Solženjicin je bio u pravu – Zapad se rastače pred samouverenim kulturama

„Nestaćemo u ništavilu neobuzdanog materijalizma, koji nema hrabrosti da se suoči s fanatičnim kulturama”

Za govor Aleksandra Solženjicina o raskolu zapadnog društva, kojeg je održao na Harvardu 1978. godine, ispostavilo se da bi bio istinit, rekao je direktor londonskog Centra za političke studije Herbert I. London.

Solženjicin je u svom govoru “Podeljeni svet”, posvećenom nastanku “različitih svetova” i proceni zapadnog društva, rekao je da je na jednoj strani za “raskol kriva sloboda” koja se bavi gomilanjem bogatstva i cenjena je u Americi više od bilo čega drugog, a u središtu je čovek nad kojim “nema nikakve vlasti”.

Zbog toga je nastalo “moralno siromaštvo”, angažovano u potrazi za smislom, napisao je Herbert I. London za Amerikan tinker.

Zbog ovih reči je Solženjicin oštro kritikovan u zapadnim medijima, koji su pisali da je pisac “postao neuravnotežen” i predstavlja “slomljeni duh”.

No, 2018. godine možemo primetiti da su Amerikanci uistinu potpuno obuzeti postizanjem materijalnih vrednosti, zaboravljajući na duhovnost.

Herbert I. London piše da je bio zapanjen vulgarnim primedbama Roberta De Nira o američkom predsedniku tokom ceremonije dodele nagrade „Toni“. Istovremeno, De Niro je dobio “predsedničku nagradu za slobodu”, koja se smatra najprestižnijem nagradom u zemlji.

Herbert I. London je također zbunjen situacijom s dodele Pulicerove nagrade reperu Kendriku Lamaru “koji tokom svojih nastupa uvek drži pantalone da mu ne odlete”.

Moram priznati da je i Nobelova nagrada Bobu Dilanu bila potpuni kolaps moralnih normi i da je kao nagrada izgubila sjaj koju je imala u 20. veku, kaže direktor londonskog Centra za političke studije Herbert I. London.

Solženjicin je još 1970. rekao da “ako Boga može zameniti humanizam, to može biti bilo koja ideja koja čoveku dođe u glavu”.

U 21. veku su čak crkve i sinagoge zalutale, koje sve više vremena posvećuju društvenim temama, a ne religijskim učenjima.

Politikolog smatra “kako očuvanje i razvoj savremenih trendova na Zapadu, uz skriveni relativizam, stvara opasnost gubitka globalnog uticaja istog tog Zapada, kao društva koje nije sigurno u svoj smisao i značenje, stoga se ne može takmičiti ni sa jednom fanatičnom kulturom koja tačno zna šta želi da postigne”.

“Postepeno gubljenje uticaja je prisutno u svakoj pori i pukotini u našem kulturnom životu. Ortodoksnost propadanja održavaju univerziteti. Govoreće glave na talk show-u ponavljaju iste vulgarnosti koje smo čuli nebrojeno mnogo puta, a istina je uništena postmodernim uverenjem da su najvažniji oni najdublji osećaji iz podsvesti”, piše Herbert I. London.

“Svi koji se brinu za sudbinu zapadne kulture moraju gledati na Ameriku i Zapad nepristrasno. Mislim da sada vidimo i zašto”, zaključuje.

DEO GOVORA ALEKSANDRA SOLŽENjICINA IZ 1978. GODINE
Podela u današnjem svetu očigledna je i na kratak pogled. Svaki naš savremenik spremno navodi dve svetske sile, obe već u mogućnosti da se međusobno unište. Međutim, razumevanje ove podele prečesto se svodi na političku kategoriju, iluziju prema kojoj se ta opasnost može ukloniti uspešnim diplomatskim pregovorima ili pak ravnotežom oružanih snaga. Istina je da je ova podela ujedno mnogo dublja i više otuđujuća, budući da ima više pukotina nego što se može opaziti na prvi mah. Ovakve duboke i brojne podele nose sa sobom opasnost od dalekosežne katastrofe za sve nas, upravo kako kazuje i drevna istina da kraljevstvo, u ovom slučaju naša Zemlja, u sebi razdeljeno ne može opstati. Koristi se i pojam Trećega sveta. Dakle, već govorimo o tri različita sveta. Bez sumnje, broj je i veći. No, budući da smo previše udaljeni, to ne uspevamo da primetmo. Svaka drevna i duboko ukorenjena, zasebna kultura, naročito ako se proteže većim delom zemljine površine, tvori jedan zaseban svet, pun zagonetki i iznenađenja za zapadnjački način razmišljanja.

U najmanju ruku, ovde moramo spomenuti Kinu, Indiju, islamski svet i Afriku, ako za poslednja dva primera uistinu možemo govoriti kao o jednome. Rusija je pripadala toj kategoriji hiljadu godina, iako je zapadnjački način razmišljanja sistemski ponavljao pogrešku negiranja njenog posebnog karaktera i zbog toga je nikada nije razumeo, baš kao što Zapad ni danas ne shvata Rusiju pod komunističkim jarmom. Iako se može zaključiti da je poslednjih godina Japan sve više postao Daleki Zapad, približavajući se sve više zapadnjačkim normama. Ne govorim ovo kao nekakav sudija. Držim da se Izrael ne bi se trebao smatrati sastavnim delom Zapada, barem zbog ključne činjenice da mu je državno uređenje čvrsto povezano s religijom.

Ne tako davno, relativno govoreći, maleni svet moderne Evrope olako je zauzimao kolonije širom zemaljske kugle. Ne samo bez očekivanja ikakvog bitnog otpora, nego uglavnom i zbog prezira prema eventualnim životnim vrednostima pokorenih naroda. Sve se naizgled činilo kao neverovatan uspeh bez geografskih ograničenja. Zapadno društvo proširilo se pobedom ljudske nezavisnosti i sile.

Odjednom je dvadeseti vek jasno pokazao krhkost ovoga društva. Danas možemo videti kako su osvajanja bila kratka i neizvesna. U ovom su trenutku odnosi s bivšim kolonijalnim svetom došli do suprotne krajnosti i Zapadni svet neretko pristupa prekomernom ulagivanju. Teško je proceniti veličinu troška koji će bivše kolonije zatražiti od Zapada i isto tako predvideti hoće li biti dovoljno samo napustiti i poslednje kolonije ili se pak odreći svega onoga što posjeduju, kako bi uspeli da podmire nastalu štetu.

No, istrajno slepilo nadmoći i dalje veruje kako bi se neizmerna prostranstva naše planete trebalo da razvijaju i sazrevaju do nivoa savremenih zapadnjačkih sistema, najboljih u teoriji i najprivlačnijih u primeni, kako su ti ostali svetovi samo privremeno sprečeni u nastojanju da slede zapadnu pluralističku demokratiju i način života.

Zemlje se procenjuju na temelju njihovog napora i napretka postignutog u tom smeru. U stvari, takav pristup je plod zapadnjačkog nerazumevanja srži drugih svetova, što je posledica njihovog pogrešnog procenjivanja, koristeći se tačkom gledišta Zapada i zapadnjačkom merom. Stvarna slika razvoja naše planete ima vrlo malo veze sa svim ovim.

Teskoba podeljenog sveta dovela je do teorije približavanja vodećih zapadnih zemalja i Sovjetskog Saveza. Radi se o pojednostavljenoj teoriji koja zanemaruje činjenicu da se ovi svetovi ne približavaju jedan drugome i da se nijedan ne može pretvoriti u drugi bez nasilja. Osim toga, približavanje neminovno uključuje i prihvatanje nečijih nedostataka, o čemu je ovde gotovo nemoguće govoriti. Da se danas obraćam publici u svojoj zemlji, govoreći o generalnom poimanju podela u svetu, usredsredio bih se na poteškoće Istoka. No, budući da sam u prisilnom izbeglištvu na Zapadu već četiri godine i da se obraćam zapadnjačkoj publici, smatram korisnijim da se usredsredim na neke aspekte savremenog Zapada, onako kako ih ja vidim.

Nedostatak hrabrosti bi mogla biti najočiglednija karakteristika koju spoljni posmatrač danas primećuje na Zapadu. Zapadni svet je izgubio svoju građansku hrabrost, kao celina i pojedinačno, u svakoj zemlji, u svakoj vladi, u svakoj političkoj stranci i, naravno, u Ujedinjenim nacijama.

Taj nedostatak hrabrosti se posebno primećuje među vladajućim i intelektualnim elitama, ostavljajući utisak kako je celo društvo izgubilo hrabrost. Ima mnogo hrabrih pojedinaca, no oni nemaju odlučujući uticaj u javnom životu. Politički i intelektualni službenici šire depresiju, pasivnost i zbunjenost u svojim poduhvatima i izjavama, štaviše u samodostatnim obrazlaganjima kako je realno, razumno, pa čak intelektualno i moralno opravdavajuće zasnivati državnu politiku na slabosti i kukavičluku. Nedostatak hrabrosti, na trenutke gotovo sličniji nedostatku zrelosti, naglašava se ironičnim povremenim izlivima i nefleksibilnosti s njihove strane u suočavanju sa slabim vladama i zemljama bez potpore, ili s propalim frakcijama koje im se očigledno ne mogu ni suprotstaviti.

Međutim, ako se suoče sa snažnim vođstvima i pretećim činiocima, s agresorima ili međunarodnim teroristima, ostaju zatečeni kao paralisani i bez riječi.

Je li potrebno istaći kako se nedostatak hrabrosti od davnina smatrao prvim simptomom propasti? Pri nastajanju modernih zapadnih država, osnovno načelo je bilo da država treba služiti čoveku da živi slobodno i traži sreću. Tehnički i društveni napredak tokom poslednjih decenija je napokon omogućio ostvarenje tih težnji – socijalnu državu. Svaki pojedinačni građanin je dobio željenu slobodu i toliko materijalnih dobara koji mu u teoriji jamče postizanje sreće, barem u osiromašenom smislu reči koji se pojavio u poslednjim decenijama. Nezavisnost pojedinca od strane raznovrsnih pritisaka vlasti je sada bila zajamčena i većina ljudi je imala blagostanja u meri o kojoj njihovi očevi i dedovi nisu mogli ni da sanjaju. Postalo je moguće odgajati mlade ljude prema ovim idealima, pripremajući ih i usmeravajući ih prema fizičkom procvatu, sreći, posedovanju materijalnih dobara, novcu, i razonodi, te gotovo neograničenoj slobodi izbora užitaka. Ko bi sada odbio sve ovo? Zašto i zbog čega bi neko trebalo da riskira svoj dragoceni život radi očuvanja opšteg dobra”, deo je govora Aleksandra Solženjicina s Harvarda 1978. godine, a direktor londonskog Centra za političke studije Herbert I. London tvrdi kako je Zapad dosegao kritičnu tačku s koje, ako se hitno nešto ne preduzme, nema povratka.

Nestaćemo u ništavilu neobuzdanog materijalizma, koji nema hrabrosti da se suoči s “fanatičnim kulturama”, kako neke od ostalih svetova naziva Herbert I. London, ali koje tačno znaju što žele.

 

Autor Saša F.

 

Izvor Logično, 03. jul 2018.

Preporučujemo
Pratite nas na YouTube-u