obrazovanju u kome je pozicija drona važnija od slike koju proizvodi, zvučni efekat od izgovorene reči, algoritmi društvenih mreža presudniji za svakodnevni život od osnovnih računskih operacija.

Nedostatak čitanja je prvi korak ka potpunom nedostatku samopouzdanja. Ka društvu u kome nije sramota ne znati.

Ne znati koliko je velika vaša zemlja. Kolika je razdaljina između dva velika grada? U koje doba godine se bere grožđe? Koji je glavni grad neke zemlje na Svetskom prvenstvu? Ali, i koliko je devet puta šest. Kog datuma vam je rođen otac? Ili, da li ovaj istorijski period otkriva paralele sa nekim drugim periodom u ljudskoj istoriji? Kako je, recimo, nastao nacizam? A kad ne znate toliko stvari, naravno da je lakše poverovati u masovno proizvedene fikcije.

Najopasnije „istine“ su one za koje nam se tvrdi da ih uopšte nije potrebno dokazivati. U fragmentisanom društvu fragmentisanih pojedinaca nije potrebno dokazivati ništa. U najvećem broju slučajeva za autoritete će biti proglašeni ljudi koji se pojavljuju u medijima, koji u prvi plan ističu sopstvene vrednosti, trud, pozicije, nagrade dodeljene zbog političke snishodljivosti, ekonomske uspehe koji se empirijski ne daju potvrditi, nekad čak i pregalaštvo i dobru volju (ko pristojan o tome još govori: tako nešto se valjda podrazumeva). Nešto što je teško proveriti. I što se mora prihvatiti tako što će biti objašnjeno brzo, bez udubljivanja.

Zbunjeni, često konfuzni ljudi ne znaju kojim istinama da se vrate. Postoje li knjige i ikone koje se mogu vratiti iz vatre? Koje izdržavaju temperaturu Bredberijeve proze? Knjige za koje se vredi boriti, kao magični rukopis izmišljenog autora i naslova, u Dikovom Čoveku u visokom dvorcu. Rukopis koji se krišom umnožava, deli i čita na okupiranim teritorijama, evocirajući deo jedne druge, Knjige propovednika (12:5).

U vremenu u kome živimo, knjige i ikone, predstave i filmove su zamenile kratke pripovesti, svedene na ograničen broj reči, u skučenom vremenu i prostoru. U godini bombardovanja, prijatelja, taksistu, radoznali putnik je jednom upitao odakle dolazi njegovo „čudno ime“. Iznenađen, počeo je da mu objašnjava, poželevši da ugasi motor, da isključi taksimetar. Da objasni. Čovek ga je prekinuo. „Ako je priča duga, nema veze.“

U nekom Dikovom romanu, u vremenu autoritarne kontrole, putniku bi bila dovoljna jedna reč, neka vrsta lozinke kojom bi onom koji govori dao do znanja da je i on čovek koji želi da čuje. Želi da zna.

Možda i dolazi i takvo vreme u kome ćemo se prepoznavati krišom. Kao deo posebne, izopštene grupe ljudi koji pokazuju empatiju, i snagu da prvo mislima, a zatim i delima, krenu protiv matice. Jer zaista deluje kao da će knjige ponovo biti spaljivane.

 

Izvor Stanje stvari, 03. jul 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u