Pre susreta predsednika Donalda Trampa sa njegovim ruskim kolegom Vladimirom Putinom, učestvovao sam u ekspertskoj studiji projekta „Russia Matters“ o mogućim ishodima dotičnog samita. Moja procena je bila da se „normalizacija [američko-ruskih odnosa] ne može dogoditi dokle god su Putin i Tramp predsednici u svojim zemljama; normalizacija može biti ostvarena samo u post-Putin/post-Tramp okolnostima“. U Helsinkiju nisam video ništa što bi me nateralno da promenim ovu procenu.
Sizifovska težina izbora iz 2016. sprečava bilo kakav značajniji proces. I Tramp i Putin su sada zatočenici narativa o tome šta se dogodilo (ili šta se nije dogodilo) da spreči sređivanje rusko-američkih odnosa – pa je tako čitava agenda bilateralnog samita bila talac tog problema. Ne iznenađuje što se gotovo sve političke i medijske reakcije u SAD vrte oko kontinuiranog poricanja Rusije da se mešala u američke izbore i Trampovog očiglednog prihvatanja tih demarša.
SAD OSTAJU PRI SVOJIM STAVOVIMA
Relativno ublažena saopštenja o razvoju dijaloga povodom niza strateških pitanja sa kojim se obe države suočavaju ne predstavljaju stabilnu ili sveobuhvatnu agendu za američko-ruske odnose, a Trampu nedostaje politički kapital za bilo kakvu dramatičnu promenu. O ovome nakon Helsinkija ne bi trebalo da bude bilo kakvih sumnji u Kremlju. Ako bi, međutim, ostavili po strani pitanje mešanja u predsedničke izbore, da li je Tramp napravio ikakve velike ustupke Rusiji u obimu koji bi opravdao optužbe za izdaju kojim ga obasipaju?
Pre svega, Sjedinjene Države nisu promenile svoj stav da Krim ostaje deo Ukrajine i nastavile su da poriču legalnost aneksije Krima od strane Ruske Federacije. Istovremeno, SAD nisu, usled samita u Helsinkiju, odlučile da okončaju snabdevanje Ukrajine oružjem, niti će prestati da obučavaju ukrajinsku vojsku. Imidž predsednikovog nastupa na NATO samitu je svakako bio loš, ali na kraju svega, Amerika ostaje posvećena obnovi svoje vojne pozicije u Evropi i nastavlja sa jačanjem isturenog prisustva u Poljskoj i na Baltiku kako bi bila sigurna da je uspostavljen kredibilan faktor odvraćanja ruskom mešanju. Sjedinjene Države se ne povlače iz Evrope, niti je Tramp pribegao bilo kakvom „Jalta 2“ modelu u kome bi priznao nekakvu rusku sferu uticaja u Istočnoj Evropi.
FAKTOR ENERGETIKE
Na zajedničkoj konferenciji za medije, Tramp je takođe razjasnio da on očekuje da američki proizvođači energije uđu na evropsko tržište i direktno se takmiče sa Rusijom za svoje mesto. Đavo će naravno biti u detaljima, a ključno je pitanje hoće li američka vlada pružati podsticaje ili subvencije kako bi premostila jaz između toga za koliko novca su američki proizvođači spremni da prodaju energiju evropskim zemljama i toga koliko su ti potrošači spremni da plate, imajući u vidu da je ruska energija jeftinija. No, jasna je „izjava namera“ o tome da je politika vlade SAD da se uveća uloga američkih energetskih kompanija u zadovoljavanju evropskih energetskih potreba – uz istovremeno razumevanje da je cilj toga da se ograniči kako ruski uticaj, tako i ruski prihodi.
Zaista, komentari Dmitrija Peskova, Putinovog portparola, o tome da Rusija ,,mora ostati na oprezu“, ukazuju na to da ruska strana nema iluzija o tome da se – uprkos ličnoj hemiji između Putina i Trampa – generalni kurs američke politike neće promeniti.
Tramp će se vratiti kući usred obilja kritika da nije „očitao bukvicu“ Putinu zbog ruskog mešanja u izbore 2016. godine. Ali obnavljanje i održavanje rusko-američkog dijaloga o nizu pitanja povezanih sa održavanjem strateške stabilnosti ima smisla. Pitanje je da li samit u Helsinkiju daje dovoljno materijala na vrhu, kako bi se niže rangirani ruski i američki zvaničnici upustili u dijalog i diskusiju. Moj inicijalni utisak je da ne daje i da će stoga američko-ruski odnosi ostati zamrznuti i u doglednoj budućnosti.
Nikolas K. Gvozdev je šef katedre Kapetan Džerom E. Levi za ekonomsku geografiju i nacionalnu bezbednost na Koledžu ratne mornarice SAD i dopisnik lista „The National Interest“
Preveo VOJISLAV GAVRILOVIĆ
